Gruzija 2011. (3. deo)

KAZBEGI

   Za danas sam planirao da posetim mesto Kazbegi. Ovaj gradić se nalazi u srcu Kavkaza, na visini od 1750 metara i sa svih strana je okružen snežnim vrhovima, od kojih je najpoznatiji Mont Kazbeg, koji je visok 5047 metara. Zvanično se ovo mesto danas zove Stepansminda, ali ga narod i dalje naziva Kazbegi.

   Metroom sam otišao do autobuske stanice Didube, gde sam lako pronašao maršutku (kombi – javni prevoz) koja ide do Kazbegija. Jedva smo se smestili u kombi, jer je osim nas 16 putnika bila i gomila prtljaga. Pored neverovatnog broja putničkih torbi ukrcano je i desetak ogromnih kutija laminata, tri kućišta za kompjutere, dva velika naramka nekih sadnica, a našla se tu i jedna lovačka puška. I tako natrpani krenusmo. Ubrzo smo izbili na tzv. “Vojnički put”. Ovaj put spaja Vladikavkaz sa Tbilisijem, a trasirala ga ruska carska vojska u ranom XIX veku. Gotovo sve vreme prolazi se kroz predivnu prirodu. Prizori su neverovatni, a jedino što remeti uživanje su musavi prozori i krkljanac u maršutki. Kako smo se peli na sve veću visinu, bilo je sve više i više snega oko nas, da bi se na kraju put pretvorio u rov prokopan kroz sneg. Sa obe strane puta bilo je bar po metar i po snega. Na nekim mestima sneg je prelazio visinu kombija. Inače, tokom zime ovaj put je često zatvoren zbog lavina. Na puno mesta izgrađeni su neki betonski bedemi i tuneli da bi sprečili da snežne lavine zatrpaju put. Cesta je ne tom delu očajna. Negde nema uopšte asfalta, a gde ga ima tu je rupa do rupe.

   I tako stigosmo do Kazbegija, mesta koje se nalazi uz samu granicu sa Rusijom. Čim sam izašao iz kombija počeo sam da fotografišem fantastične kavkaske planine i vrhove, među kojima i moćni Mont Kazbeg. Planirao sam da odem do crkve Tsminda Sameba. Ova mala crkva iz XIV veka nije ništa posebno interesantna, ali se nalazi na sjajnom mestu, na vrhu jedne planine, sa koje puca fantastičan pogled na Mont Kazbeg. Raspitivao sam se kod vlasnika lada niva, koje su uzgred veoma popularne u ovom planinskom delu Gruzije, da li mogu da me odvedu do crkve. Od svih sam dobio odrečan odgovor. Sneg je velik, čak i za takvog terenca kakav je niva. 

Tsminda Sameba

   Šta je tu je, pošto se crkva vidi iz naselja, krenuo sam ka njoj pešice. Trebalo bi da do nje ima manje od 7 kilometara. Nakon što sam prešao neku rečicu našao sam se u selu Gergeti. Selo je jezivo, smešteno na strmoj padini, a kuće su u poluraspadnutom stanju. Kravlja balega se izmešala sa snegom koji se topi, tako da dok koračam, cipele (sva sreća duboke) mi upadaju u ta kravlja govna. Malo, malo pa pored mene prođe nekakav ogromni kavkaski ovčar ili neki pas sa kupiranim ušima, nalik azijatu. Raspitujem se kod meštana da li sam na pravom putu i svi mi rukom pokazuju da samo idem uzbrdo.

Gergeti

   I tako ja idem dalje i dalje, a duša mi sve više u nosu. Teren postaje sve strmiji, a ja sve češće pravim pauze. Ovaj uspon postajao je za mene sve ubitačniji. Kada sam izašao iz sela, izašao sam i iz kravljih govana, a sve više i više koračao kroz sneg. Kako sam nastavljao sa usponom sneg je postajao sve dublji i dublji, a moj entuzijazam da se popnem do crkve sve manji i manji. Počeo sam da ubeđujem sebe da nema potrebe da idem gore, pa samo u Tbilisiju sam video desetak crkava, a sad treba da ispustim dušu zbog ove jedne! Ionako ću do kraja ovog putovanja videti bar još deset srednjovekovnih gruzijskih crkava. Jeste tako, ali svi kažu da odande puca fenomenalan pogled. Pogled, e vrlo važno, mene ionako pre svega interesuju kulturno – istorijske znamenitosti, a ne priroda, lepi pogledi, a ponajmanje “fucking trekking”. I pored svega ja sam se peo sve višlje i višlje, kroz sve dublji i dublji sneg. Uporedo sa hodanjem nastavljao sam i da ubeđujem sebe da je ovo moje planinarenje bezveze. Još juče sam većinu garderobe pokvasio, a sad ima i noge da iskvasim, a nemam druge cipele. Zatim sam počeo, šatro, da brinem ako se okliznem i padnem, pa nešto polomim, sa svojom težinom ostaću ovde zauvek. Pa onda, ko zna koliko će mi trebati da siđem, možda zakasnim na poslednju maršutku. Moram da vam priznam da su svi ovi razlozi izmišljeni i glupi. Jedini pravi razlog je to što je, bre, teško. Verovatno bi se i leti namučio prilikom penjanja do crkve, a kamoli po ovakvom snegu. Kada sam prešao najmanje pola puta rekoh “jebeš i pogled i crkvu, moja konačna odluka je da odustajem”. Inače, za vreme Sovjetskog saveza postojala je žičara, koja je vodila do gore, ali su nakon nezavisnosti degeni zaključili da ona remeti, da l’ crkvene stvari, da l’ prirodnu lepotu i demontirali je.

Kavkaz

   Na mestu gde sam poklekao seo sam na jedno oboreno drvo, malo odmorio, ispušio jednu cigaretu, a onda je krenuo spust. Na moje razočarenje i ovo spuštanje nije bilo naivno. Po klizavom snegu morao sam da pazim na svaki korak. Dok sam se spuštao video sam da se ka meni penju dva tipa. Kad su mi se malo približili zastao sam jer su mi bili veoma sumnjivi. Imali su dugačke brade, a na glavama one smeđe avganistanske kape – turbane, kakve nose talibani. Oko vrata su nosili palestinske marame. Jedan je na sebi imao dugački kaftan, a drugi onaj avganistanski prsluk. Obojica su imala one široke kurdske pantalone, nalik dimijama. Uz sve to jedan je sto posto bio Arapin. Jebote, mudzahedini! Jeste da  je na svega par kilometara Rusija, tj. najproblematičniji deo Rusije, kavkaske republike, odnosno Ingušetija i Čečenija. Znao sam da su se čečenski teroristi štekovali u Gruziji, ali ne ovde, već u klancu Pankisi. Ovaj deo Gruzije bi trebalo da je bezbedan, tako kaže moj Lonely Planet, ali ja sam imao izdanje staro tri godine. Kad su me ova dvojica spazila i oni su zastali i počeli da se nešto domunđavaju. I tako stojim ja, stoje oni i gledamo se. Koliko sam video čini mi se da nemaju kod sebe nikakvo naoružanje, ali u onim njihovim širokim krpama može top da se sakrije. Šta je tu je, krenuh ja ka njima, a u isto vreme pokrenuše se i oni. Kad sam im skroz prišao jedan od njih je prozborio na engleskom “hello”. Ispostavilo se da su u pitanju Englezi, koji su se, valjda, pre Gruzije muvali negde po centralnoj Aziji, Pakistanu, Bliskom istoku, te im valjda otuda ta garderoba. Nisam mogao da izdržim, a da ih ne priupitam za njihov talibanski stajling. Oni su mi na to odgovorili “A tvoj je imidz kao bolji” i još rekoše da su premrli od straha kad su me videli. Tada sam tek ukapirao da sam bio u totalno “military fazonu”. Na nogama sam imao crne duboke borbene patike u koje sam zbog snega upasao crne vojničke pantalone, one sa dzepovima sa strane. Na sebi sam imao crnu vijetnamku, a na glavi crni vojnički NATO šešir. Mučeni Englezi pomislili su za mene da sam neki kavkaski, čečenski gerilac. Slatko smo se ismejali našim uzajamnim strahovima, malo smo porazgovarali, a onda svako na svoju stranu, oni ka vrhu planine, a ja ka podnožju.

Stepansminda

   Kada sam konačno stigao u mesto usledilo je još jedno razočarenje. Moj vodič, Lonely Planet, je izgleda dao radno vreme maršutki samo za letnje mesece, a i ko normalan se penje po ovolikom snegu na ovu planinčugu, sem mene i engleskih talibana. Sledeća maršutka, ujedno i jedina, kretala je tek za četiri sata. Šta je tu je, pronaći ću neki restoran i tu provesti neko vreme ionako sam bio veoma gladan. E pa malo morgen, u celom Kazbegiju ne da ne radi nijedan restoran, nego ne postoji nijedan jedini, bilo kakav, ugostiteljski objekat. Ima par malečkih, skromnih prodavnica i to je sve. A napolju ne da je bilo hladno, vetar je pičio samo tako, ja sav znojav od planinarenja, a bolestan i slinav sam krenuo još iz Beograda. Muvao sam se po ovoj rupi od mesta, dosađivao, smrzavao i na kraju zamolio vozača parkirane maršutke da me pusti unutra. Odspavao sam malo u kombiju, čekao još neko vreme i konačno smo pošli ka Tbilisiju. Ali nismo daleko stigli. Čim smo izašli iz Kazbegija, kod policijskog punkta je stajala i čekala velika kolona vozila. Morali smo i mi tu da stanemo. Šta je bilo ? Sneg je zatrpao put i čeka se da buldožeri očiste cestu.

Policijski punkt gde smo zaustavljeni zbog lavine

   Posle ko zna kolkog čekanja dat je znak da možemo da krenemo. U istom momentu su mu svi dali po gasu, ko na startu formule 1. Jebote, kakvi vozači, to se obilazi, trubi, ne gleda se da li ti ko ide u susret. A tek put! To nisu rupe, to su krateri preko kojih ludi Kavkasci voze brzinom kao što mi vozimo po autoputu. Ni naš vozač kombija nije bio bolji. Dao mu ga je po gasu iz sve snage. Stvari lete po maršutki, putnici odskaču po sedištima, ali on mora da nadoknadi izgubljeno vreme, ko zna šta je planirao za večeras. Nikad se brže u životu nisam vozio lošijim putem. Tako nas je psihopata za volanom dovezao, bukvalno, na vreme, po redu vožnje u Tbilisi, bez obzira što smo bar sat vremena čekali da se ukloni sneg sa puta. Iz kombija sam odmah otišao na metro, pa u centar grada u moj restoran. Pošto ništa nisam jeo ceo dan naručio sam sve i svašta. Gosti restorana su začuđeno gledali brdo hrane na mom stolu i mene u akciji. Posle klope pravac u pansion na spavanje.

   Šta reći na kraju dana ? Izmorio sam se i dobro oznojio, a nisam se popeo do crkve. Izbrljao sam se kao svinja blatom i kravljom balegom, smrzao sam se ko pička, bio mrtav gladan ceo dan, dreždao 4 sata u žešćoj vukojebini, čekao i zbog lavine, vozio se sa vozačem psihopatom, ali sam ipak na kraju zadovoljan. Kavkaz je veličanstven, itekako vredi proći ovim planinčugama i sve ovo moje mučenje se, po meni, isplatilo.