Oman 2023. (7. deo)

 

POVRATAK IZ ABU DABIJA

 

   U Abu Dabiju smo imali još jedan ceo dan, odnosno da budem precizniji dan i po. Prvo smo otišli u Luvr Abu Dabija. Radi se o muzeju koji je otvoren 2017. godine, na osnovu ugovora između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Francuske, kojim je ovom muzeju dozvoljeno da nosi ime Luvra do 2037. godine. Luvr Abu Dabija je smešten na Saadijat ostrvu. Površine je 24.000 m², što ga čini najvećim muzejom Arabijskog poluostrva. Sama građevina je potpuno “luda”, tj. fantastična. U pitanju je ogromna kupola, koja kao da lebdi iznad mora. Ona je “bušna”, tj. nalik mreži i kroz nju prolazi svetlost. Ideja je bila da, navodno, simboliše sunčeve zrake koji prolaze kroz krošnju palme. To je, verovatno, proseravanje nekog  teoretičara umetnosti, ali da je zgrada vrhunska, to ne može da se ospori.

Luvr Abu Dabi.

   Postavka je takođe odlična. To nisam ni sumnjao, jer bogatim Arapima nije bilo problem da na tržištu pokupuju najbolje što je moglo. Prikupljeni su artefakti iz celog sveta: iz Evrope, Azije, Afrike, Južne Amerike. Kao i u svakom muzeju i ovde sam najviše vremena proveo gledajući izložene arheološke predmete, među kojima se nalaze: 8.000 godina stara skulptura iz Jordana, ostrogotska fibula, jedna sjajna baktrijska statua, jedan fajumski portret, krčag sa biblijskim scenama, srednjovekovni evropski vitraž, arabijski petroglifi i razni mesopotamski, staroegipatski, grčki, rimski, persijski, kineski, majanski eksponati. Izložene su i slike slavnih slikara, kao što su Leonardo da Vinči, Eduar Mane, Van Gog, Gogen, Pikaso itd.

Luvr Abu Dabi.

   Otišli smo i do Velike dzamije šeika Zajeda. Da je velika, velika je, a uz to je i raskošna samo tako! Ulazak u nju podrazumeva prvo popunjavanje nekih formulara na aparatima postavljenim u mermernom podzemnom dzamijskom suku, pa skeniranje QR koda i na kraju prolazak kroz kontrolu nalik onima na aerodromima. Vredi akanja, pošto se radi o stvarno grandioznom i velelepnom zdanju.

Dzamija šeika Zajeda.

   Dzamija šeika Zajeda građena je između 1994. i 2007. godine. Dimenzija je oko 290 x 420 m, a ceo kompleks zauzima površinu od 12 hektara. Može da primi 40.000 vernika. Ima 4 minareta raspoređenih na četiri ugla velikog dvorišta. Za njenu gradnju uvožen je mermer iz Južnog Tirola, Indije, Kine, Italije, ali i iz Makedonije, iz Prilepa. Arhitekta koji ju je projektovao za inspiraciju je imao nekoliko poznatih dzamija iz belog sveta, ali čini mi se da je na kraju izdominirao uticaj mogulske arhitekture. Mene lično najviše su impresionirali ogromni floralni motivi na belom mermeru velikog dvorišta. Ma, sve je, u stvari, vrhunski odrađeno. Jednom rečju fantastično delo!

Dzamija šeika Zajeda.

   Na kraju smo posetili i Nacionalni akvarijum Abu Dabija, najveći akvarijum na Bliskom istoku. U njemu se nalazi preko 46.000 riba i drugih životinjki. Ima više od 200 samo raža i ajkula. Prolazi se i kroz one tunele dok oko tebe plivaju ajkule i kojekakve ribe. Nikada ranije nisam bio u ovakvom akvarijumu i s obzirom da se palim na ribe i podvodni svet, baš sam uživao.

Akvarijum u Abu Dabiju.

   Sutradan smo se ukrcali na avion i posle 5, 6 sati leta stigosmo u Beograd. Dobro je bilo ovo putovanje. Oman je odličan, a Omanci ljubazni i gostoljubivi. Oman je ozbiljna, sređena država, kao što već rekoh oaza normalnosti na Arabijskom poluostrvu. Ima svašta da se vidi, doduše nisu to sad ne znam kakve velike znamenitosti, ali su ok. Ambijent mi je bio super, razlikuje se od svih arapskih zemalja koje sam do sada obilazio, a njih nije malo. Tu je i more, tako da je ova zemlja idealna da se tokom balkanskih zima pobegne na desetak dana. Tokom našeg putovanja temperatura se kretala od 24 do 28 stepeni. Leti, mislim da nema smisla posećivati ovaj deo planete. Zadovoljan sam i Abu Dabijem. On je daleko od gradova koji mene zanimaju, ali drago mi je što sam video i to “drugo lice” arapskog sveta. Sve u svemu, baš lepo putovanje!

Oman 2023. (6. deo)

 

KALHAT, BIMAH VRTAČA I PONOVO MASKAT

 

   Iz Sura smo krenuli ka Maskatu, ali smo posle pola sata vožnje stali kod arheološkog nalazišta Kalhat. U pitanju je još jedan lokalitet sa Uneskove liste svetske kulturne baštine. Kalhat je nekada bio važna luka na istočnoj obali Arabije. Funkcionisao je kao trgovački centar iz koga se sa jedne strane trgovalo sa gradovima Persijskog zaliva, a sa druge sa Indijom i preko nje dalje sa Jugoistočnom Azijom. Kalhat je svoj najveći procvat imao od 11. do 15. veka, kada se nalazio pod vlašću Hormuza. Napušten je u 16. veku, nakon portugalskog osvajanja. Navodno je ovaj grad posetio Marko Polo, kao i čuveni islamski putnik Ibn Batuta. Lokalitet je veliki, a nalazi se na jednoj steni iznad mora. Međutim, na njemu nema mnogo toga da se vidi. Jedina koliko toliko očuvana građevina je mauzolej Bibi Marijam.

Kalhat.

Kalhat, mauzolej Bibi Marijam.

   Nakon Kalhata nastavili smo dalje  na sever, duž obale i posle otprilike pedesetak kilometara stigli smo do Bimah vrtače. Pomenuta vrtača široka je 50 do 70 metara, a duboka oko 20 metara i ispunjena je kristalno bistrom tirkiznom vodom. Oko ove rupetine uređen je lep park i koliko sam video ovo mesto je prilično popularno kod Omanaca. Kupanje je dozvoljeno, a na ulazu postoji tabla koja ukazuje da nisu dozvoljeni oskudni kupaći kostimi, kao i da je obavezna majica. To za mene nije pretstavljao problem, pošto kada putujem niskobudzetnim avio kompanijama, tj. kada imam samo ručni prtljag, uglavnom nosim stare stvari, koje nakon nošenja bacam i na taj način oslobađam prostor u rancu. Tako sam odradio i nakon plivanja u Bimah vrtači, te su majica i kupaće gaće završile u kanti za đubre.

Bimah vrtača.

   Po dolasku u Maskat nismo odmah otišli u naš hotel u Matrahu, već smo se prvo odvezli do čuvene, velelepne dzamije sultana Kabusa. Omanci su ibaditi, tj. pripadaju grani islama koja je osim kod njih dominantna još jedino na Zanzibaru. Za ovaj pokret se veruje da je osnovan 20 godina nakon smrti Muhameda i da prethodi denominaciji sunita i šiita. Ibadizam je osnovan u Basri, u Iraku. Zbog sukoba sa Omejadima bili su proterani u Oman, gde su proglasili svoj imamat. Iako se strogo pridržavaju šerijata i iako ih smatraju puritancima, ibadite krasi umerenost i tolerancija prema drugim religijama.

Dzamija sultana Kabusa.

   Dzamija sultana Kabusa, samo je u određenom delu dana otvorena za turiste, a ostali period je rezervisan za vernike i ulazak je dozvoljen samo muslimanima. Dvojicu drugara koji su išli ispred mene zaustavilo je uniformisano lice i pitalo ih da li su muslimani. Pošto je jedan od njih odgovorio da nisu, ljubazno im je rekao da mogu doći sutra u tom i tom terminu. Ja sam, naravno, slagao da sam musliman i ušao bez problema. Onda je drugar koji je bio zajedno sa ovime što je priznao da nije musliman, rekao dzamijskom obezbeđenju da je i on muslima, ali opet ga nisu pustili, ovaj put što je bio u bermudama. Međutim, nije odustao, sačekao je da ja obiđem dzamiju (jer su kod mene bili ključevi od kola), a onda je iz auta uzeo dišdašu koju je ranije pazario i navukao je na sebe. Za svaki slučaj stavio je i maramu na glavu. Tako maskiran ušao je bez problema, doduše nakon što se za manje od sat vremena tri puta odrekao Hrista. Kada je mogao sveti Petar, što ne bi mogao i on.

Dzamija sultana Kabusa.

   Dzamija sultana Kabusa izgrađena je 2001. godine. Glavna musala, središnje dvorište, dimenzija je 74,4 x 74,4 m. Centralna kupola visoka je 50 metara. Ima pet minareta, od kojih je najveći visok 91,5 m, a ostali 45 m. Dzamija zauzima površinu od 416.000 m² i može da primi preko 20.000 vernika. Napravljena je od belog indijskog mermera. Odlična je! Izgrađena je moderno, a opet dominira tradicionalni izgled. Onako, laički, rekao bih da je to neka minimalistička arhitektura, sa relativno malo spoljnih ukrasa.

   Unutrašnjost Kabusove bogomolje je takođe izuzetno raskošna. U njoj je postavljen tepih 70 x 60 m, sa ne znam koliko miliona, milijardi čvorova, koji je izatkan u Iranu. Pravilo ga je 600 tkača 4 godine. Težak je 21 tonu. Dugo je važio za najveći tepih na svetu, ali šeici iz Abu Dabija nisu mogli da dozvole da nečiji bude veći, te su oborili rekord tepihom za dzamiju šeika Zajeda. I luster u Kabusovoj dzamiji, težak 8,5 tona, je jedno vreme držao svetski rekord, ali su opet ovi iz Abu Dabija napravili još veći.

Dzamija sultana Kabusa.

   Poslednji dan i veče u Maskatu, tačnije Matrahu, iskoristili smo da se još jednom prošetamo sukom, a i da nešto pazarimo. Svi prodavci su stranci, mahom Indijci, Pakistanci i iz Bangaldeša. Iz ove tri zemlje je preko 80 % stranih radnika u Omanu. Godine 2015. preko 44 % žitelja Omana nisu bili Omanci. Inače, migranti sa Bliskog istoka su malo povlašćeniji u odnosu na pomenute Azijate, rade bolje poslove i imaju malo veća prava. Čini mi se da su u Omanu odnosi prema stranim radnicima kud i kamo bolji nego u Emiratima. Recimo, filipinska vlada je za svoje građane koji masovno odlaze trbuhom za kruhom, zvanično objavila da su na Bliskom istoku sigurni za boravak i rad samo Izrael i Oman.

   Što se tiče suka, ok je. Prodaje se svašta: suveniri, garderoba, dišdaše, šarene omanske kape, šalovi od kašmira, a zbog brojnih Indijaca i raznih drugih nađe se i po neka skulptura Bude ili nekog hindu božanstva.

Suk u Matrahu.

    Iz svake druge radnje širio se miris tamjana, jednog od prodavanijih artikala po suku. Tamjan je aromatična smola koja se dobija sa drveća iz roda “boswellia”, koja rastu u južnoj Arabiji, tj. Jemenu, ali i u Omanu. Zbog svog prijatnog mirisa, kao i zbog navodnih lekovitih svojstava, a najviše iz religioznih razloga, koristi se još od drevnih vremena. Bio je glavni izvozni proizvod Arabijskog poluostrva, otprilike ono što danas predstavlja nafta.

   Pažnju su mi najviše privlačili omanski handzari, koji su se prodavali na sve strane. U pitanju su noževi sa veoma uvijenim i raskošno ukrašenim koricama. Nekada je omanski handzar bio maltene deo svakodnevne odeće, a danas se nosi samo u svečanim prilikama. On predstavlja simbol muškosti i omanski dečaci ga dobijaju kada ulaze u adolescenciju. Handzar ovoga tipa simbol je Omana i nalazi se na državnoj zastavi. Oduvek sam želeo da imam takav nož, ali pošto sam, nažalost, putovao samo sa kabinskim prtljagom, nisam bio u mogućnosti da ga kupim.

Omanski handzar.

   Ovo vreme u Maskatu iskoristio sam da još par puta posetim moj omiljeni riblji restoran i da isprobam još dve vrste riba. Jedna je bila neka crvena, koju zovu “sultan Ibrahim”, a druga je neka duguljasta, koju nisam uspeo da identifikujem. Obe su bile dobre. Takođe sam jeo i neke velike krabe. Krabe sam probao i ranije, ali to je bilo u nekom luksuznom restoranu i sećam se da sam se namučio sa njima. Dobio sam neka klješta koja služe za otvaranje oklopa, ali nije mi baš polazilo za rukom, a nisam hteo da budem nepristojan i da ispadnem seljak. Sada nisam imao taj problem, pa bio sam u arapskoj zemlji, gde svi jedu rukama, tako da nije bilo blama.

   Došlo je vreme da napustimo Oman. Otišli smo na aerodrom, gde smo prvo vratili auto koji smo rentirali, a onda obavili i čekiranje. Maskatski aerodrom mi se baš dopao. Jedan je od najlepših od svih na kojima sam bio do sada. Usledilo je ukrcavanje u avion i posle nešto manje od sat vremena sletesmo u Abu Dabi.

Oman 2023. (5. deo)

 

SUR & AL HAD

 

   Iz Nizve smo se zaputili ka Suru, gradu nedaleko od ulaza u Omanski zaliv, do koga ima nešto manje od 300 kilometara. Odlični put u početku prolazi između potpuno golih planina, da bi se u nekom momentu našli u prašnjavoj pustinjskoj ravnici. Nigde nije bilo drveta na vidiku samo po neka kamila koja je brstila retko i kržljavo grmlje. Kada smo skrenuli ka severoistoku, tj. u pravcu Sura, ka moru, pejzaž je opet postao brdovitiji, ali i dalje sa vrlo malo zelenila.

   Po dolasku smo se smestili u delu grada Al Ajdzah i posle kratke pauze krenuli u dugu šetnju obalom mora do centra Sura. Prolazili smo pored starih pomalo ofucanih belih kuća, sa ravnim krovovima. Neke od njih na vrhu imaju zubce nalik grudobranima po tvrđavama. Gotovo svi prozori su ukrašeni. Nema tu ništa preterano zanimljivo, nije ni bogzna kako čisto i sređeno, ali meni je taj ambijent prijao. Već sam ranije pominjao, da sam video dosta od Bliskog istoka, ali  ovo mi je ipak nekako drugačije. Stara arhitektura Sura je manje više ista kao u Matrahu, ali mi se čini da je bolje sačuvana, tj. autentičnija. Pretpostavljam da su pre pronalaska nafte i ljute urbanizacije ovako izgledali gradovi na ovom delu Arabijskog poluostrva. Dok smo prolazili kornišem, Arapčići su pikali fudbal na plaži, dovikivali nam “Heloo Mister” i uporno dodavali loptu, koju smo im vraćali nazad. Neki od njih su se kupali u moru u kompletnoj garderobi. Nakon neplaniranog fudbala nastavili smo dalje  i stigli do malog zaliva gde se nalazi Al Ajdzah svetionik. U stvari, radi se o portugalskoj odbrambenoj kuli koja je kasnije prepravljena u svetionik.

Sur.

   Dalje smo produžili pored Al Ajdzah tvrđave i izbili na viseći most koji vodi preko zaliva u centar grada. U zalivu je bilo usidreno nekoliko velikih drvenih jedrenjaka – dovova. Sur je oduvek bio centar arabijskog pomorstva. Po jednoj od verzija odavde je rodom legendarni Sinbad Moreplovac. Inače, Sinbad je izmišljeni lik, tako da je izmišljena i priča da je rođen u Suru. Iz ovoga grada su vekovima brodovi plovili za Istočnu Afriku i za Indiju. Pomorski značaj Sura je trajao sve do sredine 19. veka, kada su Britanci ukinuli trgovinu robljem, a grad je dodatno propao i otvaranjem Sueckog kanala, jer se njegova uloga u trgovini sa Indijom smanjila.

Sur, Al Ajdzah svetionik.

   Sur je bio centar gradnje drvenih brodova dovova. Iako su danas takva plovila prevaziđena, ona se ipak i danas ovde prave. Dovovi su veliki brodovi sa jednim ili više jarbola i trouglastim jedrima. Karakteristični su za Crveno More, Persijski zaliv i Indijski okean. Postoje razni tipovi ovih brodova, kao što su: baglah, gandzah, šuvaji, sambuk itd. Posetili smo jedno brodogradilište gde se prave ove ladje, kao i pomorski muzej. Postavka u muzeju mi nije bila nešto posebno zanimljiva, ali su me oduševili drveni brodovi u dvorištu muzeja. Posebno se izdvaja ogromni “Fatah Al Khair”, poslednji omanski gandzah.

Brodogradilište u Suru.

Fatah Al Khair.

   Na kraju dana smo se promuvali sukom, gde smo prisustvovali noćnoj prodaji ribe, koju su ribari direktno iz čamaca doneli na mali trg i rasporedili na podu. Gužva oko izloženog ulova ukazuje da je ponuda bila dobra. Opet su me raspametile razne ribetine i kojekakva morska stvorenja. Kad smo već kod riba, u Suru smo u dva navrata išli u restoran Al Havaš, gde sam oba puta uživao u odličnim ribama. Jednom sam jeo kofara, a jednom šariju (emperor fish). Radi se o ribama Crvenog mora, Persijskog zaliva i Indijskog okeana. Obe koje sam jeo bile su komadine, tako da sam se razbio i obe su bile izvrsne. Dobar je bio i tažin od morskih plodova. Isprobah i neki omanski kolač sa sirom, koji sam okarakterisao kao “light” kunefe.

   Iz Sura smo napravili izlet do 35 kilometara udaljenog Al Hada, grada nedaleko od rta koji se nalazi na ulazu u Omanski zaliv. Plan je bio da vidimo tvrđavu u tom mestu i da se malo banjamo u Indijskom okeanu. Međutim, zapazih na plaži u Suru gomilu crknutih bodljikavih riba, onih što se naduvavaju (puffer fish). Proguglao sam malo i video da postoji preko 100 vrsta tih riba i da je većina njih otrovna. I to i te kako otrovne! Njihov toksin je 1200 puta jači od cijanida. Guglah dalje i nađoh gomilu oprečnih informacija. Od toga da ti neće biti ništa ako se nabodeš na neku, pa do toga da ti nema spasa. Ništa mi na kraju nije bilo jasno, ali ja sam rešio da pošto poto plivam u Indijskom okeanu. Kada smo stigli na plažu nedaleko od Al Hada pesak je bio preplavljen tim osušenim bodljikavim ribama. Kupali smo se u papučama izbegavajući da slučajno ne stanemo na neku od njih. Uz to smo bili u majicama, ne toliko zbog tih žgadija, koliko zbog toga što smo videli da je takva praksa kod većine Omanaca. Jedan meštanin je mom prijatelju rekao da te bodljikave ribe jesu otrovne, ali da ti neće biti ništa ako se ubodeš na neku od tih uginulih i sasušenih. Verovatno je u pravu, pošto je jedna od mojih saputnica uspela da nagazi osušenu puffer ribu i ništa joj se nije desilo. Inače, po priči tog Omanca ranije nije bilo tih riba, barem ne u tolikom broju, navodno su se od nedavno pojavile i ne zna se zašto tako masovno crkavaju.

Puffer fish.

      Deo plaže na rtu Ras Al Had pripada rezervatu na kome ležu jaja one velike morske kornjače. Ljudi iz nacionalnog parka noću organizuju izlete, tj vode turiste da posmatraju te kornjače i pola moje družine je išlo. Meni to nešto nije bilo posebno zanimljivo, a i pre dvadesetak godina sam usred belog dana video jednu ogromnu morsku kornjaču u Turskoj na plaži kod ušća reke Dalijan.

Ras Al Had.

   U Al Hadu smo obišli i ovdašnje utvrđenje. Tvrđava je manje više slična svim ostalim koje smo posetili tokom ovog putovanja. Pravougaone je osnove, a izgrađena je od ćerpiča. Na jednoj od njenih užih stranica postavljena je kula na sredini bedema, dok se na suprotnoj strani kule nalaze na oba ugla. Uz oba ta kraća bedema sa unutrašnje strane se nalazi niz raznoraznih stambenih i drugih prostorija, dok je veliko centralno dvorište praktično potpuno prazno, tj. bez ikakvog objekta.

Tvrđava u Al Hadu.

   Po povratku u Sur otišli smo i do tvrđave ovog grada, koja je, kao što smo i očekivali, slična prethodnoj. Ok je, nema tu zbora, ali su nam već dosadile.

Tvrđava u Suru.

   Sur mi je nekako baš legao i stvarno sam uživao u ovom gradu. E, sad zašto? Nisam siguran da znam da objasnim. Nema u njemu bogzna šta da se vidi. Njegovi kulturno istorijski spomenici nisu ne znam kako impresivni. Nije to ni grad sa posebno očuvanom tradicionalnom arhitekturom, ali meni se baš dopao. Svideo mi se, valjda, kompletan ambijent. Male bele kuće na obali mora, okolo pustinja, tvrđave, svetionik, drveni dovovi, ribari, ljudi u dišdašama, okruženje u kakvom ranije nisam bio. Verovatno je sve to zajedno razlog što mi je Sur “highlight” ovog putovanja.

Sur.

   

Oman 2023. (4. deo)

 

BAHLA & AL AIN

 

   Iz Nizve smo napravili izlet do četrdesetak kilometara udaljene Bahle. Glavni razlog za dolazak u ovo mesto je tvrđava, koja je uvrštena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Izgradili su je Nabhanidi, koji su vladali delom Omana od 1154. do 1624. godine. Pripadnici plemena Banu Nebhan bili su poznati po tome što su kontrolisali trgovinu tamjanom, glavnim izvoznim artiklom toga doba.

Tvrđava u Bahli.

   Tvrđava u Bahli je velika, a izgrađena je od ćerpiča. Tokom obilaska ovog kompleksa nabasali smo na štand oko koga su bile raspoređene “žene u crnom”. Naravno ne mislim na one naše nevladine kobile, već na tradicionalno odevene Omanke. Angažovane su od strane Ministarstva religije i odmah su nam uvalile neke odlične brošure o islamu. Pisane su na engleskom i bave se: Muhamedovim životom, kuranom, razvojem muslimaske civilizacije, položajem žena u islamu itd. Uz ove, baš dobre, knjižice dobili smo i bezveznu omansku kafu. Ljubazne žene su nameravale da sa nama ko zna koliko razglabaju o religiji, te sam se ja na kvarno izvukao i nastavio da razgledam utvrđenje, dok su ortaci ostali da palamude sa njima.

   Sve u svemu tvrđava je dobra. Ispod nje se pruža podgrađe sa zemljanim kućama, od kojih je velika većina napuštena. Šteta, fenomenalne su! Šetali smo neko vreme uskim ulicama i ulazili u te puste kuće. Sjajno sve to izgleda, jedino što je ceo kraj zapušten i pun smeća. Greota, kako bi ovo izgledalo kada bi se obnovilo!

Bahla.

   Promuvali smo se i modernim delom Bahle, posetili gotovo potpuno prazni, za turiste upicanjeni, suk, osvežili se sa po jednim đusom i nastavili dalje do našeg sledećeg cilja. A, to je još jedan lokalitet pod zaštitom Uneska – Al Ain. U pitanju je nekropola iz 3. milenijuma pne., sa tzv. saćastim kamenim grobnicama. Te strukture su male, kružne osnove, prečnika par metara, sagrađene od grubo oklesanog lokalnog krečnjaka. One se nalaze nekih sedamdesetak kilometara od Bahle, kod sela Al Ain. Da bi do njih stigli morali smo da prepešačimo jedan deo korita Vad Ain, a onda i da se uspentramo na stenu na kojoj se nalaze. Vredelo je! Video sam nešto što do sada nisam. Dobro je i okruženje u kome se ovi spomenici nalaze.

Grobnice kod Al Aina.

   Usledio je povratak u Nizvu. Usput smo se zaustavili u nekom jemenskom restoranu, gde smo jeli gulaš od kamile sa pirinčem, kao i kamilje ražnjiće. Kamiletinu sam, inače, već više puta ranije jeo, tako da mi to nije ništa novo. Zaustavili smo se i kod jednog hipermarketa da bi malo pazarili. Obožavam da se po inostranstvu promuvam po samoposlugama, da vidim kakva je ponuda, kakve su cene, a i da probam nešto novo. Ovaj put, uz razne druge stvari, kupih i kamilje mleko. Godinama sam obilazio Bliski istok, a nikada nisam probao mleko ove pustinjske životinje. Doduše, u Uzbekistanu sam pio šubat, ali to je fermentisano kamilje mleko. Eto, u Omanu ga prvi put isprobah! Mleko, kao mleko.

   Na povratku smo zastali i kod Faladz Darisa na periferiji Nizve, gde se nalazi jedan od afladz sistema za vodu. Radi se o drevnim kanalima za navodnjavanje. Ovaj u Faladz Darisu je takođe uvršten na Uneskovu listu. Najstariji afladz sistemi po Omanu se uglavnom datuju u 5. – 6. vek, dok su neki takvi u Persiji stari čak 5.000 godina. Inače, pronađeni su dokumenti da je Britansko ministarstvo spoljnih poslova, tokom Dzebel Akdar rata, dalo naredbu da se avionima bombarduju ovi istorijski sistemi za navodnjavanje po Omanu, da bi im uništili useve.

Faladz Daris.

   Što se tiče Faladz Darisa, tu baš nema šta da se vidi. Kanali kroz koje teče voda i po kojima se brčkaju klinci sa sve odećom. Omanci očito ne dele moje mišljenje, pošto je baš puno ljudi sedelo, piknikovalo, kuliralo u parku kroz koji prolazi ovaj kanal. Jebiga, kada se Arapi pale na vodu i zelenilo! To bi bilo to što se tiče ovog izleta. Tek po povratku shvatih da smo u jednom danu videli tri spomenika sa Uneskove liste svetske kulturne baštine.