Kolima do ruskog Arktika 2023. (5. deo)

 

TALIN

 

   Pošto nam do jutra nije stigao nikakav SMS sa novim terminom kada treba da se pojavimo na estonskoj strani graničnog prelaza i pošto, navodno, taj SMS poruka treba da bude poslata 12 sati unapred, odlučili smo da odemo do 200 km udaljenog Talina

   Ako bih birao grad koji mi se najviše dopao u ove tri baltičke države, onda je to Talin. Odličan je! I on se nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine i to po više kriterijuma. Najpre zbog dobro očuvanih javnih, rezidencijalnih i sakralnih građevina iz više istorijskih perioda, zatim zbog sačuvane srednjovekovne mreže ulica i zbog gotovo kompletnih gradskih zidina.

Talin.

   Po dolasku u Talin uputili smo se prvo ka smeštaju koji smo jutros bukirali. U pitanju je mini hotel u jednoj staroj drvenoj građevini. Bukvalno, u tom delu grada sve su kuće takve i to sjajno izgleda. Naime, negde 1890. godine, kada je izgrađena pruga Talin – Peterburg, otpočeo je snažan industrijski razvoj ovoga grada, što je prouzrokovalo masovno doseljavanje radne snage iz unutrašnjosti. Ti novopridošli radnici stvorili su ove drvene kvartove na obodu staroga grada. Sve do skoro u njima je živela radnička klasa i ovi delovi grada su uživali lošu reputaciju. Često nisu bili jasni ni vlasnički odnosi, te su te drvene kuće propadale. Negde od 1990. godine stvari se polako menjaju i o toj drvenoj arhitekturi počelo je da se više vodi računa. Sada je to prijatan deo Talina u kome uglavnom živi srednja klasa.

Drvene kuće Talina.

   Pošto nam soba još nije bila spremna, parkirali smo auto u dvorište i uputili se ka starom gradu. Usput smo prošli kroz nekadašnju industrijsku, tj. fabričku zonu, u kojoj su danas smešteni restorani, kafei, galerije. I tako sve vreme prolazeći kroz zanimljive delove Talina iz raznih perioda dođosmo do njegovih bedema.

Bedemi Talina.

   Jedno vreme smo pratili gradske zidine, a onda smo se odlučili za manje više nasumičnu šetnju kaldrmisanim ulicama srednjovekovnog Talina. Da budem precizniji, većina toga je izgrađeno između 15. i 17. veka. Od svih tih raskošnih javnih zgrada i brojnih crkava meni su najzanimljivije bile obične, ne tako male, relativno uske kuće, sa izuzetno kosim krovovima i fasadama, gotovo po pravilu pastelnih boja. Mnoge od tih kuća su na spratovima iznad glavnih vrata imale nekoliko redova manjih otvora i čekrke kojima su kabastije stvari unosili na gornje spratove. Te stare kuće su fenomenalne.

Stare talinske kuće.

   Što se tiče istorije Talina, ona je slična drugim mestima po baltičkim državama. Bio je važan grad hanzeatske lige. Oko njega su se tukli Tevtonci, Danci, Šveđani, Rusi. I ovde su u II svetskom ratu nacisti dočekani sa cvećem. Danas je tendencija u sve tri baltičke države da se izjednačuje period pod Nemcima i pod Sovjetima, pa tako u Talinu postoji “Muzej okupacije”, gde je predstavljen život “jadnih” Estonaca pod Sovjetima i pod nacistima. Naravno, nisam ga posetio, baš kao ni tzv. “Ex KGB štab”, pošto me ne zanimaju muzeji stvoreni iz ideološko propagandnih pobuda.

   Talin je takođe na sve strane okićen ukrajinskim zastavama, a posebna priča je ruska ambasada oko koje je postavljena ograda na kojoj vise stotine kojekakvih parola tipa: Putin je terorista; Rusi, vaš diktator ubija decu; Slava Ukrajini – herojima slava; Stop killing people; Ukrajini trebaju tenkovi i slične nebuloze. Tu su, podrazumeva se, i plišani medvedići i sveće, a našla se i jedna zastava paravojne formacije Gruzijskog nacionalnog legiona. Kakva instalacija – fuj, pih, bljak!

Ruska ambasada u Talinu.

   Odmah pored ruske ambasade nalazi se muzej koji nije loš. Nakon muzeja nastavili smo sa obilaženjem starog dela Talina, ali nismo to radili planski, tako da smo često prateći neku kaldrmisanu ulicu i buljeći u stare prelepe kuće izbili na neko mesto na kome smo već bili.

   Kod tzv. Devojačkog tornja popeli smo se na gradske bedeme i malo prošetali talinskom fortifikacijom. Po kulama zidina smeštene su razne postavke, koje nisu vezane samo za srednji vek, već je, recimo, u jednoj  predstavljen život u Talinu kroz razne epohe njegove istorije.

   Posle obilaska bedema otišli smo do velike ruske katedrale Aleksandra Nevskog, koja se nalazi na brdu Tompea. Odmah preko puta nje je zamak u kome je danas smeštena estonska vlada i parlament. Crkva Aleksandra Nevskog, osim što je velika, takođe je i veoma raskošna i lepa. Inače, negde oko 35% populacije estonske prestonice čine Rusi.

Bedemi Talina i crkva Aleksandra Nevskog.

   Kada smo izašli iz ove pravoslavne bogomolje, naša poseta Talinu je naglo prekinuta, jer jedan poziv menja sve. U ovom slučaju nije bio poziv, nego SMS. Stigla mi je poruka u vezi prelaska granice i to na jebenom estonskom. Zamolio sam neke meštanke da mi je prevedu i u njoj je pisalo “Krenite odmah na granični prelaz”. U tom trenutku bili smo udaljeni 200 km od granice. Usledila je hitna evakuacija. Uputili smo se pešice ka našem smeštaju, koji baš i nije bio blizu. Usput smo pazarili neke pice i neku klopu za poneti. Po dolasku u hotel rekli smo zbunjenoj recepcionarki da odustajemo od noćenja pošto moramo da idemo. Jebiga, knorili smo lovu za prenoćište, ali nema veze, važno nam je bilo da se dokopamo Rusije. Potrpasmo se u kola i gas do daske. Pravac Narva!