Oman 2023. (5. deo)

 

SUR & AL HAD

 

   Iz Nizve smo se zaputili ka Suru, gradu nedaleko od ulaza u Omanski zaliv, do koga ima nešto manje od 300 kilometara. Odlični put u početku prolazi između potpuno golih planina, da bi se u nekom momentu našli u prašnjavoj pustinjskoj ravnici. Nigde nije bilo drveta na vidiku samo po neka kamila koja je brstila retko i kržljavo grmlje. Kada smo skrenuli ka severoistoku, tj. u pravcu Sura, ka moru, pejzaž je opet postao brdovitiji, ali i dalje sa vrlo malo zelenila.

   Po dolasku smo se smestili u delu grada Al Ajdzah i posle kratke pauze krenuli u dugu šetnju obalom mora do centra Sura. Prolazili smo pored starih pomalo ofucanih belih kuća, sa ravnim krovovima. Neke od njih na vrhu imaju zubce nalik grudobranima po tvrđavama. Gotovo svi prozori su ukrašeni. Nema tu ništa preterano zanimljivo, nije ni bogzna kako čisto i sređeno, ali meni je taj ambijent prijao. Već sam ranije pominjao, da sam video dosta od Bliskog istoka, ali  ovo mi je ipak nekako drugačije. Stara arhitektura Sura je manje više ista kao u Matrahu, ali mi se čini da je bolje sačuvana, tj. autentičnija. Pretpostavljam da su pre pronalaska nafte i ljute urbanizacije ovako izgledali gradovi na ovom delu Arabijskog poluostrva. Dok smo prolazili kornišem, Arapčići su pikali fudbal na plaži, dovikivali nam “Heloo Mister” i uporno dodavali loptu, koju smo im vraćali nazad. Neki od njih su se kupali u moru u kompletnoj garderobi. Nakon neplaniranog fudbala nastavili smo dalje  i stigli do malog zaliva gde se nalazi Al Ajdzah svetionik. U stvari, radi se o portugalskoj odbrambenoj kuli koja je kasnije prepravljena u svetionik.

Sur.

   Dalje smo produžili pored Al Ajdzah tvrđave i izbili na viseći most koji vodi preko zaliva u centar grada. U zalivu je bilo usidreno nekoliko velikih drvenih jedrenjaka – dovova. Sur je oduvek bio centar arabijskog pomorstva. Po jednoj od verzija odavde je rodom legendarni Sinbad Moreplovac. Inače, Sinbad je izmišljeni lik, tako da je izmišljena i priča da je rođen u Suru. Iz ovoga grada su vekovima brodovi plovili za Istočnu Afriku i za Indiju. Pomorski značaj Sura je trajao sve do sredine 19. veka, kada su Britanci ukinuli trgovinu robljem, a grad je dodatno propao i otvaranjem Sueckog kanala, jer se njegova uloga u trgovini sa Indijom smanjila.

Sur, Al Ajdzah svetionik.

   Sur je bio centar gradnje drvenih brodova dovova. Iako su danas takva plovila prevaziđena, ona se ipak i danas ovde prave. Dovovi su veliki brodovi sa jednim ili više jarbola i trouglastim jedrima. Karakteristični su za Crveno More, Persijski zaliv i Indijski okean. Postoje razni tipovi ovih brodova, kao što su: baglah, gandzah, šuvaji, sambuk itd. Posetili smo jedno brodogradilište gde se prave ove ladje, kao i pomorski muzej. Postavka u muzeju mi nije bila nešto posebno zanimljiva, ali su me oduševili drveni brodovi u dvorištu muzeja. Posebno se izdvaja ogromni “Fatah Al Khair”, poslednji omanski gandzah.

Brodogradilište u Suru.

Fatah Al Khair.

   Na kraju dana smo se promuvali sukom, gde smo prisustvovali noćnoj prodaji ribe, koju su ribari direktno iz čamaca doneli na mali trg i rasporedili na podu. Gužva oko izloženog ulova ukazuje da je ponuda bila dobra. Opet su me raspametile razne ribetine i kojekakva morska stvorenja. Kad smo već kod riba, u Suru smo u dva navrata išli u restoran Al Havaš, gde sam oba puta uživao u odličnim ribama. Jednom sam jeo kofara, a jednom šariju (emperor fish). Radi se o ribama Crvenog mora, Persijskog zaliva i Indijskog okeana. Obe koje sam jeo bile su komadine, tako da sam se razbio i obe su bile izvrsne. Dobar je bio i tažin od morskih plodova. Isprobah i neki omanski kolač sa sirom, koji sam okarakterisao kao “light” kunefe.

   Iz Sura smo napravili izlet do 35 kilometara udaljenog Al Hada, grada nedaleko od rta koji se nalazi na ulazu u Omanski zaliv. Plan je bio da vidimo tvrđavu u tom mestu i da se malo banjamo u Indijskom okeanu. Međutim, zapazih na plaži u Suru gomilu crknutih bodljikavih riba, onih što se naduvavaju (puffer fish). Proguglao sam malo i video da postoji preko 100 vrsta tih riba i da je većina njih otrovna. I to i te kako otrovne! Njihov toksin je 1200 puta jači od cijanida. Guglah dalje i nađoh gomilu oprečnih informacija. Od toga da ti neće biti ništa ako se nabodeš na neku, pa do toga da ti nema spasa. Ništa mi na kraju nije bilo jasno, ali ja sam rešio da pošto poto plivam u Indijskom okeanu. Kada smo stigli na plažu nedaleko od Al Hada pesak je bio preplavljen tim osušenim bodljikavim ribama. Kupali smo se u papučama izbegavajući da slučajno ne stanemo na neku od njih. Uz to smo bili u majicama, ne toliko zbog tih žgadija, koliko zbog toga što smo videli da je takva praksa kod većine Omanaca. Jedan meštanin je mom prijatelju rekao da te bodljikave ribe jesu otrovne, ali da ti neće biti ništa ako se ubodeš na neku od tih uginulih i sasušenih. Verovatno je u pravu, pošto je jedna od mojih saputnica uspela da nagazi osušenu puffer ribu i ništa joj se nije desilo. Inače, po priči tog Omanca ranije nije bilo tih riba, barem ne u tolikom broju, navodno su se od nedavno pojavile i ne zna se zašto tako masovno crkavaju.

Puffer fish.

      Deo plaže na rtu Ras Al Had pripada rezervatu na kome ležu jaja one velike morske kornjače. Ljudi iz nacionalnog parka noću organizuju izlete, tj vode turiste da posmatraju te kornjače i pola moje družine je išlo. Meni to nešto nije bilo posebno zanimljivo, a i pre dvadesetak godina sam usred belog dana video jednu ogromnu morsku kornjaču u Turskoj na plaži kod ušća reke Dalijan.

Ras Al Had.

   U Al Hadu smo obišli i ovdašnje utvrđenje. Tvrđava je manje više slična svim ostalim koje smo posetili tokom ovog putovanja. Pravougaone je osnove, a izgrađena je od ćerpiča. Na jednoj od njenih užih stranica postavljena je kula na sredini bedema, dok se na suprotnoj strani kule nalaze na oba ugla. Uz oba ta kraća bedema sa unutrašnje strane se nalazi niz raznoraznih stambenih i drugih prostorija, dok je veliko centralno dvorište praktično potpuno prazno, tj. bez ikakvog objekta.

Tvrđava u Al Hadu.

   Po povratku u Sur otišli smo i do tvrđave ovog grada, koja je, kao što smo i očekivali, slična prethodnoj. Ok je, nema tu zbora, ali su nam već dosadile.

Tvrđava u Suru.

   Sur mi je nekako baš legao i stvarno sam uživao u ovom gradu. E, sad zašto? Nisam siguran da znam da objasnim. Nema u njemu bogzna šta da se vidi. Njegovi kulturno istorijski spomenici nisu ne znam kako impresivni. Nije to ni grad sa posebno očuvanom tradicionalnom arhitekturom, ali meni se baš dopao. Svideo mi se, valjda, kompletan ambijent. Male bele kuće na obali mora, okolo pustinja, tvrđave, svetionik, drveni dovovi, ribari, ljudi u dišdašama, okruženje u kakvom ranije nisam bio. Verovatno je sve to zajedno razlog što mi je Sur “highlight” ovog putovanja.

Sur.