Kolima do ruskog Arktika (15. deo)

 

ERMITAŽ

 

   Glavni cilj za ovaj dan bio nam je Ermitaž, ali pošto se čuveni muzej otvarao tek u 10,30 h, odlučili smo se da do njega prošetamo pešice i usput razgledamo grad. Prvo smo prošli pored spomenika Maksima Gorkog i peterburške dzamije, koja me je podsetila na Tamerlanovu Gur – Emir dzamiju u Samarkandu. Kasnije sam saznao da joj je ona i bila uzor. Nevu smo prešli Troicki mostom, zastajući svaki čas da bi fotkali panorame Peterburga. Po prelasku na drugu obalu bacili smo pogled na spomenik slavnom vojskovođi Suvorovu, koji nikada nije izgubio ni jednu bitku, i skrenuli u ulicu Dvorcovaja nabrežna. Ona se pruža uz Nevu i duž nje se ređaju brojne raskošne zgrade i palate, kao što je recimo Mermerna palata.

Spomenik Maksimu Gorkom.

Peterburška dzamija.

Dvorcovaja nabrežna.

   Muzej Ermitaž se sastoji od većeg broja zgrada, a mi smo prvo došli do jedne od njih sa “atlantima”, odnosno grandioznim skulpturama karijatidama na ulazu. Ispred glavne zgrade Ermitaža prostire se ogromni trg, na sredini koga se uzdiže Aleksandrov stub, koji je težak 600 tona i koji ničim nije pričvršćen za zemlju. Kada je pre skoro 190 godina postavljen ljudi su ga neko vreme izbegavali plašeći se da ne padne na njih. Kažu da je njegov arhitekta Ogist de Monferan svaki dan šetao oko stuba, da bi dokazao da čvrsto stoji. Tu smo proveli neko vreme obilazeći trg i fotografišući bogato dekorisanu glavnu zgradu Ermitaža, Zimski dvorac, nekadašnju rezidenciju ruskih careva.

Atlanti.

Aleksandrov stub.

Ermitaž, Zimski dvorac.

   Stvaranje kolekcije ovoga muzeja započela je 1764. godine Katarina Velika, a sada je to kompleks od 6 zgrada i 360 izložbenih soba. Zbirka predmeta je neverovatna, kreće se od praistorijskih artefakata, pa do slika najpoznatijih svetskih slikara, kao što su: Leonardo da Vinči, Rafael, Karavađo, Rembrant, Rubens, Ticijan, El Greko, Mone, Van Gog, Gogen, Sezan i mnogi drugi. Izložene su i skulpture, tronovi ruskih careva, njihove zlatne kočije i sl. Obišao sam dosta velikih i poznatih svetskih muzeja, ali ni jedan od njih po svojoj veličini ne može da se meri sa Ermitažom. To su, bre, hektari izložbenog prostora! Skoro da je nemoguće obići ovaj muzej kako treba. Izračunali su da kada bi se čovek kod svakog eksponata zadržao jedan minut, trebalo bi mu više od decenije da bi obišao sve. Godišnje ovaj muzej poseti oko 3 miliona ljudi i zbog toga je uvek ispred njega ogroman red. Mi nismo čekali da uđemo, pošto nas je dočekao prijatelj i kolega arheolog iz Ermitaža.

Ermitaž.

   On nas je sproveo kroz službeni ulaz, a onda smo prolazili pored raznih prostorija, kancelarija, labaratorija, radionica. Imaju čak i lekarsku i zubarsku ordinaciju za svoje radnike. Zaposlenih ima nešto manje od 3.000. Pravi mali grad. Osim zaposlenih ljudi imaju po podrumima i tavanima mačke, kojima je posao da rade ono što najbolje znaju, da jure miševe. One su tu još od 18. veka. Sada ih ima pedesetak, a bilo ih je više, ali je tehnološki višak udomljen. U budzetu Ermitaža postoje planirani troškovi za ove četvoronožne muzejske saradnike, za njihovu hranu, vakcinisanje, lečenje. Doduše, mačke nemaju pristup muzejskim salama, depoima, labaratorijama, ali samo njihovo prisustvo u Ermitažu dovoljno je da se miševi drže podalje od ovog muzeja.

   Kada smo stigli do izložbenih prostorija shvatili smo da ćemo moći da vidimo samo manji deo muzeja. Rekli smo ruskom kolegi da nas provede kroz arheološku postavku, pošto nas to najviše zanima, a od ostalog nek nam on napravi izbor šta da vidimo. Ma, u stvari, nije imalo šanse da za ovaj jedan dan čestito pogledamo ni arheološki deo muzeja, tako da smo se najviše bazirali na stvari kojih nema po drugim svetskim muzejima, tj. koje mogu samo ovde da se vide, kao što su recimo: skitsko blago, freske iz Pendzikenta (Sogdijane), onda arheologija sibirskih naroda i slično. Malo detaljnije smo pogledali i deo gde su izloženi artefakti iz doba seobe naroda.

Freske iz Pendzikenta (Sogdijana) 6. - 8.vek

   Apsolutno najveći utisak na mene su ostavili predmeti iz nekih kurgana (humki) iskopanih na Altaju, koji se datuju od 5. do 3. veka pne. Tu je izložen veliki najstariji sačuvani tepih sa predstavom konjanika i nekog božanstva, kao i kompletna drvena kočija, zatim razni ćilimi ukrašeni geometrijskim šarama i prikazima jelena. Preneta je i jedna cela grobnica od oblica, koja se nalazila pod kurganom. Pokojnici su sahranjivani u sarkofazima napravljenim od ogromnih izdubljenih debla. Može da se vidi i jedna mumifikovana osoba, na čijoj koži su se očuvale tetovaže. Fenomenalno!

Najstariji tepih sa Altaja (Pazirik)

Sarkofag od debla.

Kočije

   U neko doba morali smo da prekinemo razgledanje muzeja, jer je ruski kolega insistirao da nas odvede na ručak u restoran za zaposlene u Ermitažu. Bogami, ljudski nas je dočekao, proveo je ceo dan sa nama, odgovarao na naša brojna pitanja, častio nas ručkom i obojici poklonio po knjigu, ozbiljnu monografiju o jednom lokalitetu, čiji je on autor.

Nalazi iz Turana (Centralna Azija) 8 - 6. vek pne.

Nalazi iz Tuektinskog kurgana 6 - 5. vek pne.

   Nakon ručka nastavili smo razgledanje muzeja, sve dok nismo shvatili da je dosta. Dalje nije imalo smisla, svelo bi se na mehaničko hodanje iz sale u salu. Moj mozak više nije bio u stanju da obrađuje silne informacije, a u kakvom su mi stanju bile noge bolje da ne govorim. Za jedan dan ne može da se vidi više, jednostavno Ermitaž je prevelik.

Konjska maska i sedlo,
Pazirik 5 - 4. vek pne.

Deo ljudske kože sa 
sačuvanom tetovažom.

Posmrtne maske.

   Odlučili smo da se u hotel vratimo drugim putem, preko Dvorcovog mosta. Usput smo prošli pored ogromnog klasicističkog zdanja Birži, ispred koga su na trgu postavljena dva stuba sa rostrama, odnosno pramcima brodova. Njihova svrha bila je da ukaže na veličinu, moć i značaj ruske carske flote. Inače, ovu vrstu spomenika podizali su Stari Rimljani u čast svojih pobeda u pomorskim bitkama.

Stub sa rostrama.