TERIBERKA
Iz Murmanska
smo jedan dan napravili izlet do malog ribarskog mesta Teriberke, na obali
Barencovog mora. Severnije se kolima ne može. Ovo živopisno naselje postalo je
popularno nakon filma Aleksandra Zvjaginceva “Levijatan” iz 2014.
godine, pošto se njegova radnja odvija u Teriberki. Gledao sam ga i nije me
nešto oduševio, ali jeste ambijent u kome je snimljen.
Teriberka se nalazi na Kolskom poluostrvu i
udaljena je 135 km od Murmanska. Kolsko poluostrvo su nekada naseljavali Sami,
tj. Laponci. Teško je proceniti koliko danas ima pripadnika ovoga naroda.
Ukupno negde između 60.000 i 100.000. Najviše ih je u Norveškoj, nešto manje u
Švedskoj, još manje u Finskoj, a u Rusiji ih nema ni 2.000. Radi se o nomadima,
koji govore ugrofinskim jezikom, a poznati su po uzgajanju irvasa. Oni su
jedini belački narod koji gaji ovu životinju. Irvas im je oduvek bio izuzetno
važan, njegovo meso su jeli, od kože pravili odeću i obuću, od kosti i rogova
alatke, a od rogova i razne meleme. Osim irvasa gaje i ovce, a bave se i ribarstvom.
To malo Laponaca što je ostalo u Rusiji uglavnom je skoncentrisano u mestu
Lovozero.
Put do Teriberke je pristojan, a prolazi se kroz tipičnu arktičku tundru. Reč tundra može da se prevede kao “ledina bez drveća”. I stvarno, drveća, ako ga i ima, to je neko kržljavo. Uglavnom dominira trava, mahovina i nekakvo žbunje. Rekoh da je put pristojan, ali to važi samo do poslednjih tridesetak kilometara pred ovim mestom. Tada prestaje asfalt i dalje se ide zemljanom dzombavom dzadom, a moj auto nizak, da ne može biti niži, te sam morao da budem pažljiv.
 |
| Na putu za Teriberku. |
Posle dosadnog truckanja najzad dođosmo do
Teriberke. Ovo naselje se nalazi na velikoj peščanoj plaži i zapravo leži na
pesku. Dok sam tražio gde da se parkiram zaglavio sam se u tom pesku. Kreten!
Nemam racionalno objašnjenje zašto sam odlučio da probam da prođem nekom
peščanom stazom, iako je bilo očito da je to nemoguće. I to ne da sam se
zaglavio, nego do koske. Prišlo nam je nekoliko Rusa koji su probali da nas
izguraju, ali nije imalo šanse. Onda se pojavila tojota hiluks iz koje su
izašli neki momci i smešeći se pitali nas nešto u fazonu “Srbi, otkud ovde, šta radite u tom pesku”. Zakačiše nas sajlom i izvukoše.
Nudili smo im da ih častimo ili da ih vodimo na piće, ali nisu hteli ni da čuju.
 |
| Teriberka. |
Parkirali smo auto, ovaj put na čvrstom tlu
i krenuli u šetnju po Teriberki. Realno, ovde nema bogzna šta da se vidi, ali
je ambijent super. Velika peščana plaža na obali Barencovog mora i duž nje
raštrkane drvene kuće. Ništa tu nije upicanjeno, tačnije dosta toga je i u
raspad stanju, ali je i te kako živopisno. Između kuća su parkirani isključivo
dzipovi i kvadovi, pošto druga vozila u ovoj surovoj prirodi veći deo godine
nema šta da traže. U stvari, mogu motorne sanke, a one su sada bile ili pod
ceradama ili u garažama. Koliko ima kopnenih vozila, toliko ima i čamaca. Na
sve strane se suše ribarske mreže, ispod tremova su razapete kože irvasa,
nekoliko haskija se izležavalo na peščanim ulicama. Dopala mi se Teriberka,
verovatno pre svega što u dosadašnjim lutanjima po belom svetu na ovakve
prizore nisam nailazio. Ima u ovom mestu i par, baš oronulih sovjetskih zgrada.
Nema šta leti je ovde lepo, ali kako li je
zimi, kad zagudi i kada su dobar deo godine odsečeni od ostatka sveta. Tokom
zime često bude zavejan put do Murmanska i onda se ide u konvojima. Odredi se
datum i čas polaska, ispred idu mašine za čišćenje snega, iza kolona automobila
i tako se dođe do ovde.
U jednom delu Teriberke nalazi se tzv.
groblje brodova, gde su snimane pojedine scene iz Levijatana. Taj film je baš
proslavio ovo mesto, a bogami i učinio mnogo za njegov razvoj. Pošto je postalo
zanimljivo turistima, duž plaže su izgrađene male drvene kuće, verovatno za
iznajmljivanje, otvoreno je par restorana, na jednoj drvenoj platformi
postavljen je veliki skelet kita (kao sa plakata za film), doneta je i jedna
mala podmornica. Meštani organizuju turistima izlete po okolini, vode ih na
pecanja, voze kvadovima i čamcima. Postoji čak i škola ronjenja. U jednom
koralu je smešteno i manje krdo irvasa, što naravno privlači decu itd.
Tokom šetnje po Teriberki spazili smo tezgu
na kojoj su bili poređani morski ježevi, koji važe za specijalitet u ovim
krajevima. Zapravo, jede se samo ikra od ovih morskih stvorenja. Tu na toj
tezgi ribar koji ih je prodavao, ih je na licu mesta čistio i služio
zainteresovane. Nožem iseče vrh ježa, izbaci sve osim narandzaste ikre, da ti
malu plastičnu kašičicu i to je to. Inače, po restoranima je ikra od ježa
poprilično skupa, a ovde se pet komada prodavalo za 750 rubalja, što je oko 7,5
eura. Nisam imao uopšte velika očekivanja, ali pokazalo se da su ježevi baš
dobri. Probao sam i neke žive školjke, ali to je bilo bezveze. Dok smo
degustirali te plodove mora, malo smo ćaskali sa jednim ruskim bračnim parom,
koji kažu da su se uvek čudili tokom svojih letovanja po Mediteranu, što tamo
niko ne jede ježeve, a u Rusiji su specijalitet.
Razmišljao sam i da se okupam u Barencovom
moru, ali sam odustao, te sam se zadovoljio gacanjem po plićaku. Jebiga, pijem
neke silne lekove za pritisak, a svojevremeno me je poznanik kardiolog
kritikovao što sam plivao u Atlantiku u doba kada nije vreme za kupanje, jer
se, valjda, skupljaju krvni sudovi, bla, bla, bla. Nekoliko Rusa je ušlo u
more, plivalo par minuta i izašlo. Između ostalih i jedna tinejdzerka. Niko od
njih se nije nešto pripremao, kvasio ispod miški, nego su jednostavno odmah
skakali u vodu.
Pročitah negde i jednu zanimljivu priču o
Teriberki tokom II svetskog rata. Dok su se u obližnjem Murmansku vodile
ogorčene borbe sa nacistima, stanovnici ovog ribarskog mesta dobili su
specijalan zadatak – da love ribu. Trebalo je nahraniti sovjetsko stanovništvo
i crvenu armiju. Kažu da su muškarci išli na more u ribolov i kada su uslovi
bili više nego opasni, a da su žene radile na sušenju i konzerviranju ulova.
Tokom tih ratnih godina ulovljeno je neznam koliko miliona tona ribe. U svakom
slučaju rekord koji nikada nije oboren.
 |
| Murmansk - Teriberka. |
Нема коментара:
Постави коментар