Kolima do ruskog Arktika (10. deo)

 

SOLOVECKI MANASTIR

 

   Ujutro nakon što smo popili kaficu na terasi sa pogledom na Onjega jezero, nastavili smo dalje ka gradu Kemu. Zapravo, cilj nam je bio Rabočeostrvsk, malo mesto nedaleko od Kema, na obali Belog mora, odakle idu brodovi do Soloveckih ostrva. Ovo mestašce je udaljeno 270 km od Medvežjegorskog. Posle otprilike stotinak kilometara napravili smo pauzu za doručak. Na haubi auta servirali smo medveđe kobasice, sudzuk od irvasa, paštetu od losa, paradajz i karelijski kačkavalj. Tako okrepljeni nastavili smo dalje na sever kroz tajgu kojoj se nije nazirao kraj.

   Nakon približno tri sata vožnje stigli smo u Kem, grad od oko 13.000 stanovnika. Samo smo prošli kroz njega i nije baš impresivan. Ružne zgrade, raspale kuće, ulice pune rupa, nizovi sklepanih limenih garaža. Još malo vožnje i stigosmo do Rabočeostrovskog i Belog mora.

Rabočeostrovsk.

   Život na Belom moru oduvek je bio težak. Surova zima svake godine okuje more na šest meseci, a sve je to praćeno jakim severnim vetrovima. Prvi stanovnici ove oblasti bili su Sami, tj. Laponci. Njih su istisnuli Finci, a ove potom Šveđani i Kareli. Onda u 14. veku ovde su došli Rusi iz Velikog Novgoroda. Ti Novgorodci su se naselili na obalama Belog mora i zbog toga su dobili naziv Pomori. Bavili su se ribolovom, brodogradnjom, proizvodnjom soli. Sve dok nije izgrađen Peterburg Belo more je, preko svoje luke Arhangelsk, bilo neka vrsta prozora u Evropu, pa su se Pomori dali u ozbiljnu trgovinu. To je bio unosan biznis, te su ovi grubi severnjaci ubrzo postali i te kako imućni. Zanimljivo je da su zbog trgovine stvorili poseban jezik za komunikaciju sa Norvežanima – rusenorok (mešavina ruskog i norveškog). Taj jezik je nestao nakon Oktobarske revolucije, jer su svi kontakti sa Norvežanima prestali. Danas u Rusiji ima nešto više od 3.000 Pomora, odnosno ljudi koji su se tako izjasnili. Teško je definisati ko su Pomori, subetnos ili stanovnici Pomorja. Sami Pomori kažu da nije dovoljno da osoba bude pomorskog roda, već mora i da bude suštinski povezana sa morem.

Belo more.

   Za razliku od Kema Rabočeostrovsk mi je bio zanimljiv. Da se razumemo, nije ni on u nekom bogzna kakvom stanju, ali je ambijent u kome se nalazi sjajan. Drveni dokovi, drvene kuće, drvena crkva i Belo more. Pejzaži kakve nisam imao prilike da vidim do sada. Međutim, nismo imali vremena da se divimo prizorima, jer smo morali da saznamo kada ide brod za Solovecka ostrva. Ispostavilo se da kreće za pola sata, što nas je baš obradovalo. Nažalost, saznali smo i da jedini hotel u mestu nije imao slobodnih soba. Nema veze, videćemo posle šta ćemo za prenoćište.

   Pre nego što smo se ukrcali, bocman, tj. vođa palube nam je održao opširno predavanje o pravilima ponašanja na brodu. Konačno se otisnusmo i zaplovismo Belim morem. Prolazili smo pored nekih potpuno golih pustih ostrva i videli foke kako iskaču iz vode. Da li zbog moje nekadašnje brodarske karijere  ili zbog čega već, ali uživao sam. Do najvećeg od ostrva Soloveckog arhipelaga, tzv Velikog ostrva plovidba je trajala oko 3 sata. Kada smo mu se približili usledio je spektakularan prizor ogromnog bedemom okruženog manastira, iza čijih su zidina štrčale brojne tipične ruske kupole sa krstovima. Fenomenalno!

Solovecki manastir.

   Solovecki manastir je osnovao 1436. godine monah Zosima. Manastir se rapidno razvijao, a uporedo je iz godine u godinu sve veća bila i njegova komercijalna uloga. Još pre 16. veka postao je ne samo duhovni već i ekonomski i politički centar belomorskog regiona. U jednom momentu manastir je posedovao 54 solane. Bavili su se i ribolovom, lovom na krznašice, preradom gvožđa. Imali su svoje fabrike, škole, zatvor, vojsku, flotu, a ovdašnja biblioteka važila je za jednu od najboljih u celoj carskoj Rusiji. Arhimandrita manastira postavljali su lično car i patrijarh. Tokom 17. veka Solovecki manastir je bio dom za oko 350 monaha, a imao je između 600 i 700 kmetova.

Bedemi Soloveckog manastira.

   Nakon reformi patrijarha Nikona 1653. godine i raskola u ruskoj crkvi Solovecki manastir je jedno vreme bio uporište staroveraca. S obzirom da je oduvek imao moćne bedeme služio je i kao važna granična tvrđava sa velikim brojem topova i jakim garnizonom. U više navrata uspeo je da se odbrani od Livonskog reda i Šveđana. Napadala ga je, takođe neuspešno, i britanska flota tokom Krimskog rata.

   Spomenuh da je u manastiru postojao i zatvor, koji je važio za prilično zloglasan i koji je “ugostio” mnoge protivnike cara i crkvenih vlasti. Ta zatvorska priča se nastavila i posle Oktobarske revolucije. Tada je kompletan manastir pretvoren u gulag, tj. logor. Sovjetski komunisti, koji su obožavali akronime, nadenuli su mu ime SLON (Solovecki lager osoboga naznačenija). O ovom logoru pisao je Aleksandar Solženjicin, a takođe i sjajni savremeni pisac Zahar Prilepin.

Sveta vrata.

   Kao što već rekoh, Solovecki manastir je utvrđen jakim zidinama koje imaju 5 kula. Ti bedemi su napravljeni od neotesanog granita, čiji su neki komadi ogromnih dimenzija. Malo podsećaju na praistorijske kiklopske zidove. Kroz tzv. Sveta vrata, odnosno glavnu kapiju, ušli smo u dvorište manastira i onda krenuli da redom obilazimo ovaj veliki kompleks, koji se sastoji od većeg broja crkava: Uspenjska (16. vek), Nikoljska (19. vek), Spasopreobraženska (16. vek), Blagoveštenska (16. vek), Mitropolita Filipa (18. vek) i još čitavog niza raznih drugih objekata, kao što su palate, velika trpezarija, monaške ćelije, kojekakve ekonomske građevine itd. U nekim od tih prostorija smeštene su različite muzejske postavke. Trebalo nam je dobrih par sati, bez ikakve pauze, da manje više obiđemo ceo manastir.

   Dobar je Solovecki manastir, ma šta dobar, odličan! Zapravo, dobro je celo ostrvo, okruženje na njemu je sjajno. Ostrvo u Belom moru, sa brojnim malim kamenitim zalivima i sa ne baš mnogo zelenila. Po njemu su bez nekog reda razbacane stare, često naherene drvene kuće. Duž obale izvučeni ribarski čamci  i razapete mreže. Po prašnjavim putevima kreću se malobrojni prastari terenci UAZ i poneki moderan kvad. Kroz vazduh odjekuje kreštanje galebova, koje samo s vremena na vreme nadjača zvuk crkvenih zvona.

   Tokom šetnje po ostrvu nabasali smo i na grupu dece koju su obučavali mornarički oficiri. U pitanju je jedan od onih tzv. vojnopatriotskih kampova po Rusiji, gde decu uče rukovanju oružjem, orijentacijom u prirodi i drugim vojnim veštinama, na šta se dobar deo evropskih degenerika zgražava. U ovom slučaju je jedna grupa mališana u mornarskim uniformama vežbala signalizaciju zastavicama, dok su oni malo stariji sklapali  i rasklapali automatske puške.

   Poslednjih sat vremena na ostrvu, do polaska broda, proveli smo u jednom ovdašnjem restoranu. Naručili smo svašta. Malo smo i preterali, tako da smo se na kraju jedva izborili sa silnom klopom. Prvo meze od nekoliko vrsta žive ribe, onda lososov stek, i na kraju severna lotka, tj. komadi zubatke, bakalara i ribe list sa krompirom, zapečeno ispod nekog sira. Losos je, kao što sam i očekivao bio izvanredan, ali lotkom baš i nisam bio oduševljen. To jelo sam naručio pre svega da bih probao zubatku, koju ko zna kada ću, u stvari, ko zna da li ću ikada više biti u prilici da je negde jedem. Jebiga, do sada sam probao stotine i stotine raznih vrsta riba, kako da ovu propustim. Zubatka se kod nas zove morski vuk, vukolika jegulja ili atlantski som. Oblik tela joj je nešto između jegulje i soma i ima grozne zube.

   Punih stomaka odgegali smo se do pristaništa i ukrcali na brod, koji je ubrzo krenuo ka Rabočeostrovsku. Bio sam prezadovoljan i Soloveckim ostrvima, kao i celim ovim izletom po Belom moru. Radostan sam bio i što smo u istom danu uspeli da dođemo do Rabočeostrovskog, da se ukrcamo na brod, obiđemo Solovecki manastir i vratimo natrag. Jedini problem bio je taj što nismo imali smeštaj za ovo veče. Nema veze, staćemo negde, oborićemo sedišta i spavati u kolima.