Kolima do ruskog Arktika (12. deo)

 

MURMANSK

 

   Murmansk sa svojih oko 300.000 stanovnika je najveće naseljeno mesto unutar polarnog kruga. Nalazi se u Kolskom zalivu, tačnije u fjordu na severu Kolskog poluostrva. Zovu ga severnom kapijom Rusije. Pre njega to je bio Arhangelsk (osnovan 1584. godine na Belom moru), ali uvidelo se da Murmansk ima prednost, jer se voda u tom delu nikada ne ledi zbog golfske struje. Naime, tokom I svetskog rata Rusija je shvatila da joj je neophodna luka, koja se neće lediti, pošto su joj usled neprijateljskih dejstava bile presečene komunikacije sa saveznicima na Baltičkom i Crnom moru.

Murmansk.

   Na mestu poznatom kao Murman počela je 1915. godine izgradnja luke i naselja Semjonovski. Sledeće godine svečano je postavljen kamen temeljac crkve posvećene sv. Nikoli. Od tada zvanično postoji ovaj grad, koji je u čast Nikolaja II Romanova nazvan Romanov na Murmanu. Ubrzo je usledio građanski rat tokom koga je postao jako uporište “belih”, kao i baza stranih jedinica koje su podržavale belogardejce. U njemu su bile stacionirane trupe: Velike Britanije, SAD, Australije, Francuske, Poljske i Italije.

   Tokom II svetskog rata Murmansk je za Sovjetski savez bio glavna veza sa zapadnim saveznicima. Zbog toga su Nemci zajedno sa Fincima pokrenuli veliku operaciju Zilberfuks (Srebrna lisica), ne bi li zauzeli Murmansk. Napadači su uspeli da dođu na svega 10 km od grada, ali zbog žestokog sovjetskog otpora i surovih vremenskih uslova nisu mogli da ga zauzmu. Zbog toga su ga teško bombardovali. Na Murmansk, koji je bio skoro kompletno napravljen od drveta, bačeno je 12.000 zapaljivih bombi. Bez obzira na stradanje Murmansk je do kraja rata ostao važna tranzitna tačka za oružje i druge potrepštine koje su Sovjetskom savezu slali saveznici. Godine 1985. proglašen je gradom herojem. Kao što vidimo, ovaj mladi grad, poslednji koji je osnovan u carskoj Rusiji, imao je i te kako burnu istoriju.

   Murmansk je pravi ozbiljni grad i bio mi je sasvim OK. Pre puta sam gledao neke reportaže gde ga predstavljaju kao oronulo, zapušteno i depresivno mesto. Moji utisci nisu bili takvi. Doduše, ja sam ga posetio leti, ne sumnjam da je slika znatno drugačija tokom zime. U svakom slučaju, po mom mišljenju, s obzirom gde se nalazi odlično izgleda. Pa, ljudi moji, ni jedna fasada, niti išta od betona ne može ovde na Arktiku, kad udari minus, vetrovi i snegovi, da traje kao negde usred Evrope. Ovde je stalno potrebno popravljanje i renoviranje, a čini mi se da i jeste takva praksa, pošto su na baš mnogo zgrada izvođeni nekakvi radovi.

   Kao što već rekoh, nekadašnji drveni Murmansk srušili su Nemci, tako da je kompletan današnji grad izgrađen nakon 1945. godine. Zato u njemu i ima priličan broj tipičnih sovjetskih klasicističkih zdanja, kao što su: pozorište, dom kulture, i razne druge javne zgrade. Simbol grada je ogromna, gigantska skulptura, prozvana Aljoša, koja je posvećena braniocima sovjetskog Arktika tokom Velikog otadzbinskog rata. Neverovatna je! Predstavljen je vojnik sa šlemom, u šinjelu, sa puškomitraljezom na ramenu. Statua je visoka 35,5 metara, a nalazi se na postamentu visokom 7 metara. Od nje je veći samo spomenik “Majka Otadzbina zove” u Volgogradu. Aljoša je podignut 1974. godine, a njegovi autori su vajar Isak Davidovič Brodski i arhitekta Igor Aleksandrovič Pokrovski.

"Aljoša"

   Murmansk je lučki grad, pa ne čudi što su memorijalni kompleks dobili i pomorci nastradali u mirnodopskim vremenima. Kao i Aljoša i ovo spomen obeležje se nalazi na uzvišenju sa koga se pruža lep pogled na grad. Glavni spomenik je u obliku svetionika unutar koga su postavljene mermerne ploče u znak sećanja na mornare različitih flota stradalih na moru. Godine 2009. donešen je i deo potonule podmornice Kursk. Ceo ovaj memorijalni kompleks smešten je na jednoj padini na čijem vrhu se nalazi crkva posvećena, naravno, sv. Nikoli, zaštitniku mornara.

Memorijalni kompleks posvećen pomorcima
 stardalim u mirnodopskim vremenima.

Deo podmornice Kursk.

   Što se mene tiče, glavna atrakcija Murmanska je nuklerni ledolomac Lenjin. Radi se o prvom ledolomcu na nuklearni pogon, koji je porinut 1957. godine. Zvanično je povučen iz upotrebe 1989. godine, a danas je pretvoren u muzej. Za svoj tridesetogodišnji radni vek kroz arktički led proveo je preko 1.000 brodova i prešao 654.400 nautičkih milja, što je približno 30 krugova oko ekvatora.

Nuklearni ledolomac Lenjin.

   Ledolomac Lenjin nalazi se u luci. Ulazi se u grupama, tako da sam morao nekih sat vremena da čekam da moja grupa dođe na red. Uopšte mi nije bilo dosadno tokom tog čekanja, jer sam kao Srbin privukao pažnju ostalih u redu. Većini njih je bilo drago da prekrate vreme u ćaskanju sa, kako oni kažu, bratom Srbinom. Posebno je bio oduševljen jedan Moskovljanin, koji mi je pokazao svoju sliku u telefonu sa šajkačom i srpskom zastavom. Tokom tog razgovora sa Rusima bio sam iznenađen koliko dobro su neki od njih poznavali srpsku savremenu istoriju.

   Kada je došao red na našu grupu ušli smo u ledolomac i neki tip u mornaričkoj uniformi nas je proveo kroz brod. Prvo u mašinsko postrojenje, a onda do nekih prostorija iznad reaktora. Zatim smo prošli pored kabina članova posade i došli do salona. Ledolomac Lenjin nije pravljen samo da vrši posao za koji je konstruisan, nego i da impresionira, tako da je enterijer salona da padnež na teme. Tu su nekakvi duborezi, luksuzni nameštaj, klavir. Gosti koji su sedeli u salonu ovoga broda bili su Fidel Kastro, Jurij Gagarin, Ričard Nikson. Zatim su nas proveli kroz lekarsku i zubarsku ordinaciju, kapetanovu kabinu i na kraju na komandni most. Bilo je odlično, baš mi se dopala ova tura.

   Po izlasku sa ledolomca čuh da se dvojica od mojih poznanika iz reda dogovaraju da pozovu taksi. Onaj Moskovljanin što se slikao sa šajkačom i jedan tip iz Kazanja. Pošto sam bio sa kolima ponudio sam se da ih povezem do grada. Prihvatili su, a kada smo krenuli Moskovljanin, koji je sedeo nazad, uključio je mobilni tj. video poziv, te nas je snimao i usput pričao tom nekom koga je pozvao, nešto u fazonu “Brate, nećeš mi verovati, evo me u Murmansku vozim se sa jednim Srbinom po gradu”.

   Posetio sam i regionalni muzej u Murmansku, koji je relativno mali, ali simpatičan. Arheološki deo je bezveze. Ima samo par vitrina i jedan deo stene sa petroglifima (praistorijskim crtežima). Inače, ovaj deo Rusije je poznat po petroglifima i to naročito regije oko Belog mora i Onjega jezera. Najzanimljiviji mi je bio etnološki deo muzeja, gde je izložena nošnja, ovdašnjih naroda, razni njihovi predmeti, ribarski alati, čamci itd. Nije loša ni postavka posvećena II svetskom ratu, I na kraju u jednoj prostoriji su smeštene preparirane životinje ovog podneblja.

Petroglifi.

   U Murmasku smo proveli 2 – 3 dana i bilo mi je prijatno u ovom gradu. Temperatura se kretala od 12 do 20 stepeni, tako da ujutru kreneš u duksu, pa ga nakon nekog vremena skineš i ostaneš samo u majici, pa ga onda opet obučeš i tako par puta u toku dana. Inače, prvi put sam na neko putovanje poneo kabanicu i to se pokazalo kao pun pogodak, pošto je baš često bilo kiše, a bogami i kratkotrajnih provala oblaka.