STARA LADOGA
Kao što
rekoh, Stara Ladoga je danas malo selo, ali i te kako značajno, jer je tu
nastala Rusija. Naime, prema brojnim srednjovekovnim hronikama ovdašnja
slovenska i finska plemena su godinama međusobno ratovala i da bi nekako došli
do mira dogovorila su se da pozovu Varjage (Ruse) da dođu, zavedu red i vladaju
nad njima. Varjazi su Vikinzi, koji su se osim pljačkom i plaćeničkim poslovima
ozbiljno bavili i trgovinom. Na osnovu tog poziva 862. godine u Ladogu dolazi
varjaški vođa Rjurik sa svoja dva brata. Tako je nastala Rusija i njena prva
vladarska dinastija Rjurikoviča.
 |
| Stara Ladoga. |
Stara Ladoga se nalazi na reci Volkhova,
koja je spajala Baltičko more sa Novgorodom, a odatle se dalje unutrašnjim
plovnim putevima moglo stići sve do Crnog mora i Vizantije. Arheološka
iskopavanja su pokazala da je ovo mesto bilo naseljeno i pre dolaska Varjaga i
da je osnovano 753. godine. Rjurik je posle nekog perioda napustio Ladogu i
prešao u Veliki Novgorod, a njegov potomak Oleg je kasnije prestonicu premestio
u Kijev (Kijevska Rusija). Današnji ukrajinski grb sa stilizovanim trozubcem, u
stvari, je grb osnivača Rusije – Rjurikoviča.
Glavna atrakcija u Staroj Ladogi je njena
tvrđava, ali pošto se ona otvarala tek u 9 h, prvo smo otišli do Svetouspenskog
ženskog manastira. Ne zna se tačno od kada postoji ovaj manastir. Po jednom
predanju osnovala ga je knjeginja Irina (1001 – 1050), žena Jaroslava I Mudrog,
Velikog kneza Kijevske rusije. Inače, Irina je, zapravo, Ingegerd Olfsdoter,
tj. ćerka prvog hrišćanskog švedskog kralja, Olafa Šetkonunga. Po drugoj
legendi osnivač je jedna druga Šveđanka Kristina Ingesdoter, tj. ćerka švedskog
kralja Inga Starijeg i supruga ruskog vladara Mstislava I Velikog (1076 –
1132).
Svetouspenski manastir je smešten na samoj
obali reke Volkhov i opasan je manjim zidom. U okviru kompleksa postoji par
crkava, trpezarija, i brojni drugi objekti. Sve te građevine su iz 18., 19.,
20. veka, osim glavne crkve Uspenja Bogorodice. Ona je podignuta za vreme
Mstislava Velikog ili njegovih sinova. Dimenzija je 18 x 14, a visine 20
metara. Ima kupolu na sredini, unutra 4 stuba i tri apside. Stradala je u
požaru 1702. godine. Više puta je obnavljana i prepravljana. Tokom restauracije
1960. godine vraćen je njen prvobitni izgled.
 |
| Crkva Uspenja Bogorodice. |
Zatim smo otišli do tzv. Olegove mogile,
odnosno nekoliko tumula (kurgana), koji se nalaze van sela, na visokoj strmoj
obali Volkhove. Najveća “Olegova”
mogila prečnika je 30 i visine 10 metara. U
pitanju su prethrišćanske grobnice, a datuju se od 8. do 10. veka. Tu najveću
predanje pripisuje Olegu, Rjurikovom sinu. Prema jednoj legendi, koju je
dodatno “ulepšao”
Puškin, Olegu je neki prorok predvideo da će nastradati od
svog omiljenog konja. Da bi to sprečio tražio je da odvedu konja što dalje od
njega. Posle nekoliko godina saznao je da je konj crkao. Obradovao se što se
proročanstvo nije ispunilo, ali hteo je da vidi kosti svoga konja, da se uveri
da više nije živ. Kada su ga odveli do mesta gde je ležao skelet ove životinje
iz konjske glave iskočila je zmija i ujela ga i tako je završio Oleg Mudri. Sa
mesta gde se nalaze ovi kurgani pruža se baš dobar pogled na tvrđavu Stare
Ladoge i njene manastire. Tipičan ruski prizor, odnosno ja sam baš tako oduvek
zamišljao Rusiju.
 |
| Olegova mogila. |
Nakon što smo obišli manastir i Olegovu
mogilu prošlo je 9h, te je otvorena glavna atrakcija Stare Ladoge, njena
tvrđava i mi smo se uputili ka njoj. Ona je smeštena na ušću male reke Ladožke
u Volkhnov. Prvo drveno utvrđenje tu je podigao Rjurik, ali ono nije dugo
trajalo. Na prelazu iz 9. u 10. vek knez Oleg je sazidao pravu kamenu
fortifikaciju. Nju je 997. godine, sudeći po jednoj skandinavskoj sagi, razorio
Norvežanin Erik Hakonson. Godine 1114. knez Mstislav je izgradio novu tvrđavu
sa jednom kulom i zidovima debelim 3 i visokim 8 metara. Krajem 15. veka, zbog
odbrane od topova, opet je morala da se prepravlja i tada je dobila današnji
izgled. Ima tri kule kružne osnove i jednu četvrtaste u kojoj se nalazi glavni
ulaz. U tim kulama smeštene su odlične postavke sa brojnim zanimljivim
eksponatima i to od najranijih varjaških, pa sve do onih iz 18. veka. Jedna od
ovdašnjih legendi kaže da u tzv. Tajnoj kuli postoji skriveni prolaz koji vodi
do Rjurikovog groba, što je, naravno, arheologija demantovala.
Unutar utvrđenja nalaze se i dve crkve,
zidana i drvena. Zidana je posvećena sv. Đorđu i napravljena je 1136. godine.
Po izgledu je gotovo identična crkvi u Svetouspenskom manastiru, ali je za
razliku od nje ovde sačuvan živopis, koji me, uzgred, baš i nije impresionirao.
Kada je papa Grgur IX pokrenuo krstaški pohod na Rusiju, prema jednom predanju,
u ovoj crkvi je Aleksandar Jaroslavič osveštao svoj mač. Izgleda da mu je bog
uslišio molbe, pošto je usledila velika ruska pobeda u bici na Nevi, nakon koje
je Aleksandar zaradio nadimak Nevski.
 |
| Crkva sv. Đorđa. |
Druga drvena crkva posvećena je sv.
Dimitriju i navodno je napravljena 1646. godine. Kad god čujem za te tako stare
drvene građevine uvek se setim uličnog čistača Trigera iz serije “Mućke” (Only Fools and Horses), koji se u jednoj sceni hvali nagradom gradske uprave, zato što je jednu
istu metlu koristio 20 godina. Tokom tog perioda promenio je 17 glavi metli i
14 drški. Sve mi se čini da je nešto slično i kada je u pitanju ova crkva iz
17. veka. Nema veze, radi se o sjajnoj, tipičnoj ruskoj, bogomolji.
 |
| Crkva sv. Dimitrija. |
Na kraju, treba još reći da je uz južni
bedem ladoške tvrđave krajem 16. veka izgrađeno zemljano utvrđenje sa
karakterističnim bastionima za to doba.
Nakon što smo završili sa obilaskom tvrđave, otišli smo da bacimo pogled
na moderan spomenik Rjurika i Olega i to je bilo to.
 |
| Spomenik Rjurika i Olega. |
Vreme je bilo da se krene dalje, samo kuda?
Posle kratkog razmišljanja rešili smo da idemo direktno do Petrozavodska, do
koga ima nešto više od 300 km, odnosno oko 4 sata vožnje. Negde otprilike na
pola puta prešli smo iz Lenjingradske oblasti u Republiku Kareliju, što, u
stvari, može da se kaže “Sada
smo, bre, stvarno na severu”. Tu negde smo i zastali,
jer smo videli da se prodaje dimljena riba. Kupili smo jednu poveću pastrmku i
jednog smuđa. Moram da napomenem, te pastrmke iz ovog dela sveta, nemaju,
gastronomski gledano, dodirnih tačaka sa kalifornijskim koje se kod nas uzgajaju.
To je nebo i zemlja! Ove su neuporedivo bolje, a meso im je crvenkaste boje kao
kod lososa. I pastrmka i smuđ su bili izvanredni. Kako i ne bi bili, sveže,
toplo dimljene, tek izvađene iz pušnice. Omlatismo ih uz par hladnih piva samo
tako.
Posle klope nastavili smo dalje relativno
dobrim putem, koji prolazi kroz nepregledne šume. Od drveća su dominirali neki
ogromni, vitki, kao strela pravi četinari i breze. Nije nedostajalo ni
raznoraznih vodenih tokova, reka, jezera. Lepo, nema šta, prava nedirnuta
priroda.
Kasno popodne stigli smo u Petrozavodsk.
Namučili smo se dok nismo našli slobodnu sobu među ovdašnjim hotelima. To nam
je pošlo za rukom tek u petom, šestom pokušaju. Ura! Konačno tuš i krevet! Pre
tačno 34 sata krenuli smo iz Narve za Talin, posle čega je usledilo poludnevno
pešačenje po estonskoj prestonici, pa smo se vratili u Narvu, pa se akali na
granici, pa se odvezli do Peterburga, pa odatle u Staru Ladogu i na kraju
dođosmo u Petrozavodsk. Tokom ta 34 sata vozio sam preko 1.000 km i dremnuo
maksimalno 2 sata i to u kolima. Nije da se hvalim, ali nisam siguran da mnogo
vozača može to da odradi.
 |
| Stara Ladoga - Petrozavodsk. |
Нема коментара:
Постави коментар