недеља, 12. април 2020.

Liban (10. deo)


POVRATAK IZ LIBANA PREKO ISTANBULA

   Od svih problema koje sam imao prilikom organizacije ovoga putovanja, o kojima sam pripovedao na početku, kao najozbiljniji pokazao se korona virus. Još pre našeg polaska na put, u Libanu je potvrđeno nekoliko zaraženih osoba. Svi oni su bolest zakačili u Iranu. Većina njih bili su hodočasnici koji su obilazili sveta šiitska mesta. Očekivano, ovde je sve to dobilo i političku dimenziju. Suniti su odmah optužili Hezbolah da im sada donosi i zarazu od svojih mentora. Libanska vlada je zabranila sletanje aviona iz Irana, ali oni su i dalje dolazili,  jer je Hezbolah sprečio sprovođenje te odluke.
   Uprkos tome mi smo bez ikakvih problema normalno došli u Liban. Tokom leta iz Beograda za Istanbul morali smo da popunimo nekakav upitnik, koji je uveden zbog ove epidemije. Po sletanju u Bejrut, zaustavljen sam od strane jedne lekarke. Ona me je upitala kako se osećam. Odgovorio sam „odlično“ i to je bilo sve od dodatne kontrole.
   Prvih nekoliko dana u Libanu, bilo je sve manje – više normalno. Vrlo malo ljudi je nosilo maske i rukavice, a kao i drugde po svetu, ni ovde nisu bili retki oni koji su pravili šale vezane za koronu. Malo po malo situacija se menjala. Ja sam gledao samo da što pre posetimo Balbek, jer sam najviše zbog njega i došao u Liban. Jebiga, plašio sam se da ga ne zatvore zbog epidemije. Laknulo mi je kada smo obišli Balbek.
   Pratili smo šta se dešava u svetu, odnosno kako svugde raste broj zaraženih. Stvari su počele da se menjaju i u Libanu. Kako se povećavao broj zaraženih tako je na ulicama bilo sve više i više ljudi sa maskama. Prilikom ulaska u pojedine zgrade, prvo bi nam na ulazu nafajtali ruke asepsolom. Hamrom su prolazila vozila koja su prskala ulice nekim dezinfekcionim sredstvima. Kada smo hteli da idemo u Biblos taj dan su otkazani autobusi koji do tamo voze. Ispred apoteka su besplatno delili rukavice. Ja ih nisam uzeo, baš kao ni maske. To ni u Beogradu kasnije nisam hteo da nosim. Na kraju su počeli redom da zatvaraju razne ustanove, zbog čega nismo uspeli da uđemo u Beitedine palatu.
   Malo sam strepio da ne dođe do otkazivanja letova, pa da ne ostanemo zaglavljeni u Bejrutu. Mislim, nisam ni takav scenario doživljavao kao smak sveta, pregurali bismo i to, ali svakako je bilo bolje da do toga ne dođe. Inače, nekoliko država je zabranilo letove za Liban još pre našeg dolaska u ovu zemlju, odnosno čim su se pojavili prvi slučajevi zaraze. Kako se približavao dan našeg povratka, tako se povećavao i broj otkazanih letova sa bejrutskog aerodroma.  Pratio sam i kako se razvija situacija sa virusom u Turskoj, da slučajno oni ne zatvore svoje aerodrome za letove iz Libana. Srećom po nas, u Turskoj su u to vreme tek počeli da se pojavljuju prvi slučajevi zaraženih osoba. Imali smo još jedan mali problem. Naime, svo četvoro smo tokom ovog našeg boravka u Libanu fasovali nekakvu prehladu, grip, virus ili šta već i svako od nas je par dana slinavio, kašljao ili imao malu temperaturu. Krkali smo panadole i nadali se da će nas proći pre puta, da nas ne bi u Stambolu zbog povišene temperature strpali u karantin. Srećom, šta god da smo imali, pregurali smo to na nogama i svi smo bili dobri na dan povratka. I tako stigosmo normalno u Istanbul i prođosmo svu aerodromsku proceduru bez ikakve vanredne kontrole zbog epidemije. Kada smo se dokopali grada na Bosforu, mislio sam da više nema briga. Važno da smo napustili Liban iz koga ne možeš nigde kopnom, a iz Istanbula do Beograda mogu da stignem kako hoćeš, tako da me je bolelo uvo i da otkažu naš sledeći let. Nije mi padalo na pamet da će za koji dan skoro sve države na svetu zatvoriti svoje granice.
   Od aerodroma smo se busom odvezli do trga Taksim, a onda pešice do pansiona koga sam unapred rezervisao. Taj smeštaj se nalazio u kvartu Tarlabaši, udaljenom svega desetak minuta od Taksima i glavne pešačke štrafte Istiklal. U pitanju je gradska četvrt koja važi za najopasniji deo Istanbula i ne preporučuje se strancima da tamo idu. Ne mogu da tvrdim, ali čini mi se da je ta priča o bezbednosti prenaduvana. U Tarlabašiju živi sirotinja, Kurdi, Cigani, izbeglice, dileri, prostitutke, transvestiti, lopovi i slični. Nekada su ovde stanovali Grci i Jermeni, a kada su isterani šezdesetih godina prošlog veka u njihove domove su se smestili ovi ljudi sa margina društva. Radi se o zanimljivom istorijskom delu grada, ali pretvorenom u slam. Od „normalnog“ grada deli ga Tarlabaši bulevar i kako kaže jedan esej o ovom naselju „prelaskom pomenutog bulevara stupate u tamnu stranu Istanbula“.
Tarlabaši.


   Ja sam davno, pre više od deset godina, malo zašao u ovaj kvart, ali ne mogu da kažem da sam ga video kako treba. U međuvremenu se sa jednim njegovim delom desila dzentrifikacija ili bolje rečeno fenomenalne stare zgrade su srušene i izgrađene neke moderne luksuzne građevine. Međutim, najveći deo ove četvrti  za sada je ostao nedirnut. I tako ja rezervisah smeštaj u srcu Tarlabašija. Dvoje mojih saputnika, kojima je ovo prvo putovanje sa mnom, bili su šokirani gde sam ih doveo. Mislim da su me u sebi psovali ceo taj dan. Treći iz družine, moj kolega sa kime sam proputovao dosta sveta, nije imao zamerke. Da je ovaj deo grada jeziv, jeste, tu nema dileme. Prljav je i oronuo. Na ulicama se igraju musavi klinci, Cigani se otimaju oko plena iz kontejnera, ispred malih dućana čiče igraju tavle, žene kače veš, kojim je, inače okićen svaki pedalj Tarlabašija. Jedan doterani transvestit teatralno je koračao kao da hoda po modnoj pisti, a ne prašnjavom dzadom. Uveče po ćoškovima stoje prostitutke. Pločnici su puni smeća, pacovi pretrčavaju ulice. Živopisno, nema šta!
Tarlabaši.

   Kada smo posle malo lutanja pronašli naš pansion, morali smo prvo da ubedimo gazdu da nismo zaraženi koronom da bi nas pustio da uđemo unutra. Tip je bio toliko prestrašen zbog ove epidemije da nam je prvo izdeklamovao da ne želi nikakav kontakt i da držimo rastojanje. Pare za sobe je, naravno, uzeo, s tim što je tražio da tačan iznos ostavimo na stolu. Šta je posle sa lovom radio i kako ju je dezinfikovao nemam pojma? S obzirom u kakvom delu grada živi, ja bih se na njegovom mestu, pre plašio kolere nego korone.
Tarlabaši.

   Dan u Istanbulu iskoristio sam da konačno pogledam Muzej turske i islamske umetnosti. To je jedna od retkih znamenitosti ovoga grada koja me zanima, a da je nisam video. Tokom protekle decenije mnogo sam se puta našao u Stambolu, ali ovaj muzej je redovno bio zatvoren zbog renoviranja. Nalazi se na samom Sultanahmet skveru, u nekadašnjoj palati čuvenog Sulejmanovog vezira Ibrahim Paše. Postavka je odlična. Izloženi su artefakti od omajadskih i abasidskih vremena, pa sve do onih iz doba Osmanlija. Stvarno sjajne stvari mogu da se vide ovde. Od raznorazne grnčarije, preko reljefa, luksuznih primeraka kurana, svećnjaka, lampi, sekstanata, nakita, pa do tepiha. Najviše su me fascinirala ogromna neverovatno ukrašena vrata iz 13. veka, koja su nekada stajala na Velikoj dzamiji u gradu Cizre.
Muzej turske i islamske umetnosti.

Zvekir sa vrata dzamije (Velika dzamija, Cizre)

   Tokom ovog boravka u Istanbulu otišli smo i do restorana Namli ćufte na Sirkečiju. Slušao sam hvalospeve o ovoj kafani, koja ima ne znam kakvu tradiciju. O njihovim ćuftama se pisalo po turskim novinama, pravljene su tv reportaže, recept predstavlja tajnu itd. Ok su, odnosno odlične su, ali to su, bre, naši ćevapi, samo u obliku ćufti. To je taj ukus ćevapčića, kakvih imaš kod nas na koliko hoćeš mesta. Kao što rekoh, dobre su, ali ništa spektakularno. Uz ćufte sam uzeo i odlično, valjda, domaće kiselo mleko. Inače, osim što je klopa bila dobra i cene su bile više nego povoljne.
   Ujutru smo otišli na aerodrom, ukrcali se u avion i ubrzo sleteli u Beograd. Dva dana nakon našeg dolaska zatvoren je zbog korona virusa aerodrom u Bejrutu. Za dan – dva smo izbegli i obavezni karantin, koji su uvele naše vlasti za sve koji ulaze u zemlju. Još par dana kasnije zatvoren je i beogradski aerodrom.

субота, 11. април 2020.

Liban (9. deo)


BEITEDINE & DEIR EL KAMAR

   Poslednji dan našeg boravka u Libanu rezervisali smo za obilazak Beitedine palate iz 19. veka, koja je udaljena oko 50 km od Bejruta. Da budem precizniji, ona je, u stvari, građena od 1788. do 1818. godine na mestu nekadašnjeg druzkog svetilišta. Posle 1840. koristile su je osmanlijske vlasti. Danas je ova palata muzej  u kome je smeštena i kolekcija vizantijskih mozaika.
   Palatu je podigao emir Bašir II iz Šihab dinastije, kasniji vladar Emirata Libanske planine. Emirat Libanske planine bio je autonomna oblast u Osmanskom carstvu. Može se reći da je to na neki način preteča današnje Libanske republike.
Beitedine palata.

   Do palate Beitedine došli smo taksijem, za neku relativno malu lovu. Nažalost, bila je zatvorena zbog epidemije korone. Probao sam da zamolim vojnika na ulazu da nas pusti bar u dvorište, ali nije imalo šanse. Dobro, šta da se radi. Viša sila! Da budem iskren, nisam ni bio nešto posebno razočaran. Očekivao sam da tako nešto može da se desi. Voleo bih da sam video i ovu palatu, ali, ipak, ona po meni nije nešto što spada u „must to see“. Zadovoljan sam time šta smo sve obišli od isplaniranog i ako je nešto moralo da se izbaci sa mog itinerara, onda je dobro ispalo da to bude Beitedine.
Beitedine palata.

   Kad već nismo uspeli da posetimo palatu, rekli smo vozaču da nas odveze do 5 km udaljenog Deir el Kamara, nekadašnje prestonice Emirata Libanske planine. U pitanju je malo simpatično planinsko mesto sa dosta starih tradicionalnih kuća. U njemu se nalazi nekoliko važnih religioznih zdanja, kao što je, recimo, maronitska crkva Saidet et Talle (Naša Gospa od planine) iz 15. veka. Ima ovde još par hrišćanskih svetinja, jedna dzamija, a nekadašnja sinagoga iz 1638. godine pretvorena je u francuski kulturni centar.
Deir el Kamar

Deir el kamar

   Danas Jevreja u Deir el Kamaru nema. Većina stanovništva su hrišćani (85 % Maroniti i 14 % Melkiti). Nekada je u njemu živelo dosta Druza. Zapravo, Deir el Kamar je, kada su Turci podelili Emirat Libanske planine na druzki i hrišćanski deo, postao zimska druzka prestonica (1840 -1860). Inače, to je bilo vreme žestokih konflikata između ove dve konfesije, koji su kulminirali 1860. godine velikim masakrom nad Maronitima. Tada su Druzi poubijali oko 10.000 ovih hrišćana. Naravno, i ovom etničkom sukobu kumovale su tadašnje evropske sile. Tako su Francuzi podržavali Maronite, a Britanci Druze.
Deir el Kamar.

   Dok smo se muvali ovim delom planine Liban videli smo nekoliko Druza odevenih u njihovu tradicionalnu nošnju. Bili su to muškarci u crnim pantalonama nalik šalvarama (šervel). Nosili su i crne košulje, a na glavama su imali bele kape. Sve koje smo videli krasile su brade ili makar brkovi.
   Druzi ispovedaju veru izvedenu iz učenja ismailita (šiitske sekte). Po njihovoj religiji Al Hakim, egipatski fatimidski kalif (996 – 1021) je nepogrešivi imam, sa duhovnom nadmoći koju mu je podario sam bog. U stvari, radi se o jednom pomalo opičenom, ili blaže rečeno, u najmanju ruku kontraverznom vladaru. Ovaj kalif je, između ostalog, poznat po rušenju Crkve svetog groba u Jerusalimu. Osim što je proganjao hrišćane imao je i običaj da smenjuje vezire i da ih ubija. Poslednjih godina svoje vladavine postao je žestoki asketa. Ovaj ekscentrični kalif težio je da bude od svojih podanika prihvaćen kao inkarnacija božanskog. Često je napuštao Kairo i odlazio u nepoznatom pravcu. Prilikom jednog takvog izleta vratio se samo magarac koga je jahao, sa njegovom krvavom košuljom.
   Iz zbrke koju su prouzrokovale Al Hakimove pretenzije izrastao je 1017. pokret Druza. Za jačanje Hakimovog kulta najzaslužniji je Persijanac Hamza ibn Ali. Druzi čekaju povratak Al Hakima i Hamze, za koje veruju da su skriveni kao imamitski 12. imam. Druzi su zatvorena zajednica, koja svoja religijska učenja čuva u tajnosti. Oni koji poznaju sistem ove vere nazivaju se „mudrim“, a ostali su „neupućeni“. Samo mudri mogu da prisustvuju glavnim verskim službama, koje se održavaju četvrtkom uveče. Ne poštuju pet stubova islama, zabranjena je poligamija, alkohol, pušenje. Ko se venča za osobu druge konfesije biva izopšten iz zajednice. Veruju u reinkarnaciju. Zbog svega toga mnogi muslimani ih ne smatraju delom islamskog sveta. U Libanu ih ima oko 250.000, u Siriji 600.000, a u Izraelu nešto manje od 150.000.

петак, 10. април 2020.

Liban (8. deo)


BIBLOS

   Došao je na red i Biblos iliti Jbeil, kako ga zovu Arapi. Nalazi se 35 km severno od Bejruta. I on važi za jedan od „najstarijih“ kontinuirano naseljenih gradova na svetu. Nervira me ta otrcana fraza, ali da je Biblos star, tu nema dileme. Po dolasku u ovo mesto odmah smo se uputili u taj najdrevniji deo grada, tačnije ka arheološkom lokalitetu Biblosa.
Arheološki lokalitet Biblos.

   Najstariji horizonti na ovom nalazištu sežu u 4. milenijum pne. Iz feničanskog perioda sačuvani su ostaci odbrambenog bedema, kao i kuća, nekoliko hramova i jedan rezidencijalni prostor. Od svega bih posebno izdvojio tzv. Hram sa obeliscima. U njemu je pronađeno više od hiljadu votivnih bronzanih statueta. Nazvane su „Biblos figurine“ i postale su simbol Libanskog ministarstva za turizam. Obelisci iz ovog svetilišta imaju na sebi hijeroglifske natpise, što nam potvrđuje nekadašnju egipatsku dominaciju na ovim prostorima.
Hram sa obeliscima.

   Interesantan je i stari bunar, odnosno tzv. Kraljevski izvor. Ipak, od svega mi je najzanimljivija bila Kraljevska nekropola. U njoj su pronađene neobične grobnice, koje su izdubljene u steni, kao šaht. Na dnu ovih prilično dubokih, da kažemo, šahtova, uglavnom u nišama sa strane postavljeni su sarkofazi. U jednu od tih grobnica može se uzanim hodnikom spustiti do njenog dna. Sa ove nekropole potiče Ahiramov sarkofag, koga sam više puta pominjao, a na kome se nalazi najstariji tekst na feničanskom alfabetu.
Jedna od grobnica Kraljevske nekropole.


   Treba spomenuti i ostatke moćnog persijskog utvrđenja iz 4. veka pne. Ulica sa kolonadom, nimfeon i mali teatar su rimska ostavština. I na kraju ostala je krstaška tvrđava iz 12. veka. Ona je pripadala đenovljanskoj familiji Embriaco, koja je jedno vreme vladala Biblosom. Godine 1188. zauzeo ju je Saladin i delimično razrušio, ali su je kasnije krstaši povratili i obnovili. U pitanju je tipično srednjovekovno utvrđenje sa velikom centralnom donžon kulom. Tokom njene gradnje krstaši su masovno koristili građevinski materijal sa nekadašnjih starijih zdanja. Tako su mi i ovde, kao i u sidonskoj tvrđavi, privukli pažnju antički stubovi ugrađeni u bedeme. Sve u svemu, ceo ovaj lokalitet je baš dobar, a uz to i veoma raznovrstan, odnosno na jednom mestu mogu se videti stvari iz različitih perioda. Ovo arheološko nalazište pruža posetiocu uvid u kompletnu istoriju Biblosa i to od praistorije, preko feničanskog, egipatskog, asirskog, persijskog perioda, pa helenizma, Rimljana do krstaša.
Lavlja glava na ulazu u persijsko utvrđenje

Mali rimski teatar.

   Dalje smo nastavili do crkve sv Jovana Krstitelja. Nju su takođe izgradili krstaši. Nakon muslimanskog zauzimanja Biblosa korišćena je kao štala, a Maronitima je ponovo predata tek u 18. veku. Od crkve sv. Jovana Krstitelja nešto je mlađa obližnja dzamija sultana Abdul Madzida. Obišli smo i simpatičnu malu luku, kao i obnovljeni suk. Suk ne da je obnovljen, nego je dibidus upicanjen. U njemu se sada prodaju isključivo suveniri. U Biblosu postoji i muzej posvećen turskom genocidu nad Jermenima, koji je nažalost bio zatvoren.
Krstaška tvrđava.



Crkva sv. Jovana Krstitelja.

   Biblos je daleko sređeniji i čistiji nego ostali gradovi koje smo obišli u Libanu. Mislim da glavni razlog za to leži u činjenici što su ovde hrišćani većina. Znam da ovo što kažem nije politički korektno, ali jednostavno to je tako. Ista priča važi i za Bejrut gde su hrišćanski delovi grada neuporedivo uredniji od muslimanskih. Lepo nam je bilo u ovom mestu, tako da smo u njemu proveli skoro ceo dan, praveći po koju pauzu za kafu i pićence, kao i za ručak.



   Iz Biblosa smo se u Bejrut vratili minibusom, s tim što je malo falilo da usput zaginemo, jer smo za santimetar izbegli sudar. Inače, Libanci voze prilično bahato, ali ni blizu onima, recimo u Kairu ili Teheranu. Kad smo već kod saobraćaja, u Bejrutu ima koliko hoćeš besnih automobila tipa ferari, porše, ali, bogami, ne manjka ni raspalih mercedesa od pre ko zna koliko decenija.
   Iz minibusa smo izašli na Dovra stanici i odmah sam krenuo ka prvom taksisti da dogovorim vožnju do hotela. Dok sam se cenjkao sa njim, prišao nam je jedan pandur i upitao me da li smo hrišćani. Kada sam na njegovo pitanje potvrdno klimnuo glavom, on je tobože razgoračio oči i rekao da ne ulazimo u taj taksi, jer je njegov vozač navodno islamski fundamentalista. Inače, taksista je krupan ćelavi baja sa dugom crnom bradom. Naravno, nasmejao sam se na ovaj žandarev savet, jer mi je bilo očito da se zajebava, iako se trudio da deluje ozbiljno. Cajac je, u stvari, drugar od taksiste i kao zajebava ga tj. sabotira ili nas loži, svejedno. Pošto sam se nasmejao njegovoj glupoj šali, baš kao i moji saputnici, pitao nas je odakle smo. Kada je čuo da smo iz Srbije, konstatovao je da zbog toga nismo pali na njegovu foru. Objasnio je nešto u fazonu da za razliku od drugih stranaca mi Srbi smo imali svoje ratove, međuetničke i međuverske sukobe i zato smo tako nonšalantno odreagovali na njegovu priču.

четвртак, 09. април 2020.

Liban (7. deo)


DZEITA GROTO & HARISA

   Svanuo je novi dan u Libanu. Planirali smo da ga provedemo u Biblosu. Otišli smo do autobuske stanice, ali ona je bila zatvorena, jer se, kako sam shvatio, vršila dezinfekcija zbog korona virusa. Nisam siguran, ali mislim da je jedina autobuska linija u Libanu upravo ova koja spaja Bejrut sa Tripolijem, preko Biblosa. Sav ostali javni prevoz u državi obavljaju minibusevi. Taj kombi prevoz zaista dobro funkcioniše. Kuda god da smo išli na ova vozila nigde nismo čekali bukvalno ni minut. Jedina mana im je što se zbog čestog zaustavljanja i skretanja sa puta da bi se pokupili putnici stvarno dugo putuje. Mogli smo mi do Biblosa da odemo nekim od tih kombija, ali pošto oni kreću sa druge lokacije, na licu mesta smo odlučili da promenimo današnji plan i odemo do Dzeite Groto. Zaustavili smo prvi taksi, iscenkali se sa vozačem i ubrzo smo bili na putu ka ovom mestu.
   Dzeita Groto je pećina udaljena 18 km od Bejruta. U stvari, radi se o dve međusobno spojene pećine, ukupne dužine skoro 9 km. I u jednoj i u drugoj fotografisanje je strogo zabranjeno. Do tzv. Gornje stigli smo žičarom. Odlična je, nema šta! Stvarno dobro izgleda, a i ogromna je. Najveća njena komora visine je preko 120 metara. Pećina je puna stalaktita, stalagmita, draperija, zavesa, stubova. Ovde se nalazi i najveći stalaktit na svetu, čija je dužina 8,2 m. Donja pećina nije ništa manje zanimljiva, čak mi je bila i interesantnija, pošto kroz nju prolazi podzemna reka ili jezero, kako god, tako da se obilazi čamcem.
Dzeita Groto.

   Posle Dzeite Groto otišli smo do Harise, odnosno do svetilišta Gospe od Libana. Ovo, od ovdašnjih vernika veoma poštovano i popularno mesto, nalazi se na jednom brdu, na 650 m nadmorske visine, nekih dvadesetak kilometara severno od Bejruta. Na tom brdu postavljena je velika, 13 tona teška statua Bogorodice. Izrađena je od bronze i ofarbana u belu boju. Napravljena je u Francuskoj, a ovde je postavljena 1907. godine. Odmah pored  spomenika nalazi se ogromna moderna bazilika. Ceo prostor je lepo sređen, a sa razglasa se non – stop emituje umirujuće crkveno pojanje. Odavde se pruža i fin pogled na mediteransku obalu i predgrađa Bejruta. Sve je to ok, ali ja se na ovakve stvari baš i ne palim, tako da nisam delio oduševljenje sa većinom posetilaca ovog svetog brda. Ceo kompleks pripada Maronitskoj crkvi.
Harisa.

   S obzirom da sam već nekoliko puta pominjao Maronite, red je da nešto kažem i o ovim hrišćanima. Osnivač Maronitske crkve je Josif Maron, koji je živeo u 7. ili 8. veku, međutim zvanični apostol im je jedan drugi Maron (350 – 433.). Kod njegovog groba na reci Orontu podigli su manastir. Tokom arapskog osvajanja u 9. veku manastir je uništen, a monasi i njihovi sledbenici su se povukli u planine. Kada su došli krstaši uspeli su da Maronite obrate u katoličanstvo. Danas u Libanu od 4.100.000 stanovnika (bez izbeglica) ima oko 1.600.000 – 1.800.000 hrišćana. Od tih hrišćana Maronita ima preko 50 %.
Golubija stena.

   Nakon posete Harisi vratili smo se u Bejrut. Glavni grad Libana smo solidno prošpartali i nisam baš njime oduševljen. Da mi nije bilo ovih izleta mislim da bih se opasno smorio. Ne kažem da je bezveze, ali mi nekako nije legao. Osim onih glavnih atrakcija Bejruta koje sam već spominjao, posetili smo i dobar muzej antičkih i vizantijskih mozaika. Zbog viška slobodnog vremena bio sam i u Sursok muzeju. Radi se o nekoj postavci moderne umetnosti, a to mene dibidus ne zanima. Pošto nam je hotel bio na Raušu, hteli ili ne morali smo da vidimo i tzv. Golubiju stenu, koja je jedan od simbola Bejruta. Prošao sam i ceo korniš, odnosno šetalište uz obalu mora.
Bejrut.

Bejrut, Korniš.

   Već sam spomenuo da je južni, šiitski deo ovoga grada musav, oronuo i ružan, ali postoji i jedan sličan, takođe šiitski kvart, nedaleko od samog centra. Bukvalno, posle par minuta hoda od upicanjenog i sterilnog dauntauna našao sam se u potpuno suprotnom ambijentu. Oko mene je sve bilo sivo i prljavo. Na sve strane su visile slike hezbolahovih mučenika, Hasana Nasralaha i njihove žute zastave sa rukom koja drži kalašnjikov. Zgrade su oronule, a, valjda zbog ovdašnjih vrućina, balkoni su prekriveni nekakvim ponjavama i ceradama. Smeća je bilo na svakom koraku i zamalo da nisam zgazio crknutog pacova.
Bejrut, šiitski deo grada.



   Najviše vremena, pogotovo u večernjim časovima, provodili smo u delu grada koji se zove Hamra. Ova četvrt je poznata po restoranima, kafeima, barovima. Bejrut je ubedljivo najliberalniji arapski grad i to se, verovatno, najbolje vidi baš u Hamri, gde po pabovima vise kojekakvi hipsteri i ribe u minićima.
   U jednom ovdašnjem kafeu upoznao sam Libanca koji je proveo mesec dana u Beogradu i, kako kaže, mnogo mu se dopao naš glavni grad. Tip je moderan ili bolje reći urban, sav istetoviran, na prvi pogled rekao bih i ne baš uzorne prošlosti. On se 2015. godine pravio da je izbeglica iz Sirije i uputio ka Nemačkoj. Prošao je celu balkansku rutu i tvrdi da mu je tokom tog dugog puta najbolje bilo u Srbiji. Posebno je istakao srpske policajce. Oni su, kako kaže, ubedljivo bili najkorektniji u odnosu na sve druge koji su ih često maltretirali ili se izdrkavali. Kada smo već kod sirijskih izbeglica, Bejrut je njima krcat. Proći ulicu Hamra, a da te ne startuju sirijska deca koja prose nemoguće je.
   Ono što mi se još dopalo u libanu je libanska klopa. Zapravo, kada bolje razmislim, gotovo da ništa novo nisam ovde probao što već nisam jeo po Bliskom istoku, ali sve što smo naručili bilo je izvrsno. Da se naručivalo, bogami jeste. Jebiga, kada sam alav, a inflacija je dovela do toga da je sve prilično jeftino, tako da nisam imao kočnice. Svašta sam isprobao. Osim raznih vrsta kebaba, tabulea i kojekakvih drugih salata, sira halumi, humusa, jeo sam i neke halabije, pa goveđe jezike, baba ganuš. Nisu preskočeni ni riblji specijaliteti, mora se kada smo na moru. Posebno mi se dopao neki namaz od belog luka. Ma, sve je bilo odlično. Posle nekoliko dana prejedavanja, morali smo povremeno malo da oladimo, ipak smo mi ljudi već u godinama, pa bi s vremena na vreme umesto večere, smazali samo po par šaurmi (giros) uz po koje almaza pivo.


среда, 08. април 2020.

Liban (6. deo)


TRIPOLI

   Na red je došao i drugi po veličini libanski grad, Tripoli ili kako ga zovu Arapi Tarabulus. Nalazi se nekih 85 km severno od Bejruta. Do ovoga mesta smo se prevezli autobusom. Putovanje je relativno kratko trajalo jer se naš bus, za razliku od kombija, nije usput mnogo zaustavljao. I za razliku od jučerašnjeg dana ovaj put je bilo lepo i sunčano vreme.
Tripoli.

   Tripoli je stari grad, poznat i u antičkim vremenima, ali glavne njegove atrakcije su iz srednjeg veka. To su krstaška citadela Rejmonda Sen Žila i razne mamelučke građevine. Rejmond Sen Žil, poznat i kao Rejmond Tuluski, bio je jedan od vođa u I krstaškom ratu. Ovaj veoma religiozni tuluski grof odmah se odazvao pozivu pape Urbana II da se oslobodi Sveta zemlja. Učestvovao je u zauzimanju Jerusalima, kao i u brojnim drugim bitkama protiv muslimana. Međutim, nije mu bilo strano ni da se bori protiv rivalskih krstaških vođa. Mnogi danas zamišljaju krstaše kao plemenite, časne vitezove, a u stvari se radilo o kojekakvoj zapadnoevropskoj bagri, tako da ne čudi što su se međusobno i te kako sukobljavali. Glavni Rejmondov rival bio je Boemund Tarentski, kao i Tankred Galilejski.

   Što se tiče Kalat Sen Žila, kako Arapi nazivaju ovu tvrđavu, ona je zapravo 1103. godine podignuta na prilazu Tripoliju, u cilju blokade samog grada radi njegovog kasnijeg osvajanja. To osvajanje je, bogami, potrajalo, a Rejmond ga nije ni dočekao. Naime, u jednom muslimanskom prepadu na utvrđenje Sen Žil je zadobio opekotine, od kojih je posle pet meseci umro. Zanimljivo je da je on na samrti tražio susret sa izazlanicima Fahr el Mulka, vladara Tripolija, i sa njima ugovorio da Arapi ne napadaju tvrđavu, a da krstaši za uzvrat neće ometati ulazak ljudi i robe u grad. Kakav je to dogovor? Pa, cilj svake blokade je upravo da se spreči protok ljudi i namirnica! Takav čudan odnos između ove dve strane je potrajao i do pada Tripolija došlo je tek 1109. godine. Grad su napali Rejmondov sin Bertran i rođak Viljem Žordan, ali i stari Sen Žilov neprijatelj Tankred. Pre konačnog napada uspela su ova trojica da se posvađaju. Onda se umešao jerusalimski kralj Balduin i presudio da Tripoli pripadne Bertranu. Na kraju do završnog napada nije ni došlo, jer su stanovnici Tripolija odlučili da se posle 2.000 dana opsade predaju.
Citadela Rejmonda Sen Žila.

   Tvrđava je velika i moćna, a u jednom njenom delu i danas je smeštena libanska vojska. S obzirom da su građevine ove vrste po definiciji vojne, to se zove kontinuitet! Obišli smo je natenane i to uzduž i popreko. Unutar nje je i mala muzejska postavka, doduše sa nekoliko ozbiljnih pogreški. Sa utvrđenja se pruža sjajan pogled na grad. Čak i iz ove daljine vidi se da je Tripoli zanimljiv, živopisan, ali i štrokav.

   Više puta pominjah Mameluke, pa da dodam par reči o njima. U pitanju su uglavnom nemuslimanski zarobljenici, koji su prevedeni u islam i koji su služili u ejubidskom Egiptu kao sultanova garda. Ovi robovi – ratnici najčešće su bili turskog porekla (Kumani, Kipčaci i drugi centralnoazijski Turci), kao i pripadnici raznih kavkaskih naroda (Čerkezi, Abhazi, Gruzini). U jednom momentu oni su se pobunili, srušili ejubidsku vlast i formirali Mamelučki sultanat, koji je trajao od 1250. godine do osmanlijskog osvajanja 1517. godine. Mameluci su tokom svoje vladavine zaustavili pohod Mongola i zauvek izbacili krstaše sa Bliskog istoka.
   Još od mojih prvih susreta sa mamelučkom ostavštinom veoma mi se dopala njihova arhitektura. Prosto je neverovatno koliki je doprinos islamskoj kulturi ostavila ova tipična ratnička dinastija. Njihovi sultani i emiri bili su poznati kao pokrovitelji umetnika, arhitekata i raznih zanatlija. Što se tiče graditeljstva, mamelučki vladari nisu štedeli. Pravili su dzamije, medrese, ali i česme, hanove, bimaristane (bolnice), škole, karavansaraje.
Ulaz u dzamiju urađen u ablak tehnici.

   Tripoli je dobar da se čovek na jednom mestu upozna sa mamelučkom arhitekturom, pošto je ovde sačuvano podosta njihovih građevina. Mi smo obišli Mansuri veliku dzamiju, koja je podignuta krajem 13. tj. početkom 14. veka, na ostacima krstaške crkve sv Marije. Ime je dobila po mamelučkom sultanu koji je 1289. godine oslobodio Tripoli od krstaša. Izgradnju su naredili njegovi sinovi. Ona predstavlja i prvo ozbiljnije zdanje koje su Mameluci podigli u ovom gradu.
Mansuri velika dzamija.


   Posetili smo i drugu po važnosti islamsku bogomolju Tripolija, dzamiju Tajnal iz 14. veka. I ona je izgrađena na temelju krstaške crkve, koja je, pak, podignuta na mestu nekadašnjeg rimskog hrama.
Tajnal dzamija.


   Što se tiče drugih starih dzamija Tripolija obišli smo ih samo spolja. Neke zbog toga što su bile zatvorene, neke jer je bila molitva u toku, a neke jer više nismo imali ni želje ni vremena. Jebiga, moralo je i negde da se predahne, a i nešto da se klopa. Pauzu za kafu napravili smo u tzv. Sapun hanu (Khan ess Saboun), odnosno starom hanu sa velikim centralnim dvorištem, s kraja 15. i početka 16. veka. Druga pauza je usledila u jednoj poslastičarnici gde smo se pošteno najeli raznih slatkiša. Inače, Tripoli je čuven po svojim kolačima.

   Dobar deo vremena proveli smo u šetnji sukom i ulicama ovoga grada. Suk je pravi bliskoistočni suk, a ne one upicanjene verzije za turiste, gde se prodaju suveniri. Ovde dolaze žitelji Tripolija da pazare šta im treba. U jednom delu se prodaje voće i povrće, u drugom meso, u trećem nameštaj, u četvrtom garderoba i sve tako, tamo ona vrsta robe, onamo ona. Kao što rekoh, pravi suk u kome je gužva, galama, gungula, cenkanje i naravno neizbežna štrokavost. Za mene ništa novo, nagledao sam se ovakvih mesta po arapskom svetu, ali volim tu atmosferu, tako da mi je prijalo ovo podsećanje.
Suk.

   Tripoli se razlikuje od drugih gradova Libana i po svojoj musavosti. Prljav je, nema tu šta da se mnogo kaže. Pravi arapski grad. Jednostavno Bliski istok i čistoća uglavnom ne idu zajedno. To je tako i ko to ne može da podnese neka obilazi druge delove zemaljske kugle.

   Većina stanovnika Tripolija su suniti, a broj pripadnika ove grane islama je poslednjih godina povećan prilivom  mnogo izbeglica iz Sirije. Bilo je do skora i nekakvih trzavica u ovom gradu, pa se jedno vreme savetovalo strancima da ga izbegavaju. Neki malo veći uspesi raznih islamističkih formacija po Siriji znali su da ovde budu proslavljani delenjem slatkiša ljudima na ulici, što je na Bliskom istoku uobičajena praksa kada se nešto slavi. Srećom, tog deljenja kolača nema već duže vreme, pošto Asad uz rusku pomoć uspešno krlja pobunjenike.

   Pre povratka u Bejrut kupio sam, verovali ili ne, luster. Ozbiljan, veliki luster, onaj tipični orijentalni od metala i gomile šarenih staklića. Još od mog prvog putovanja po arapskim zemljama poželeo sam da imam jedan takav, ali nije mi padalo na pamet da ga vučem sa sobom. Jebiga, tih davnih godina u ove krajeve sam uglavnom stizao kopnom. Sada su se stvorili svi uslovi. Letim avionom i imam pravo na 20 kg prtljaga, što je bar duplo više nego što meni treba, a sve po Libanu obilazim iz Bejruta, tako da će kupljeni luster čekati u hotelu sve dok ne krenem za Beograd.


уторак, 07. април 2020.

Liban (5. deo)


SIDON

   Ovaj dan odlučili smo se za Sidon, treći po veličini grad u Libanu. Nalazi se oko 40 km južno od Bejruta. U pitanju je jedan od čuvenih feničanskih gradova. Njegova drevna istorija nije se razlikovala mnogo od drugih obližnjih mesta. Osvojili su ga Asirci, zatim je pripao Persijskom carstvu, pa ga je zauzeo Aleksandar Veliki. Po njegovoj smrti oko Sidona su se otimali Seleukidi i Ptolomeji. Onda dolaze Rimljani, pa Vizantinci, pa Arapi. Za vreme krstaša postao je središte Sidonske kneževine. Konačnu vladavinu krstaša prekinuli su Mameluci. Tokom Osmanlijskog carstva bio je prestonica tzv. Sidonskog ejalata. Posle I svetskog rata pripao je Francuskom mandatu, a nakon II svetskog rata zauzeli su ga Britanci.

   Kakav je grad bio drevni Sidon najbolje govore njegovi arheološki nalazi rasuti po belosvetskim muzejima. Od svih tih artefakata izdvojio bih Aleksandrov sarkofag (325 – 311. pne) iz Istanbulskog arheološkog muzeja. Ukrašen je fenomenalnim reljefima na kojima je prikazan Aleksandar Veliki u bitkama i u lovu. Najverovatnije je u njemu bio sahranjen jedan sidonski kralj, koga je na to mesto postavio sam Aleksandar Makedonski. Mislim da nigde nisam video bolji reljef nego što je taj. Radi se o neverovatnom umetničkom delu. Aleksandrov sarkofag je samo jedan, verovatno najmlađi, od sarkofaga iz tzv. Kraljevske nekropole Sidona, u kojoj su sukcesivno sahranjivani vladari ovoga grada još od sredine 5. veka pne.


   Do Sidona, odnosno Saide, kako se danas zove, došli smo minibusom. Vreme je bilo tmurno, vetrovito i što je najgore, padala je kiša. Uputili smo se prvo do krstaške tvrđave iz 13. veka, podignute na jednom malom ostrvu, koje su povezali sa kopnom 80 metara dugačkim mostom. Ovo utvrđenje je zanimljivo, ali neveliko, tako da smo relativno brzo zavirili u svaki njegov kutak. Otišli smo i do druge krstaške tvrđave ovoga grada. U pitanju je Kastel sv. Luja, takođe iz 13. veka. Podigli su ga francuski krstaši koje je predvodio Luj IX, što se vidi i po nazivu ovog utvrđenja. Inače, ovaj Lujev pohod je bio čist promašaj.


   To je bilo sve od pravih znamenitosti Sidona, preostalo nam je da se prepustimo bazanju starim gradom. U stvari, svratili smo i u muzej sapuna, koji je smešten u jednoj zgradi iz 17. veka. Ovaj muzej važi za veliku ovdašnju atrakciju, međutim mene ta tematika baš i ne zanima previše i ko zna da li bih uopšte ušao unutra, da nisam morao da se sakrijem od kiše. Nakon što smo ga razgledali, popili smo po kafu u muzejskoj kafeteriji, sačekali da pljusak prestane i dali se u nastavak šetnje po Sidonu.


   Dobar je stari deo grada. Bolji je, odnosno očuvaniji od Tira. I Sidon me, kao i Tir, podseća na Akru. Jedan od razloga za to je, osim iste vrste arhitekture, i neki braonkasti kamen od koga su napravljene sve kuće u ova tri grada. Muvali smo sukom i uskim kamenim, ovom prilikom zbog kiše blatnjavim, uličicama. Nismo imali nikakav plan, već smo šetali nasumice, često izbijajući u neki deo grada u kome smo već bili. Klopali smo nekakvo testo punjeno mlevenim mesom, a onda svratili u jednu poslastičarnicu gde smo se razvalili raznim orijentalnim poslasticama. Obišli smo i neki han, kao i par crkava.


   Tokom ove šetnje pazario sam i začin zaatar, koji su mi naručili prijatelji, takođe strastveni putnici. Ti moji prijatelji su, otprilike 6 meseci pre mene, proputovali Liban uzduž i popreko i bili su moj glavni izvor svežih informacija o ovoj zemlji. Međutim, od njihovog do mog putovanja Liban je zadesila žestoka ekonomska kriza i inflacija, tako da sam zbog toga prošao znatno jeftinije od njih. Cene su u libanskim funtama ostale manje više iste kao kada su oni bili, ali se sada za jedan dolar dobijalo 50% više funti. Do skoro je za put u Liban trebalo novca kao i za bilo koju razvijenu zapadnoevropsku državu, dok je sada potpuno druga priča. Ma, ništa mi nije bilo skupo. Mogu reći i da sam se prilično bahatio. Pa, i red je bio da me malo pogleda sreća, posle tolikih zajebancija uoči ovog putovanja.