ALMA ATA
Stan
koji smo rezervisali u Alma Ati još uvek nisu napustili prethodni gosti, te smo
ostavili prtljag kod gazde apartmana i krenuli u petočasovnu šetnju ovim
gradom. Naime, za to vreme trebalo je da se naš stan oslobodi. Rešili smo da prvo
obezbedimo vozne karte za Taškent. To se ispostavilo kao vrlo komplikovan
zadatak, pošto karata nije bilo. Pravili smo razne kombinacije, te do ovog i
onog grada, te taj i taj dan, ali kakvu god da smo smislili varijantu karte su
bile rasprodate. Za službenice koje su tamo radile, ne mogu da kažem da su bile
neljubazne, pre su bile nezainteresovane za naš slučaj. Da stvar bude gora
nekoliko puta im je padao sistem, što je dodatno otežavalo naše nastojanje da
se dokopamo nekog voza koji bi nas približio Uzbekistanu. Blesajući skoro sat
vremena po železničkoj stanici prišao mi je neki matori Kazah, sa kojim sam se
baš ispričao. Tip je znao kompletnu modernu istoriju Jugoslavije i Srbije i to
od Tita, preko Slobe, pa sve do Đinđića i Koštunice. Ostalo mi je nejasno da li
je čiča imao nameru samo da se druži sa strancima, tj. sa nama, jer se ponudio
i da nas odvede do mesta gde mogu da se kupe karte na crno. Tapkaroši voznim
kartama, to još nisam video, a nisam ni siguran kako bi to funkcionisalo, jer
se na kartama obavezno štampaju i podaci sa pasoša. Bilo kako bilo, zahvalili
smo se matorom i nastavili da smaramo debele tetke na šalterima. Na kraju smo
promenili plan puta i kupili tri karte za Turkestan. Inače, prilikom planiranja
ovog putovanja razmišljali smo da posetimo ovaj grad, ali smo posle odbacili tu
ideju.
Sa
kartama u dzepu krenuli smo da potrošimo preostalo vreme dok nam se ne oslobodi
stan. Odmah na ulazu u železničku stanicu nalazi se spomenik Ablaj kanu (1711 –
1781), koji se proslavio ratujući protiv Dzungarskog carstva. Ablaj kan je i
junak filma “Nomad” iz 2005. godine. To
je najskuplji kazahstanski film svih vremena i ovdašnje vlasti su za njegovo
snimanje istresle 40 miliona dolara. Nema bre stipsarenja kada treba Svetu da
se prikaže slavna kazahstanska istorija!
Iako smo
bili umorni od puta, rešili smo da ipak malo obiđemo grad. Alma Ata se nikome
od nas nije nešto dopala. Tipičan post sovjetski veliki grad, ali bez nekih
velikih znamenitosti. Posebno se naša saputnica, premorena od puta i maratonskog
pešačenja širokim alma atanskim bulevarima, razočarala ovim gradom. Alma Ata
ima više od milion i po stanovnika. Grad izgleda potpuno evropski i jedino
njegovi kosooki stanovnici vam stavljaju do znanja da se nalazite u Aziji. Alma
Ata je osnovana 1854. godine, tačnije tada su na ovom mestu Rusi podigli
utvrđenje Vernij, oko kojeg će se razviti grad. Na žalost malo šta je ostalo
sačuvano od građevina iz XIX veka, zbog dva razorna zemljotresa 1887. i 1911.
godine. Baš na prelazu iz XIX u XX vek ovde je u egzilu boravio Lav Trocki.
Inače, sada se grad zvanično zove Almati, a ne kao u sovjetsko doba Alma Ata.
Postoje razne špekulacije oko prevoda njegovog imena. Najčešće se prevodi kao “Bogat jabukama” ili “Otac jabuka”. Godine 1927. Alma
Ata je postala prestonica sovjetskog Kazahstana i to sve do 1998. godine kada je
predsednik Nursultan Nazarbajev odlučio da premesti glavni grad u Astanu. Ovaj
nekadašnji sovjetski komunista postao je predsednik Kazahstana od kada je
njegova zemlja istupila iz SSSR-a i na tom mestu je do današnjih dana. Iz
nekih, samo njemu znanih, razloga rešio je da glavni grad premesti skoro 1000
kilometara na sever u golu stepu srednje Azije. Izabrao je varošicu Akmole,
koja je kasnije prekrštena u Astanu, što na kazaškom znači “prestonica”. Silni novac koji je Kazahstan zaradio od svog
naftnog bogatstva Nazarbajev je potrošio na ekstravagantne građevine po Astani.
Bez sumnje uspeo je da od nekadašnje stepske mahale napravi centralnoazijski
Dubai, ali Alma Ata je i dalje ostala kazahstanski ekonomski i kulturni centar.
 |
| Alma Ata |
Tokom
naše prve šetnje Alma Atom otišli smo do centralne dzamije. U pitanju je velika
moderna građevina, koja je izgrađena 1999. godine. Nedaleko odatle naišli smo
na mali lokal u kome smo doručkovali čeburek. Veoma ukusno prženo testo punjeno
mlevenom ovčetinom. Nakon obroka još malo smo se muvali centrom grada, popili
po koje pivo i napokon smo mogli da uđemo u naš stan. Konačno tuširanje,
krevet, kafica.
 |
| Dzamija u Alma Ati |
Posle par
sati odmora krenuli smo u nov obilazak grada. Prvo smo otišli u Panfilov park,
u kome se nalazi Zenkov katedrala. Ova pravoslavna crkva je jedna od retkih
građevina iz vremena carske Rusije, koja je preživela zemljotres iz 1911.
godine. U potpunosti je izrađena od drveta, a ofarbana je izuzetno živim
bojama. Osim crkve u parku je smešten i veći boj spomenika posvećenih II
svetskom ratu. Park nosi ime Ivana Panfilova, sovjetskog generala komandanta 316.
divizije koja je osnovana u Alma Ati i koja se istakla u odbrani Moskve. Na
centralnom spomeniku prikazana je grupa sovjetskih boraca, a ispod se nalazi
natpis “Velika Rusija ne uzmiče iza Moskve”. Osim čitavog niza
sovjetskih
spomenika, u parku se nalazi i potpuno drvena građevina u kojoj je smešten
muzej kazahstanskih muzičkih instrumenata. U vreme naše posete Panfilov parku
na sve strane su bili mladenci u svečanim odelima i venčanicama. Svaki par je
bio u pratnji kumova, prijatelja i profesionalnih fotografa. Gde god se okreneš
mladi bračni parovi, cveće, baloni, poziranje i škljocanje fotoaparatima. Po
parku se šetao i jedan muslimanski sveštenik koji je za određenu novčanu
nadoknadu pojedinim mladencima držao nekakvu molitvu. Oko parka su bile parkirane
ogromne okićene limunzine. Videli smo i jedan mešoviti bračni par. Mladoženja
je bio Kazah, dok je mlada bila Ruskinja. Većina stanovnika Alma Ate jesu
kosooki, ali nije ni mali broj Rusa. Inače oko 24 % stanovništva Kazahstana
čine Rusi. Dobar deo njih naselio se u Alma Atu u vreme II svetskog rata, kada
su zbog nemačke pretnje iz zapadnih delova SSSR-a, brojne fabrike preseljene u
ovaj grad. Oni su dovedeni da bi imao ko da radi u tim fabrikama. U isto vreme
ovde su naseljeni i mnogi Koreanci sa Dalekog istoka.
 |
| Zenkov katedrala |
 |
| Panfilov park |
Obišli
smo i deo grada u kome se nalaze kojekakve državne zgrade, opera, kao i crkva
svetog Nikole. Ovu crkvu iz 1909. godine boljševici su jedno vreme koristili
kao štalu. Na kraju dana usledila je večera u jednom malo boljem restoranu. Odlučili
smo se za tradicionalno kazahstansko jelo beš barmak. U pitanju je kuvana
ovčetina, konjetina, govedina, goveđi jezici i konjske kobasice i sve to
servirano na barenom testu i luku. Uz to se dobije i činija supe, u kojoj se valjda svo to meso kuvalo. Sve u svemu
nije bilo loše. Tako se završio naš prvi dan u Kazahstanu.
Pošto nam
se jučerašnji čeburek izuzetno dopao, i novi dan smo započeli doručkom u istom
lokalu. Kada smo to odradili, krenuli smo gradskim autobusom do Muzeja
Kazahstana. Jedna sredovečna Kazahstanka pomogla nam je da uđemo u pravi
autobus i usput se sa nama pošteno ispričala. Između ostalog spomenula je i
demonstracije 1986. godine, koje su se odvijale na trgu, nedaleko od muzeja i
ponosno istakla kako su se Kazasi prvi pobunili u Sovjetskom savezu. Glavna
atrakcija muzeja je tzv. “Zlatni čovek”. U pitanju je grob skitskog ratnika iz V veka pne. koji je
iskopan 1969. godine, šezdesetak kilometara istočno od Alma Ate. Naziv “Zlatni čovek” dobio je po
tome što se njegov oklop i oprema sastoji od preko 4000 zlatnih komadića. “Zlatni čovek” je postao neka vrsta simbola Kazahstana. Na trgu kod
zgrade vlade, predsedništva ili neke druge državne institucije nalazi se veliki
spomenik na kome je predstavljen “Zlatni čovek” kako stoji na krilatom snežnom
leopardu. Nema šta, čudna kombinacija. Snežni leopard je još jedan od simbola
Kazahstana, doduše skoro pa istrebljen.
 |
| Zlatni čovek |
Omiljeno
izletište stanovnika ovog grada je Kok-Tebe, tj. Zeleno brdo. Do njegovog vrha stigli
smo žičarom, a vožnja nije bila baš jeftina. Na vrhu Zelenog brda, osim finog
pogleda na Alma Atu, nema bogzna šta da se radi. Tu se nalazi par restorana i
kafea, park za decu, mini zoološki vrt i sličan sadržaj.
Po silasku
sa ovog brda nastavili smo šetnju i razgledanje nekadašnje kazahstanske
prestonice, praveći povremene pauze po alma atanskim kafeima. Sve u svemu
nikome od nas Alma Ata se nije nešto posebno dopala. Moderno mesto bez nekih
značajnih znamenitosti ili zanimljivosti. Grad bez neke sopstvene
prepoznatljivosti, posebnosti. Vidi se njegova socijalistička, sovjetska
prošlost. Veliki grad, sa velikim bulevarima, sa puno zenelila, ali bez ikakvog
šmeka. Što je takođe bitno, za centralnoazijske prilike i prilično skupo mesto.
Na kraju današnjeg dana u jednom velikom supermarketu pazarili smo, između
ostalog, i kavijar i votku, tako da smo uveče u stanu uživali u ovim
đakonijama.
Нема коментара:
Постави коментар