Kolima do ruskog Arktika (16. deo)

 

SANKT PETERBURG

 

   Sledeći dan u Sankt Peterburgu započeli smo tako što smo se metroom prevezli do glavne gradske ulice, Nevski prospekt, a onda otišli do Kazanjske katedrale. U pitanju je crkva sa polukružnom kolonadom dugom 111 metara, nalik onoj čuvenoj u Vatikanu. Građena je od 1801. do 1811. godine. Posvećena je Bogorodici Kazanjskoj i povezuju je sa ruskom pobedom nad Napoleonom. Navodno se slavni general Mihail Kutuzov molio Bogorodici Kazanjskoj za pobedu nad Francuzima. Inače, on je i sahranjen u ovoj crkvi. U parkiću ispred katedrale postavljene su skulpture  Kutuzova i Barklaja de Tolija, ruskog generala škotskog porekla. Kada se 1815. godine pobednička ruska vojska vratila iz pohoda na Evropu u đakonikonu Kazanjske crkve pohranjeni su ključevi 17 evropskih gradova i 8 tvrđava. Nakon Oktobarske revolucije prvo je zatvorena, a posle je u njoj smešten “Muzej istorije religije i ateizma”. Ruskoj pravoslavnoj crkvi vraćena je 1996. godine. Radi se o ogromnoj građevini, čija kupola doseže visinu od 80 metara. Na mene je ostavila neuporedivo jači utisak u odnosu na Petropavlovsku katedralu.

Kazanjska katedrala.

   Odmah preko puta Kazanjske crkve nalazi se zanimljiva zgrada iz doba secesije, koju je podigla kompanija Singer, poznata po mašinama za šivenje. Nevskim prospektom izbili smo na zgradu admiraliteta sa ogromnim šiljatim tornjem iznad ulaza. U parku pored ovog mornaričkog zdanja nabasali smo na spomenik Nikolaju Prževalskom, čuvenom istraživaču Centralne Azije, po kome je nazvana vrsta mongolskog konja. Prževalski, inače poljskog porekla, osim što se po Centralnoj Aziji bavio geografskim istraživanjima, svesrdno je delovao i na tome da tu teritoriju zauzme Rusija. Zbog velike fizičke sličnosti sa Staljinom svojevremeno je kolala priča, bez ikakvih osnova, da je Josif Visarionovič Dzugašvili njegov vanbračni sin.

Zgrada Singer.

Zgrada admiraliteta.

Spomenik Nikolaju Prževalskom.

   U ovaj deo Peterburga došli smo zbog Isakijevskog sabora, tj. Saborne crkve sv. Isaka, ali ona je bila zatvorena. Saborna crkva, a zatvorena usred belog dana, zvuči baš bezveze. Zapravo, ona više nije crkva, sada je muzej i zbog toga ima radno vreme i naravno ulaz se naplaćuje. Nema veze nastavili smo dalje ka obali Neve da bismo videli “Bronzanog konjanika”, tj. skulpturu cara Petra Velikog na konju koji gazi zmiju. Spomenik je podigla Katarina Velika, a dodatno ga je proslavio Puškin svojim delom “Bronzani konjanik”.

Bronzani konjanik, spomenik Petru Velikom.

   Odatle smo otišli do trga ispred Zimskog dvorca iliti Ermitaža, gde se u tom trenutku spremala proslava dana VDV-a, odnosno Vazdušno desantne vojske Rusije. Trg i okolne ulice preplavili su veterani ovih specijalnih jedinica u uniformama ili mornaričkim majicama i obaveznim svetlo plavim beretkama. Mnogi od njih su okačili svoja ordenja. Neki su poveli i decu. Mahali su zastavama i ponosno šetali trgom. Lepo, očito je da Rusi drže do toga.

Veterani VDV-a

   Ovaj dan smo završili odlaskom do Etnografskog muzeja. Njega nikako nisam hteo da propustim. Pre svega su me zanimale postavke o arktičkim sibirskim, kavkaskim i centralnoazijskim narodima, tako da sam na njih i najviše obratio pažnju. Muzej je odličan!

Etnografski muzej.

   Sutra je usledio novi obilazak Pitera. Opet kao juče metroom do Nevskog prospekta, a onda u kontra pravcu glavnom peterburškom ulicom do trga Vostanija (Ustanka), na sredini koga se nalazi veliki obelisk sa petokrakom na vrhu. Peterburg je jedan od 13 sovjetskih gradova heroja i pomenuti obelisk je u tu čast podignut. Za njegovo mesto izabran je ovaj trg, pošto je tokom nemačke opsade Lenjingrada ovde napravljeno pravo utvrđenje crvene armije. Na jednoj od zgrada na trgu krupnim slovima piše “Lenjingrad – grad heroj”. Zanimljiva je i metro stanica na ovom skveru, koja podseća na rotondu.

Trg Vostanija.

   Tokom ove šetnje do trga Vostanija videli smo i spomenik Katarine Velike, kao i Jelisejevski magazin, tj. trgovačku zgradu napravljenu u stilu secesije, koja je sva u staklu, vitražima i čiju fasadu krasi nekoliko statua. Takođe smo prešli preko Ančikovog mosta, na kome su postavljene četiri skulpture krotitelja konja. Inače, na ovom mostu nisu sanirana oštećenja od nemačkih granata, tako da mogu i danas da se vide.

Jelisejevski magazin.

   Ovaj put smo uspeli da uđemo u Isakijevski sabor, najveću od svih peterburških crkava, a po visini treću u Evropi. Građena je 40 godina, od 1818. do 1858. godine. Sama kupola je visine 21,8 metara i za njenu pozlatu trebalo je 100 kg zlata. Okolo kupole postavljen je vidikovac. Na sve četiri strane ima ulaze sa ogromnim tremovima, sa zabatima kao kod antičkih hramova. Te tremove nose gigantski granitni stubovi, od kojih je svaki težak preko 120 tona. Unutrašnjost je ukrašena sa 600 m² mozaika i 816 m² fresaka. Lepo, veličanstveno, grandiozno!

Isakijevski sabor.

   Od svih čuvenih bogomolja Peterburga najviše mi se dopao hram Vaskrsenja Hristovog na krvi iliti crkva Spasa na krvi. Zvanično se zove hram Vaskrsenja Hristovog, a ovo “na krvi” je dodato jer je na njegovom mestu izvršen atentat na cara Aleksandra II. Kamen temeljac postavljen je 1883. godine. Unutar crkve, koja je ukrašena sjajnim mozaicima, čuva se deo kaldrme na koju je bomba bacila cara. Spolja je još zanimljivija, ima 5 tipičnih ruskih kupola, i podseća na crkvu Vasilija Blaženog u Moskvi na Crvenom trgu.

Hram Vaskrsenja Hristovog na krvi.

   Sankt Peterburg zbog svojih brojnih kanala zovu još i Severna Venecija. Inače, zbog tih kanala ima i silne mostove, službeno 342 komada. Bio sam na organizovanom krstarenju tim kanalima i Nevom. Baš je bilo lepo. Sve vreme plovidbe jedna starija dama nam je zanimljivo pričala o istoriji svake značajnije zgrade, crkve ili spomenika pored koga smo prošli.

   Jedna od stvari koje nisam hteo da propustim bila je poseta krstarici Aurora. Ovaj bojni brod je imao burnu istoriju. Ratovao je na Pacifiku protiv Japanaca, ali je ostao upamćen po tome što je njegova posada 25. oktobra 1917. godine odbila naređenje da isplovi, a onda ispalila plotun, koji je označio napad na Zimski dvorac i početak Oktobarske revolucije. Aurora je danas brod muzej kojim upravlja ruska mornarica.

Krstarica Aurora.

   Kada sam došao do Aurore ispred nje je bio red dugačak bar 100 metara. Gomila ruskih turista mirno je čekala. Svi su bili nasmejani, spokojni, niko se nije bunio. Valjda im je to ostalo još iz SSSR-a, kažu da su tokom komunizma mnogi Rusi čim vide red ispred neke prodavnice odmah stajali u njega, neznajući šta se unutra prodaje. Bio sam premoren, moja slaba tačka zglobovi su me užasno boleli,  nije imalo šanse da čekam u tom redu. Međutim, nisam hteo ni da tako lako odustanem, te sam upitao jednog oficira na ulazu, držeći u ruci muzejsku karticu nešto tipa “Ja sam muzejski sotrudnik iz Srbije”, na šta me je on prekinuo i uzviknuo “Iz Srbije, pa šta čekaš ulazi”. Lepo, lepo, hvala! Bilo je, bogami, dosta sličnih situacija tokom ovoga putovanja i kod mnogih Rusa sa kojima sam imao kontakt, to što sam iz Srbije je izazvalo oduševljenje. Srbin danas u Rusiji ima ozbiljnu prednost u odnosu na druge strance.

Krstarica Aurora.

   Moram da priznam da sam malo skarabudzio pisanje o Peterburgu. Ovo je grad o kome bi imalo još mnogo toga da se kaže, ali ja baš i ne volim da razglabam o ovakvim velikim i poznatim destinacijama o kojima je mnogo toga napisano. Peterburg ne spada u gradove kakvi mene posebno zanimaju, ali bez obzira na to odličan je. Vidi se da je namenski pravljen da zadivi i to je u mom slučaju uspeo. Grad koji je imperija izgradila tako da svima pokaže kakva je imperija. Šta reći o gradu koji ima više od 100 pozorišta, 2.000 biblioteka, 250 muzeja, 45 galerija, 4.000 zaštićenih spomenika kulture i 2.400 zgrada na Uneskovoj listi? Sve je bogato, sve je lepo, sve je grandiozno, ništa nije malo. Kada vidiš Sankt Petrburg shvatiš kolika je bila moć države koja ga je stvorila.