Kolima do ruskog Arktika 2023. (9. deo)

 

OSTRVO KIŽI

 

   Tačno u 9 h ukrcali smo se u hidrogliser i zaplovili jezerom Onjega do nekih sat i po udaljenog ostrva Kiži. Onjega je drugo po veličini jezero u Evropi, odmah posle Ladoge, a 18. u svetu. Radi ilustracije, malčice je manje od Libana. Zauzima površinu od 9.700 km², ne računajući ostrva kojih ima 1650. Približno je dugačko 245 km, a široko 90 km. Prosečne je dubine 30 m, na sredini od 50 do 60 , a na najdubljem mestu 127 m. U Onjegu utiče oko 50 reka, a ističe samo jedna – Svir. Dobrim navigacionim sistemima spojeno je sa Baltičkim i Belim morem, Kaspijskim jezerom i Crnim morem. Vode Onješkog jezera bogate su brojnim vrstama riba, a njegove obale raznim životinjama. Sve je to lepo, ali glavna atrakcija na ovom jezeru je arhitektonsko etnološki kompleks na ostrvu Kiži.

   Nekada davno ovaj deo Rusije bio je prepun drvenih crkava. Većina njih je tokom vremena stradala, ali na ovom ostrvu opstala je jedna, koja je najverovatnije spadala u najlepše i najgrandioznije. Kada je ovo ostrvo, zbog te velelepne bogomolje, dobilo status nacionalnog muzeja istorije i arhitekture, prenete su na njega još neke drvene građevine iz okoline, njih ukupno 68, i sada je to pravi kompleks raznih drvenih objekata.

Ostrvo Kiži.

   Glavna, najgrandioznija i najlepša crkva na ovom ostrvu posvećena je Preobraženju Gospodnjem. Ovaj hram se nalazi u sredini pogosta (ograđeno groblje sa parohijskom crkvom). Smatra se da je izgrađena 1714. godine. Njena piramidalna kontura sa brojnim kupolama podseća na crkvu sv. Vasilija na Crvenom trgu u Moskvi. Visoka je 37 metara. Osmougaone je osnove. Najveća kupola, oblika lukovice, nalazi se na vrhu, a niže se u nekoliko redova ređa 20 manjih. Još jedna kupola smeštena je na istočnoj strani iznad apside. Zidovi ove bogomolje napravljeni su od borovog drveta i tamne su boje, dok su kupole prekrivene daščicama od jasike i imaju sivu nijansu. Inače, za pokrivanje svih kupola bilo je potrebno 30.000 tih daščica.

Crkva Preobraženja Gospodnjeg.

   Prema legendi, majstor koji je pravio crkvu imao je od alata samo sekiru i na kraju posla bacio ju je u jezero, jer je završio svoje životno delo. Navodno za izgradnju ove crkve nije korišćen ni jedan jedini ekser. Šta još reći za hram Preobraženja Gospodnjeg. Ludilo, neopisivo, ma, to ne može da se opiše, mora da se vidi. U stvari, evo prave rečenice kojom ću probati da objasnim sve. Ubedljivo najlepša drvena građevina na celom svetu! To bi bilo to i tačka.

   Hram Preobraženja je korišćen samo tokom leta. Naime, kod Rusa se crkve često prave u paru, jedna za letnje službe, a jedna za zimske. U ovom slučaju zimski hram je posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Ova crkva je nešto manja i nešto skromnija, ali je takođe fenomenalna. Izgrađena je 1764. godine. I ona je osmougaone osnove, ali nema piramidalni oblik, već se na sredini krova nalazi jedna veća kupola, koju okružuje 8 manjih. Ova bogomolja ima i, da kažemo, pristupni trem iz koga se ulazi u narteks. Između ove dve crkve uzdiže se zvonik, a ceo kompleks je ograđen niskim kamenim zidom.

Crkva Pokrova Presvete Bogorodice.

Pogled na obe crkve i zvonik.

   Nakon što smo obišli ovo svetsko čudo i dovoljno mu se divili, sačekali smo još malo da dođemo k sebi, a onda se dali u dalji obilazak ostrva. Kao što rekoh, iz okoline je prenet veći broj drvenih kuća i to uglavnom onih reprezentativnijih. Sve su sjajne i sve imaju rezbarijom ukrašene prozore, krovne vence, balustere. Njihove unutrašnjosti su ispunjene nameštajem i kompletnim pokućstvom. Praktično u svakoj od njih je bogata etnološka postavka. Osim kuća može da se vidi i par banja, tj. sauna, razni ambari, stari čamci, jedna vetrenjača, vodenica itd. Ima i još nekoliko manjih crkava, a za jednu od njih, posvećenu Vaskrsenju Lazarovom, misli se da je sa kraja 14. veka.

   Ostrvo Kiži je jednom rečju fenomenalno, a uz to je i sve lepo sređeno i organizovano. Kod pristaništa se nalazi restoran, par kafea, suvenirnice. Sve je uredno, čisto, lepo obeleženo, ma sve kako treba.

   Po povratku u Petrozavodsk odmah smo nastavili dalje na sever. Odlučili smo se da noćimo u mestu Medvežjegorsk, koje leži na najsevernijoj tački jezera Onjega. Do njega ima oko 170 km. Put je pristojan i sve vreme se prolazi kroz nepregledne šume. Kareliju, inače, zovu “zemlja šuma i jezera”. Taj naziv je sasvim opravdan, pošto se više od polovine ove regije nalazi pod drvećem, a 40% teritorije zauzimaju jezera, reke i močvare. Priroda je stvarno dobra, tako da smo uživali vozeći se po Kareliji.

   Starosedeoci Karelije su Kareli, ugrofinski narod kojih danas ima malo više od 60.000 u Rusiji i nešto malo u Finskoj. Prvi put se pominju u jednom letopisu zapisanom na brezovoj kori iz 11. veka, koji je pronađen tokom arheoloških iskopavanja u Velikom Novgorodu. Ovaj etnos se formirao na teritoriji između Ladoškog i Onješkog jezera, na tzv. Karelijskoj prevlaci. Nakon “smutnih vremena” (1605 – 1618), kada je Rusiju pogodila velika glad i kada je dobar deo države okupirala Poljsko – litvanska unija, Karelijska prevlaka je pripala Švedskoj. Deo Karela je ostao da živi u Finskoj i postepeno je asimilovan, ali bilo je i dosta onih koji nisu želeli da se odreknu pravoslavne vere, pa su prebegli u Rusiju. Jedna grupa njih se naselila u Tveru, i po nekim pričama od njih vodi poreklo Vladimir Putin. Inače, Kareli su primili pravoslavlje još 1227. godine

   U Medvežjegorsku smo planirali da noćimo u jednom simpatičnom turističkom kompleksu sa bungalovima napravljenim od drvenih oblica. Međutim, ispostavilo se da ni ovde nije bilo mesta. Opet problem naći smeštaj! Šta da se radi, rešili smo da prvo u restoranu tog kompleksa večeramo, a posle ćemo videti šta dalje. Nakon što smo pojeli odličnog lososa pitali smo konobaricu za neko prenoćište u okolini i ona nam je predložila dva hotela. U prvom nije bilo mesta, pa smo krenuli ka drugom, koji ima idiotsko ime Provansa. Kada smo stigli do njega upravo se jedan mladi bračni par, koji je takođe tražio smeštaj, uparkiravao. Bili su u neznatnoj, ali dovoljnoj prednosti, pošto su prvi ušli u zgradu. Međutim, ovde u ovom delu Rusije često su u hotelima u prizemlju restorani, a recepcija je na spratu. Takav je i ovde bio slučaj. Tip i riba su krenuli ka šanku restorana, valjda da pitaju gde je recepcija, a ja sam vođen instiktom krenuo odmah na sprat. I stvarno recepcija je bila na prvom spratu. Dok su se mladi Rusi snašli i popeli na sprat ja sam već plaćao poslednju slobodnu sobu. Nije baš dzentlmenski, ali to je preživljavanje na severu. Hotel je bio pristojan i nalazio se na samoj obali Onješkog jezera. Divno, nema šta, ali zato je bilo komaraca koliko hoćeš.

Petrozavodsk - Kiži - Medvežjegorsk.