EMILIJA – ROMANJA
Italija mi je jedna od
najinteresantnijih država. Po mojim kriterijumima, bukvalno svaki njen grad
vredi posetiti. Zbog toga, planski, malo po malo obilazim ovu zemlju. Ovaj put
sam hteo da idem u Napulj, ali su drugari bili za Ravenu, te smo par minuta pre
kupovine avionskih karata bacali novčić i ja sam izgubio. Dakle, Ravena! Šta da
se radi! Da budem precizniji, ovaj grad je bio samo glavni cilj našeg
putovanja, međutim isplanirali smo da obiđemo još nekoliko mesta u Emiliji –
Romanji. Pomenuta regija se, zapravo, sastoji od dve istorijske italijanske
pokrajine Emilije i Romanje. Emilija je dobila ime po čuvenom antičkom putu Via
Emilia, a Romanja po Romaniji, tj. nekadašnjoj vizantijskoj teritoriji čiji je
glavni grad bila Ravena. Odlučili smo da osim Ravene obiđemo i Rimini, Feraru,
Bolonju i malu državu San Marino.
Da bi smo stigli do Ravene, prvo smo jednog
jutra otišli kolima do Niša. Tu nas je dočekao prijatelj kod koga smo ostavili
auto i koji nas je odvezao do aerodroma. U stvari, prethodno smo svratili na
burek. Sa aerodroma Konstantin Veliki, koji je, inače, jako mali, leteli smo do
Bolonje Air Serbijom. Karte su bile veoma jeftine, pošto se radilo o letovima
iz Niša koje subvencioniše Vlada Srbije. Ne sumnjam da se radi o muljačini ovih
naših bitangi na vlasti i onih iz Etihada, ali daj da ja iskoristim te povoljne
letove, dok ih ima, pošto sumnjam da će to dugo potrajati.
Odmah po sletanju u Bolonju odvezli smo se
busom do železničke stanice, gde smo uhvatili voz za Rimini, naše prvo
odredište na ovom putovanju. Pre nego što smo stigli u ovaj grad prešli smo
reku Rubikon. Mnogo pre nas, 49. pne istu reku je tokom građanskog rata prešao
Cezar sa svojim legijama i to uprkos zabrani senata. Da malo pojasnim. On je
tada iz oblasti Gala prešao na teritoriju Rima, da bi se obračunao sa svojim
protivnicima. Tom prilikom izgovorio je čuvenu rečenicu „Alea iacta est“ –
kocka je bačena! Ja nisam rekao ništa značajno niti mudro dok me je voz prevozio
preko ove rečice.
Po dolasku u Rimini smestili smo se u neki
hostel, a onda otišli da nešto prezalogajimo. Klopali smo one njihove piadine,
koje su u stvari obični sendviči, samo što je umesto hleba nekakva tortilja.
Možeš misliti!
 |
| Rimini. |
Ove piadine smo jeli u jednom lokalu na
obodu parka koji nosi ime Federika Felinija, najpoznatijeg žitelja ovoga grada.
Osim parka sa njegovim imenom i spomenikom, u Riminiju postoji i muzej posvećen
ovom režiseru, a na sve strane su iscrtani murali sa scenama iz njegovih
filmova. Ja sam na sve to, za razliku od mojih saputnika, bio ravnodušan pošto
ne spadam u poštovaoce ovoga filmadzije. Da budem iskren, nekako sam, na
jedvite jade, odgledao „Amarkord“ i posle toga mi nije padalo na pamet da
pogledam neki drugi njegov film. Inače, u Riminiju je rođen i Hugo Prat, autor
stripa Korto Malteze. Kad smo već kod poznatih ličnosti Emilije – Romanje, da
spomenem i to da se negde otprilike na pola puta od Riminija do Bolonje nalazi
Predapio, mesto gde je rođen Benito Musolini. Njegovu rodnu kuću, palatu gde je
živeo i grobnicu danas masovno posećuju italijanski, pa i evropski neofašisti.
Zbog ovih „hodočasnika“ po gradu se prodaju suveniri sa njegovim likom i
fašističkim simbolima. Jednom rečju, cveta turizam.
Posle
skromnog i skupog obroka otišli smo do plaže da se malo izbanjamo. Rimini je,
verovatno, najviše zahvaljujući svojoj 15 kilometara dugoj peščanoj plaži
postao jedno od najpoznatijih evropskih letovališta sa preko 1000 hotela. O
broju barova i restorana da i ne pričam. Nakon plivanja u Jadranu promuvali smo
se tim turističkim delom grada uz plažu, koji je, naravno, bio krcat turistima.
Ja uopšte nisam ljubitelj toga, međutim Rimini je ozbiljan grad sa oko 150.000
stanovnika. To je mesto sa dugom i zanimljivom istorijom u kome ima svašta da
se vidi, tako da, eto, nađe se i po nešto za nas „nenormalne“, koje ne zanima ležanje
na plaži i sunčanje, pa smo to ostavili za sledeći dan.
Нема коментара:
Постави коментар