Gruzija 2011. (5. deo)

STALJINOV GORI

   Do Gorija, rodnog mesto Josifa Visarionoviča Dzugašvilija, stiže se za nešto više od sat vremena vožnje maršutkom iz Tbilisija. Kada sam stigao u ovaj grad kiša je padala, a ja sam se uputio avenijom, koga drugog nego Staljina, ka Staljinovom muzeju. Do skora je glavni trg ovog grada krasio ogromni spomenik Staljina, ali je od nedavno uklonjen.

Staljinov muzej i njegov oklopni vagon

   U muzeju je kroz razne lične predmete, fotografije, isečke iz novina, dokumenta prikazan ceo život ovog sovjetskog državnika i to od njegovih dečačkih dana, preko komunističkog delovanja, pobede u II svetskom ratu, pa sve do smrti. U okviru muzeja nalazi se i nekoliko spomenika i bista Dzugašvilija. Tu je i rekonstrukcija njegovog prvog kabineta u Kremlju. Zatim su tu tekstovi sa mislima velikog vođe. Posebno mi je privukla pažnju sledeća njegova misao “Čovek nije večan. I ja ću umreti. Kakav će biti sud naroda i istorije? Grešaka je bilo mnogo, ali da li je bilo i dostignuća? Greške će prirodno biti pripisane meni. Na mom grobu će se nagomilati đubre, ali svanuće dan kada će vetar istorije sve to bez milosti razvejati”. Zanimljivo je videti i vojnu knjižicu njegovog sina, koga su zarobili Nemci. On je ubijen u nemačkom logoru, pošto je Staljin odbio da ga razmeni za nekog zarobljenog nemačkog visokog oficira. Muzej poseduje i kolekciju poklona koje je Staljin dobijao tokom svoje vladavine. U jednoj prostoriji je izložena Staljinova posmrtna maska. U dvorištu se nalazi Staljinova rodna kuća. U pitanju je čatrlja od cigala i drveta, a iznad nje je, kao zaštita podignuta velika građevina sa stubovima. Tu se, naravno, nalazio čitav  kvart sličnih kuća, ali sve one su srušene da bi se raščistio teren za ovaj veliki muzej. Ispred muzejske zgrade stoji Staljinov oklopni vagon, kojim je svugde putovao. Strašni Staljin se zentao aviona.

Staljinov spomenik i građevina ispod koje se nalazi njegova rodna kuća

   Po razgledanju muzeja taksijem sam otišao do desetak kilometara udaljenog arheološkog lokaliteta Uplistsikhe. U pitanju je pećinski grad, recimo, na foru Kapadokije. Uplistsikhe spada u jedno od najstarijih naseljenih mesta na Kavkazu. Prvo naselje je ovde osnovano oko 1000 godine pne., a svoj najveći procvat je imalo od VI do I veka pne. Grad je nastavio da traje i posle tog vremena. Nakon što su Arapi zauzeli Tbilisi, Uplistsikhe je postao rezidencija kraljeva Iberije. Grad se nalazio na dobrom položaju u dolini reke Kure i pored njega je prolazio karavanski put, kojim se trgovalo između Evrope i Azije. Kada je David Graditelj preuzeo Tbilisi 1122. godine značaj Uplistsikha opada. Grad konačno 1240. godine uništavaju Mongoli. Lokalitet je sjajan. Radi se o jednoj velikoj kamenitoj padini, koja je sva izbušena, tako da je krcata raznim staništima, spremištima, hramovima, tunelima itd. Inače, za vreme najvećeg procvata u Uplistsikhu je bilo više od 700 iskopanih pećina i podzemnih građevina, a danas je pristupačno samo njih 150. Treba reći da ovaj grad nisu činile samo ove pećinske strukture, već se on nekad prostirao na 9,5 hektara, a procenjuje se da je imao oko 20.000 žitelja. Na vrhu ovog kamenog brda, izbušenog rupama kao švajcarski sir, nalazi se trobrodna bazilika iz X veka. Kao što rekoh nalazište je baš dobro. Ma, samo da nije bilo odvratne kišurine!

Uplistsikhe

   Vratio sam se u Gori, a kiša je i dalje padala. Pošto sam već bio potpuno mokar, rešio sam da uprkos kiši obiđem i tvrđavu u ovom gradu. Ona se nalazi na jednom brdu usred grada. Veruje se da je na njenom mestu bila tvrđava koju je 65. godine pne. opsedao Pompej. Najstariji delovi sadašnjeg utvrđenja potiču iz XIII veka, a ima i dodataka iz XVII i XVIII veka. Tvrđava znatno bolje izgleda odozdo, nego kad se popneš na nju. Sa nje se pruža izuzetno lep pogled na izuzetno ružan Gori. Stvarno je oronuo, siv, tipičan postsovjetski grad. Gori ne može biti gori. Po povratku sa puta jednom svom prijatelju sam pokazivao fotke iz Gruzije. Kada je video slike Gorija prokomentarisao je da tek sad shvata Staljina i dodao da bi i on pobio par miliona ljudi da je kojim slučajem odrastao u takvom mestu.

Tvrđava u Goriu

   Po silasku sa utvrđenja svratio sam u neki kafe na pićence i kaficu, a i da se malo prosušim i ugrejem. Tu sam pojeo i svoj prvi hačapuri. U pitanju je nekakva pita, koja je u Gruziji veoma popularna, kao kod nas burek. Na kraju sam otišao do stanice, gde sam se nekako ugurao u krcatu maršutku i vratio se u Tbilisi.

Pogled na Gori