Kolima do ruskog Arktika 2023. (8. deo)

 

PETROZAVODSK

 

   U Petrozavodsk, grad na obali Onješkog jezera, došli smo zato što odavde idu hidrogliseri do istorijsko etnološkog kompleksa na ostrvu Kiži, koje se nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Ujutro smo napustili hotel, pošto je poprilično udaljen od centra i odvezli se kolima do luke da bi otišli do Kižija. Međutim, mesta na hidrogliserima za taj dan nije bilo, te smo kupili karte za sutra ujutro.

Petrozavodsk.

   Pošto smo bili primorani da provedemo još jedan dan u Petrozavodsku rešili smo da se prebacimo u hotel koji je na boljoj lokaciji. Pokazalo se da to nije tako jednostavno, pošto je većina hotela bila popunjena. Naime, zbog sankcija uvedenih Rusiji i nemogućnosti putovanja po Evropi, mnogo Rusa se odlučilo da turistički obilazi svoju zemlju. Usled toga smo tokom celog ovog putovanja kuburili sa pronalaženjem smeštaja. Postoje ruske verzije “Booking.com-a”, ali za većinu hotela potrebna je kartica da bi se bukirali, a strane kreditne kartice ne funkcionišu u Rusiji. Na kraju, ipak, nekako nađosmo pristojan hotel u centru grada, koji se nalazio u okviru ogromne zgrade još iz sovjetskog doba “Fiskulturnog doma”, pa smo tako uz noćenje imali i besplatan bazen i saunu.

   Nakon što smo se smestili red je bio da malo upoznamo Petrozavodsk, glavni grad Republike Karelije. Na njegovom mestu nekada se nalazilo malo naselje koje su Šveđani zvali Onegaborg. Kada je izbio tzv. Veliki severni rat (1700 – 1721) između Rusije i Švedske, ovde su Rusi podigli livnicu topova i uz nju stambeni deo za radnike i to sve zajedno nazvali Šujski zavod (Fabrika na reci Šuji). Tako se zvalo od 1703. do 1704. godine, kada je preimenovano u Petrovskaja svoboda. Na kraju mu je Katarina Velika dala status grada i u čast Petra Velikog nazvala Petrozavodsk. Tokom njene vladavine grad je veoma napredovao i tada je dobio većinu neoklasičnih zgrada po kojima je poznat. Za vreme finske okupacije (1941 – 1944) preimenovan je u Anislina i u njemu je formiran prvi koncentracioni logor u Kareliji. Da, da nisu samo Nemci imali koncentracione logore , nego i fini Finci, ali o tome se nekako retko priča.

Spomenik Petru Velikom.

   Ovaj grad je čuven i po tzv Petrozavodskom fenomenu. Naime, 20. septembra 1977. godine na nebu iznad Petrozavodska pojavila se svetlost, koja je svojim zracima, nalik kracima meduze, obasjala grad. To što god bilo, bilo je crvene boje, a emitovalo je plavkasto beli sjaj. Čitav fenomen trajao je 10 do 15 minuta, kada se “meduza”, pretvorila u sjajni polukrug i otišla ka Onjega jezeru. U isto vreme po raznim mestima sovjetskog severa, ali i po Finskoj, Švedskoj, Danskoj prijavljena su čudna svetla na nebu. Na zapadu su mislili da Rusi testiraju neko novo oružje. Sovjetske vlasti su naredile Akademiji nauka da formira ekipu stručnjaka, koja je trebalo da istraži šta se desilo. Ponuđeno je mnogo rešenja, ali ni jedno se ne može baš pouzdano prihvatiti. Neka od njih su da je ovaj fenomen izazvao: pad meteorita, aurora borealis, lansiranje sovjetskog satelita, neuspešna proba balističke rakete iliti nekakva hemiluminiscencija.

   Kao što spomenuh, Petrozavodsk je poznat po svojoj neoklasičnoj arhitekturi. Centralno mesto zauzima veliki tzv. Okrugli trg, sa spomenikom Lenjinu na sredini. Okolo su razne javne zgrade, kao što su Muzej Karelije, Kulturni centar itd. Od ovoga trga ulica Karla Marksa vodi do isto tako velikog trga Kirova, na kome se nalazi spomenik ovom boljševiku i zgrada teatra, sa korintskim stubovima i zabatom kao kod antičkih hramova.

   Osim ovih spomenika što sam nabrojao u gradu postoje još i spomenici: Marksa i Engelsa; Faberžea, Petra Velikog, kao i Čarlsa Gaskonja. Čarls Gaskonj je bio škotski industrijalac, inženjer, izumitelj, koji je poslednji deo svoga života proveo u Rusiji, gde je svesrdno radio na jačanju, pre svega vojne, industrije. Zbog toga je dobio silne počasti, ordenje i čin državnog savetnika. Takođe je postavljen za upravnika svih rudnika i livnica u Kareliji. Na kraju je i sahranjen u Petrozavodsku. Inače, on se smatra osnivačem grada Luganska u Donbasu.

Spomenik Čarlsu Gaskonju.

   Kada sam već spomenuo sve te spomenike, da kažem i da je na lepo uređenom keju duž jezera, postavljen čitav niz modernih skulptura, koje su ovom mestu darovali gradovi pobratimi. Negde pri kraju tog šetališta počinje stari deo Petrozavodska, sa zanimljivim drvenim kućama, koje se ne razlikuju preterano od onih koje smo viđali po baltičkim državama. Sve u svemu Petrozavodsk je OK, ništa posebno, ali nije na odmet videti ga. Što se nas tiče, mi smo u njemu proveli jedan prijatan dan.

   Prijatno nam je bilo i to veče u “Karelijskoj gornici”, odnosno restoranu u kome se služe tradicionalna karelijska jela. Enterijer je sav u drvetu, na sve strane su poređane preparirane životinje i razapete životinjske kože. Odlučili smo se za divljač i sve što smo naručili bilo je dobro. Drugar je jeo irvasa, a ja losa, tj. losovo meso zapečeno u zemljanoj posudi, čiji je otvor bio zapečaćen nekim testom. Prilog je bio krompir i kojekakve arktičke bobice. Vrhunski je bio i desert. Uzeli smo dva različita karelijska kolača sa tim nekakvim bobičastim plodovima tajge ili tundre. Generalno ne volim voćne poslastice, za mene kolači moraju da imaju čokoladu ili orahe, bademe, lešnike tj. te koštunjave stvari, ali ovi koje smo ovde probali stvarno su bili dobri. Inače, ovde na severu su baš popularni ti, što bi mi rekli, šumski plodovi. Tokom naše duge vožnje stalno smo viđali ljude sa pletenim korpama koji su skupljali neke arktičke jagode, borovnice, brusnice i šta već još. Takođe su se i na mnogo mesta duž puta prodavale te voćkice.

   Kad smo već kod klope, da kažem i da smo u Petrozavodsku u jednoj radnji sa delikatesima nakupovali, ali baš, baš nakupovali, razne “egzotične” proizvode, kao što su: jelenska pečenica, suvo meso od losa, medveđe kobasice, slanina od divljeg vepra, losovo meso u tegli, irvasov sudzuk, paštete od medveda, losa, jelena i slično. Jedno veče đavo mi nije dao mira, pa proguglah malo šta sme, a šta ne sme da se unosi od robe u Letoniju i videh da je zabranjeno unošenje bilo kakvog mesa i mesnih prerađevina iz Rusije u Evropsku uniju. Da nam ne bi letonski pederi oduzeli ove đakonije ili nas čak kaznili, narednih desetak dana smo za doručak krkali samo ove proizvode od divljači. Namučili smo se, ali smo uspeli, što bi rekli ni zrno žita nismo ostavili neprijatelju.