Kolima do ruskog Arktika (6. deo)

 

ULAZAK U RUSIJU

 

   Kao što već rekoh, famozni SMS da krenemo na granicu dobili smo dok smo bili u Talinu, koji je udaljen 200 km od graničnog prelaza u Narvi. Čim smo došli do hotela u kome smo planirali da odsednemo, seli smo u auto i nagarili ga ka Rusiji. Srećom stvari nismo ni vadili iz kola, jer jutros kada smo stigli nisu nam još bile spremne sobe. Dzibrio sam hjundajia samo tako, ne obraćajući pažnju na ograničenja brzine. Tek kada smo stigli u Narvu mogli smo malo da se opustimo.

   Osim Ukrajinaca i nas u redu se našao i jedan Italijan koji je krenuo iz Milana do devojke u Moskvu. Italijan je prvo probao da u Rusiju uđe iz Letonije, ali je posle nekog vremena odustao zbog velike gužve. Pošto smo se juče dobro informisali o proceduri prelaska estonsko – ruske granice Italijanu smo sve to lepo objasnili.

   Posle nekog vremena došao je na nas red. Upalilo se zeleno svetlo, te smo se odvezli do gvozdene kapije i tu se zaustavili. Estonski pandur je iz svoje staklene kućice dvogledom proverio naše tablice, a onda su se uz škripu otvorila vrata i uđosmo unutra. To! Koliko do pre par sati nisam uopšte verovao da ćemo uspeti da uđemo u Rusiju. Već sam počeo da pravim plan da umesto u Rusiju idemo u Gdanjsk, Malbork i da obilazimo Poljsku. Predali smo pasoše i druga dokumenta estonskom policajcu, koji nas je promatrao sa neskrivenim prezirom što putujemo u tu zločinačku, sankcionisanu Rusiju, a uz to smo još i Srbi. Međutim, moram da priznam da je, ipak, bio profesionalan. Zatim se pojavio drugi pandur i krenuo da nas ispituje koliko para nosimo sa sobom i koju valutu. Rekli smo mu koliko eura imamo u kešu, doduše nešto sam malo smanjio. Na to mi je odgovorio da je zbog sankcija zabranjeno unošenje eura u Rusiju i da sve pare moramo da promenimo u rublje ili dolare. Pustio me je da odem do menjačnice da to odradim. Nisam imao pojma ni koji je kurs, ali drugih opcija nije bilo. Na kraju se ispostavilo da je kurs manje više bio OK. Uspeo sam i da jedan deo eura usput skembam. Pre nego što su nam udarili pečate u pasoš i pustili da prođemo, morao sam da potpišem neku izjavu, koju je on sastavio na estonskom i koju mi je na lošem engleskom preveo. Tamo je pisalo da sam prilikom izlaska iz Estonije priznao da imam toliko i toliko eura, što je ilegalno, i da mi je rekao da moram da ih promenim, da sam se ja sa time složio i da neću da ih tužim, bla, bla, bla. Na kraju mi još reče da sledeći put kada rešim negde da putujem moram prvo da proverim kakvi su zakoni i pravila u toj zemlji. Nasmejah se na to, misleći u sebi, jedi, bre, govna majmune, ti ćeš mene da učiš o putovanjima. U životu nećeš videti stranih država koliko sam ja.

Granični prelaz Narva - Ivanogorod.

   I tako se konačno nađosmo na mostu među vozilima koja su čekala da uđu u Rusiju. Ubrzo smo shvatili da se red uopšte ne pomera. Već sam spomenuo da gužve na baltičko – ruskim graničnim prelazima prave Ukrajinci koji pokušavaju da uđu u Rusiju. Da li zbog straha od terorizma, ili zbog ko zna čega, Rusima se to ne sviđa i oni njihov ulazak u Rusiju, najblaže rečeno opstruiraju. Puštaju po jedan automobil na svakih sat vremena. Kažu da je takvo naređenje. Promuvah se malo do same rampe gde se oko troje ruskih policajaca okupila poveća grupa Ukrajinaca. Oni su se sa njima raspravljali, tj. bolje reći kukali su što kako kažu čekaju na tom mostu već 14 sati. Ruje su im odgovarale u fazonu: Ko vas jebe, što ste dozvolili da vam na vlast dođu ti koji su došli; Znali ste da ako hoćete u Rusiju ima da čekate; Što manje vas uđe, manja je šansa da se provuče neki terorista. Bili su prilično neumoljivi, bez obzira što ti Ukrajinci, čim hoće da uđu u Rusiju verovatno nisu antiruski nastrojeni. Predpostavljam da se radi o ljudima koji imaju rodbinu u Rusiji, ili tamo rade i sl. Sačekao sam da se ta rasprava malo smiri, pa da probam nešto da izmuvam. Tiho upitah jednog od policajaca nešto kao “Jel i mi Srbi treba da čekamo”. Trudio sam se da budem suptilan, da me ne čuju Ukrajinci i da ne bi ruske pandure dovodio u nezgodan položaj, kad oni u sav glas povikaše “Srbin, pravi Srbin sa srpskim pasošem”! Rekoh “Pravi Srbin”, na šta taj koji im je šef reče i to glasno da ga svi što čekaju tu satima čuju “Brate Srbine, sedaj u kola i obiđi kolonu”. I tako obiđoh sve te automobile od koji su neki čekali 14 sati da bi ušli u Rusiju. Bar 90% njih su imali ukrajinske tablice, ali bilo je i par sa poljskim, litvanskim, plus onaj mučeni Italijan. Dobro došli u zemlju gde Srbi imaju prednost u odnosu na druge strance.

   Na red je došlo obavljanje graničnih formalnosti, a ruska birokratija je pakao. Između ostalog trebalo je popuniti nekakav formular o, valjda, mom privremenom izvozu kola u Rusiju, gde se obavezujem da ću sa njima izaći iz zemlje. S obzirom da moj ruski baš i nije na zavidnom nivou, na kraju mi je carinska službenica to popunila, uz napomenu da to nije njen posao, da to nikada ne radi, ali pošto sam Srbin, napraviće izuzetak. Hvala, šta drugo da kažem. Bože blagi, kakva je ruska birokratija! Dok je sve potrebno obavila za naš ulazak u Rusiju, ona je bar deset puta fotokopirala kojekakve papire i udarila bar dvadeset pečata. Zatim je usledio pretres automobila, koji je bez obzira što smo Srbi, bio detaljan. Vozio sam auto i na rendgen.

      Kada smo sve to odradili palo je još par izjava od strane ruskih policajaca i carinika da su Srbi i Rusi braća zauvek i uđosmo u Rusku federaciju. Preplavilo nas je oduševljenje. Juče sam mislio da od toga nema ništa. Čim smo se našli na ulicama Ivanogoroda stali smo da nešto popijemo i proslavimo ulazak u Rusiju, a i da odlučimo šta dalje. Gde ćemo? Već je debelo pala noć. Juče sam otkazao hotel u Peterburgu, jer nismo očekivali da ćemo danas preći granicu. Na kraju smo odlučili da ipak odemo do tog hotela i da probamo da se tamo smestimo.

   Od Ivanogoroda do Peterburga ima oko 150 km. Usput smo stali samo jednom na pumpu, da kupimo kafu i naspemo gorivo. Litar benzina pola eura, kakav raj za vozače! Ubrzo stigosmo do Peterburga. Prilikom ulaska u grad kilometrima smo se vozili nekim ogomnim nadvožnjacima, vijaduktima i usput videli osvetljenu Gazprom arenu, kao i Lakhta centar, najviši soliter u Rusiji. Malo smo se namučili dok nismo pronašli hotel, koji je, inače, bio zatarabljen. Probudili smo recepcionara, ali mrka kapa, slobodnih soba nije bilo. Pronađosmo na guglovoj mapi još par hotela u okolini, te probasmo da se smestimo u nekom od njih, ali nismo imali uspeha. Usledilo je većanje šta da radimo i pala je odluka da idemo dalje do Stare Ladoge, a Petrovgrad ćemo obići pri povratku. Sedaj u kola i teraj dalje do 120 km udaljene Stare Ladoge. Stara Ladoga je danas selo, ali bitno, jer je ono bila prva ruska prestonica. Sačuvana je trvđava, kao i par srednjovekovnih crkava. Negde oko 5 h ujutro stigli smo u ovo mesto. Parkirali smo se na nekoj livadi i oborili sedišta da malo dremnemo do otvaranja lokaliteta.

Narva - Talin - Narva - Stara Ladoga.