Andaluzija 2019. (12. deo)

MALAGA

   Iz Antekere smo se odvezli do Malage. Tu smo vratili auto i u ovom mediteranskom gradu ostali još nekoliko dana. Kada sam spomenuo da mi je Kosta del Sol bez duše, odnosno skroz bezveze, to se nije odnosilo na Malagu, najveći grad na toj tzv. Sunčanoj obali. Dobra je Malaga, a i velika je, ima više od pola miliona ljudi. U pitanju je živo mesto, sa čestim kulturnim dešavanjima. Čini mi se i da je to grad koji bi imao svoj život  i bez gomile turista koji ga opsedaju. Turista, da ne manjka, bogami, ne manjka, a Malaga svakako ima šta da im ponudi. Na prvom mestu to je Alkazaba. Kao i u drugim andaluzijskim gradovima i ovde se radi o utvrđenju sa palatama, vrtovima, fontanama. Izgrađena je u 11. veku od strane Hamudida, jedne od iberijskih muslimanskih dinastija, koja je kratko trajala. Posle opsade 1487. godine pala je u hrišćanske ruke.

Malaga.

   Alkazaba se nalazi na padinama brda Gibralfaro, na čijem vrhu je smeštena tvrđava. Na tom mestu je prvu fortifikaciju napravio Abdurahman III, 929. godine. Proširiće je u 14. veku, i praktički spojiti sa Alkazabom, Jusuf I, sedmi po redu vladar granadskog emirata.

Alkazaba.

Alkazaba.

   Da sam znao koliko ima da se ide do gore, nisam siguran da bih se penjao. Ok, malo preterujem, nije tako strašno. Dobar je Gibralfaro. Inače, dok sam se, sa gomilom turista, pentrao na Gibralfaro, iznad glave su mi preletali papagaji. Da, papagaji, viđao sam ih i po drugim mestima Andaluzije. Do prošle godine i mog putovanja u Rim, nisam znao da ove ptice žive u Evropi, kad ono ima ih i po Španiji. I to, čini mi se ista vrsta kao u glavnom gradu Italije, neki veliki zeleni.

Rimski teatar.

   Najstarija građevina Malage je rimski teatar iz I veka, koji se nalazi na samom ulazu u Alkazabu. To je i jedini preživeli antički spomenik ovoga grada. Kažu da je sve ostalo stradalo za vreme Španskog građanskog rata, kada je Italijanska mornarica bombardovala Malagu. Naime, ovo mesto je na početku sukoba bilo u rukama republikanaca i u njemu je bila baza njihove mornarice. Frankovi saveznici, Italijani, su tada sa svojih brodova žestoko bombardovali grad. Kada su fašisti zauzeli Malagu, streljali su više od 7.000 ljudi. Inače, kasnije dok su je držali fašisti, Malaga je granatirana sa republikanskih brodova.

Malaga.

   Među znamenitostima Malage spada i njena katedrala. Ona je počela da se zida u 16. veku i na njoj se radilo sledećih 200 godina, ali nikada nije u potpunosti završena. Tačnije, nije napravljen jedan od dva planirana zvonika, zbog čega je ova bogomolja prozvana La Manquita (Jednoruka dama).

Katedrala u Malagi.

   Malaga ima i dosta muzeja. Ja sam posetio glavni muzej Malage, naravno, zbog arheološke postavke, i odličan je. Druge nisam planirao da obilazim, iako neki od njih važe za bogzna kakve atrakcije, kao, recimo, Muzej Pabla Pikasa, koji je inače, ovde rođen. Iako me to moderno slikarstvo apsolutno ne zanima, na kraju sam, ipak, otišao i u taj muzej. Razlog za to je taj što sam imao višak vremena i što ne plaćam ulaznice. Čak sam bio i u rodnoj kući Pikasa, što je potpuni idiotluk. Tamo, bre, nema ništa zanimljivo da se vidi! Obišao sam i Muzej Carmen Thyssen, u kome su izložene slike španskih umetnika iz 19. veka. Inače, ovaj muzej je smešten u obnovljenoj palati sa velikim centralnim dvorištem, iz 16. veka.

Malaga.

   Dobra je Malaga, a pošto sam imao vremena i pošto nam je to bio zadnji grad pred naš povratak, obilazio sam je natenane i bez ikakve jurnjave. Verovatno je i to dosta doprinelo da sam se lepo osećao u ovom mestu. Zbog tog „viška“ vremena prošetao sam se i modernom marinom, pa otišao do ovdašnje koride, tj. prošao i nekim delovima kojim inače, verovatno, ne bih. Jedna od zanimljivijih lokacija bila mi je pijaca Merkado Atarzanas. Ja volim, ako sam u prilici, da se promuvam po belosvetskim pijacama, tako da sam bio i na par ovdašnjih. To su zatvorene tržnice sa voćem, povrćem, šunkama, sirevima, a sve je izloženo kao pod konac. Posebno su me oduševljavale tezge sa ribom i kojekakvim drugim morskim stvorenjima. Često u okviru ovih pijaca ima i lokala u kojima može da se nešto prezalogaji. Mana ove u Malagi je to što je krcata turistima i što ne možeš po njoj da se normalno krećeš. E, ali zato je ona smeštena u zanimljivoj građevini od čelika i stakla iz 19. veka, koja je inkorporirana u originalnu mavarsku kapiju. Ta kapija je nekada povezivala grad sa lukom. Treba spomenuti i fenomenalni vitraž koji krasi drugi ulaz u Merkado Atarzanas (nasuprot mavarske kapije), a na kome su prikazane istorijske scene iz prošlosti Malage.

Mercado Atarzanas.

Mercado Atarzanas.

   Pošto smo se iz Malage vraćali kući, ovde sam se snabdeo i mojim omiljenim španskim „suvenirom“ – šunkom. Jebote, kako je dobra! Svaki dan sam je jeo. To nema veze sa onim što se kod nas prodaje kao nekakav delikates. Kakav crni njeguški ili zlatiborski pršut, pa, to je druga liga u poređenju sa španskom šunkom. Da kojim slučajem pojedem onog presoljenog njeguškog pršuta, koliko sam pojeo za ovih 20 dana španske šunke, garant bih se šlogirao. Inače, 90% šunke u Španiji se pravi od obične bele svinje i to je standardna, jeftinija varijanta ovog specijaliteta i sasvim je ok. Međutim, postoji i tzv. iberiko šunka (jamon iberico), poznata i kao pata negra (crna leđa), koja se dobija od neke njihove crne svinje, da kažemo, od neke sorte kao što bi kod nas bila mangulica. E, sad ako se ta crna svinja hrani isključivo žirom, šunka koja se od nje napravi nosi oznaku iberico 100% i to je vrh, a ako se u početku, recimo do 50% svoje težine hrani klasičnom hranom, a onda dalje samo žirom, onda dobija oznaku iberico 50%. I ta pedesetprocentna je fenomenalna, a za ovu stoprocentnu mogu samo da kažem da je božanstvena. Naravno, bitno je i to koliko se suši. I na kraju da dodam, te dobre pata negre šunke nisu uopšte tako skupe kada se uporede sa cenama naših kvazi kvalitetnih.

   Španci su sa pravom ponosni na svoje šunke, a bogami ih i krljaju samo tako. U svim gradovima se na sve strane prodaju sendviči sa šunkom i to samo sa njom, bez ikakvih drugih sastojaka. Ne znam da li ova masovna konzumacija šunki ima veze sa nečim što sam primetio u Španiji, a to su Španjolke. Au, kakve su! Skoro da ne možeš da vidiš dobru žensku. Sve su male, debele, sa ogromnom pozadinom. Znam da nije lepo ovakvo generalizovanje, ali stvarno je tako, barem što se tiče Andaluzije. Često me ljudi kada se vratim sa nekog putovanja pitaju kakve su ženske u toj i toj zemlji, ili gde po meni žive najlepše pripadnice lepšeg pola. Jesu ta pitanja glupa i na njih je teško odgovoriti, ali od svih država koje sam obišao, na prvom mestu po lepoti su ubedljivo Iranke. Nakon ovog putovanja na mojoj rang listi Španjolke su zauzele poslednje mesto.

   Posle tri dana provedena u Malagi odleteli smo za Budimpeštu, odakle smo se kombijem prevezli do Beograda. Tako se završilo ovo putešestvije. Sve u svemu, bilo je fino. Napravili smo krug po Andaluziji i malo skoknuli do Portugala. Ukupno smo prešli 1.800 kilometara. Iako smo imali kola, pedometar na mom telefonu je izračunao da smo u proseku dnevno pešačili 14 kilometara. Andaluzija je odlična. Sad ostaje da se u budućnosti obiđe ostatak Španije. Jebiga, velika je to zemlja, trebaće tu više putovanja. Naravno, moraće se i u Portugal, u koji sam ovaj put samo zavirio.