Putovanje u Uzbekistan 2012. (3. deo)

TURKESTAN

   Do Turkestana smo putovali u plackartnom vagonu. U njemu nema kupea, već je po celom vagonu raspoređeno pedesetak kreveta. Karte za plackartni su drastično jeftinije u odnosu na karte za spavaća kola. U principu ovakvo putovanje je sasvim ok, čak je i zanimljivije zbog druženja sa lokalcima. Svaki vagon ima po dva sprovodnika, samovar sa vrućom vodom, a svi putnici dobiju čistu posteljinu i peškir. Na zidu je istaknut red vožnje, gde su navedene sve stanice na putu, kao i predviđeno vreme stajanja u tim stanicama. Kako bi voz stao na neku stanicu odmah bi bio opkoljen babama koje su prodavale: lepinje, piroške, pečenu ili dimljenu ribu, konjske kobasice, palačinke, sladoled, kumis, hladnu vodu, pivo, razno voće itd. Naši saputnici Kazahstanci su tokom vožnje non stop nešto jeli i jeli. Nisu prestajali da žvaću, kao osnovci na ekskurziji. Bogami i ja sam na taj način prekraćivao ovo dugo putovanje, pa sam isprobao i ribu i piroške i lepjošku i blinki, tj. palačinke punjene nekim slatkim mrvastim sirom i sladoled, a naravno i više puta po neko pivo.

   I tako jedan sat iza ponoći stigli smo u Turkestan. Odmah smo na stanici prvo kupili karte za Taškent, a onda se taksijem odvezli do hotela. Pošto smo se smestili, naša saputnica je krenula da se prva tušira, ali je posle par minuta izašla iz kupatila ljuta kao ris. Nije bilo vode u kabini za tuširanje, koja je uzgred izgledala super moderno, ko da će svakog časa da poleti na mesec. Ne prestajući da bogoradi spustila se do recepcije. Ubrzo se vratila sa nekim službenikom hotela. Naša koleginica je htela da nam zamene sobu, ali ovaj na to nije pristajao već je doveo nekog mučenog domara da osposobi kabinu za tuširanje. Krmeljivi majstor, koji je od alata imao samo jedan šrafcigerčić, ubrzo je popravio tuš. Međutim, naša saputnica nije bila zadovoljna već je insistirala da popravi i balkonska vrata, koja nisu mogla da se otvore. Kada je i to uradio zahtevala je da osposobi TV, klimu i još svašta nešto po sobi. Aman, što je dosta, dosta je, morali smo i nas dvojica da reagujemo i da je smirimo. Ajde za vodu, pa i za terasu je u pravu, ali jebeš televizor i slične gluposti, ne pada mi na pamet da se sa domarom družim do jutra. Zahvalili smo se majstoru i ispratili ga, a onda objasnili koleginici da se smiri. Ej bre, nalazimo se u Turkestanu, kakav crni televizor. Konačno se umirila, mada je i dalje gunđala i predlagala da sutra promenimo hotel. Naravno, to mi nije padalo napamet, nakon što smo dobili vodu meni je ovde bilo sasvim ok.

Turkestan

   Turkestan je grad od stotinak hiljada stanovnika. Ovaj, danasa nikakav, prašnjavi grad je od XVI do XVIII veka bio prestonica kazaških kanova. Kao što rekoh danas nije baš reprezentativan, ali u njemu se nalazi najveći i najpoznatiji arhitektonski spomenik Kazahstana, mauzolej Hodze Ahmeda Jasavija. On je bio prvi islamski sveti čovek iz redova turskih naroda. Ovaj sufijski učitelj rođen je u Sajramu, zatim je boravio u Buhari, a ostatak svog života proveo je u Turkestanu, gde je i umro 1166. godine. U narodu je Hodza Ahmed Jasavi postao popularan, pre svega, zbog svojih poema i propovedi na turskom jeziku. On je osnovao Jasavi sufijski red. Kada je napunio 63 godine povukao se u jednu podzemnu ćeliju, pošto je Muhamed skončao u 63. godini života. Godine 1390. Tamerlan je naredio izgradnju mauzoleja posvećenog ovom čoveku. Međutim, veliki vladar je preminuo pre nego što je čitava građevina završena do kraja. Tako je prednja fasada ostala nepokrivena plavim pločicama. Sam mauzolej je baš velik. U centralnoj prostoriji ispod 18 metara široke kupole nalazi se dve tone težak kazan za svetu vodu, dar Tamerlana. Oko ove glavne prostorije nižu se brojne manje odaje. U jednoj od njih smešten je Jasavijev grob. Pored mauzoleja nalazi se Dzuma dzamija iz XIX veka, koja je u stvari replika mauzoleja Rabige Sultan Begum, Tamerlanove unuke. Nedaleko su i ostaci poluukopane dzamije (XII-XV vek).  Ona je podignuta na mestu ćelije u koju se Jasavi povukao. Sačuvan je i jedan deo odbrambenih zemljanih bedema.

Mauzolej Hodze Ahmeda Jasavija

   Kada smo završili sa razgledanjem čitavog kompleksa, spazili smo jednu jurtu u kojoj je mogao da se popije kumis. Osim kumisa, fermentisanog kobiljeg mleka, isprobali smo i šubat, tj. fermentisano kamilje mleko. Posle  ove degustacije i srdačnog razgovora sa momkom koji radi u jurta kafeu, krenuli smo u potragu za bankom da bi razmenili nešto novca. Dugo čekanje u klimatizovanoj banci nam nije teško palo, jer je napolju bilo plus ko zna koliko stepeni. Došlo je vreme ručku. To smo obavili u jednom musavom restoranu punom muva. Ujgurske mantije koje sam jeo bile su baš dobre. Posle klope snabdeli smo se većom količinom vode i otišli u hotel na zasluženi odmor. Tek predveče, kada je sunce malo oslabilo, izašli smo ponovo u šetnju Turkestanom. Na kraju dana večerali smo u istom restoranu, ali ovaj put sam uživao u šašlicima, tj. kebabima.

Dzamija u Turkestanu