DAVID GAREDZA
Prethodnih dana dogovorio sam se za jednom Norvežankom i jednim Mađarom,
koje sam upoznao u Tbilisiju, da danas idemo zajedno preko lokalne agencije do
David Garedze. U pitanju je kompleks manastira. Oni se nalaze u oblasti
Kakheti, na samoj azerbejdzanskoj granici i gotovo je nemoguće organizovati
obilazak ovog mesta u sopstvenoj režiji, a bez mnogo patnje. Po dogovoru, našli
smo se na trgu Tavisuplebis, a ubrzo je došao i naš kombi sa vozačem i vodičem.
Kombi je, inače, imao volan na desnoj strani, što se često može videti po
Gruziji (uvoz polovnjaka iz Japana). Usput smo pokupili i jednog Holanđanina.
Ispostavilo se da je vodič OK tip i da je veoma profesionalan. Odgovarao je na
sva moguća pitanja o Gruziji, s tim što je nekoliko puta iskoristio priliku da
opljuje po Rusiji, Abhaziji i Osetiji.
Blaga
zelana brda, na kojima uopšte nema drveća, a na kojima pase na hiljade krava i
ovaca, bili su predeli kroz koje smo prolazili. Kao najgori turisti, nekoliko
puto smo primoravali vozača da zaustavi auto radi fotografisanja ovih pejzaža.
 |
| Kakheti |
Kako smo
se bližili našem odredištu, ta brda su postajala manje blaga i manje zelena, da
bi se na kraju pretvorila u sasvim gole stene. David Garedza je manastirski
kompleks od petnaestak manastira. Prvo smo posetili manastir Lavru. Njega je
osnovao David Garedza, jedan od 13 sirijskih otaca, koji su u prvoj polovini VI
veka došli u Gruziju da jednom za svagda učvrste hrišćanstvo u ovim krajevima.
Nakon što je neko vreme propovedao po Tbilisiju i okolini, zajedno sa kolegom
Lukijanom došao je na ovo mesto. Prve dane svog boravka ovde preživeli su tako
što su se hranili travom, a pili su mleko koje im je davala košuta. Tu gde su u
steni izdubili sebi staništa, kasnije je nastao manastir. Manastir je trajao više
vekova, da bi ga 1265. godine uništili Mongoli. Početkom XIV veka obnovio ga je
kralj Đorđe V Brtskinvale. Godine 1615. na Uskrs persijski šah Abaz je pobio
sve ovdašnje monahe, njih oko 6.000, i razorio sve manastire. Kasnije je ovaj
manastir obnovljen, da bi potpuno prestao sa radom za vreme Sovjetskog saveza.
Od 1990. godine Lavra je zaživela i danas ima oko 20 monaha.
 |
| Lavra |
Dalje smo
se popeli iznad manastira Lavre i nastavili uzbrdo ka Udabnu. Udabno je
formiran u IX – X veku, ali je svoj procvat imao od XI do XIII veka. U pitanju
je čitav niz pećinskih crkava, kapela, ćelija, trpezarija itd. Inače, Udabno na
gruzijskom znači pustinja. Oni ceo ovaj kraj oko manastira nazivaju pustinjom,
mada ima ponešto zelenila. Opet planinarenje, na sreću ni blizu kao juče. Za
razliku od jučerašnjeg smrzavanja na kavkaskim planinama, ovde je sunce
nemilosrdno peklo, tako da smo ubrzo svi bili samo u kratkim majicama. Posle
nekog vremena došli smo do dugačke niske metalne ograde, koja u stvari
predstavlja granicu između Gruzije i Azerbejdzana. Više puta sam prelazio iz
jedne u drugu zemlju i to bez viza. Do skora su se vlasti ove dve države nešto
kao gložili oko ove granice, ali izgleda da su našli neko rešenje.
 |
| Udabno |
 |
| Udabno |
Kada smo
stigli do Udabna počeli smo da redom obilazimo crkve, ćelije i druge prostorije
uklesane u mekanoj steni. Danas je dobar deo ovih izdubljenih građevina propao
osipanjem stena. Izvesne zasluge za to ima i vojska. Naime, za vreme sovjetskog
rata u Avganistanu okolina manastira je korišćena za vojne vežbe, jer je slična
avganistanskom terenu. Vibracije od tog silnog topovskog gruvanja nanele su
dosta štete crkvama. Nakon sticanja nezavisnosti i gruzijska vojska je
nastavila ovde da vežba, sve dok 1997. godine demonstranti nisu prodrli na
poligon, tu se ulogorili i prekinuli manevre. Ovih raznih izdubljenih odaja ima
stvarno puno. U dosta njih je sačuvano ponešto od živopisa. Na vrhu brda nalazi
se jedna od dve male zidane crkve. Tu je i neka građevina, kapela, ili slično,
koja označava mesto na kome su Persijanci mučili i pobili monahe. Sa vrha ovog
brda pruža se sjajan pogled na Azerbejdzan. Vraćali smo se drugim putem i usput
videli veoma zanimljive kanale izdubljene u jednoj kamenoj padini. Ove kanale
su izdubili monasi radi skupljanja kišnice, koja im je bila izuzetno dragocena
u ovom surovom, bezvodnom okruženju. Veći broj kanala ukršta se u dva velika,
koja svu vodu odvode u veliku cisternu isklesanu na dnu stene.
 |
| Kanali za skupljanje kišnice |
Po
povratku u Tbilisi ispozdravljali smo se među sobom, a Holanđanin i ja smo
otišli na pivo i klopu. Odveo sam ga u moj omiljeni restoran. Bogami, sedeli
smo dugo i popilo se poprilično piva. Osim ojakhuria (meso sa krompirom, belim
lukom i začinima), ja sam za sebe naručio, na zgražavanje Holanđanina, i neku
salatu od goveđih jezika. Salata je bila ekstra, kuvani jezici, sitno iseckani
u nekakvom majonezu sa gomilom nekih biljaka. Jedva sam naterao Holandeza da
proba, a onda se napržio i pojeo mi pola porcije. Inače, tip je skroz OK,
veliki je putnik i obišao je podosta sveta. Baš smo se lepo ispričali, a nakon
mnogo klope i još više piva, pozdravili smo se, razmenili mejlove i rastali.
Нема коментара:
Постави коментар