Andaluzija 2019. (6. deo)

FARO

   Iz Sevilje smo se uputili na zapad i posle relativno kratke vožnje prešli smo, nekim modernim mostom, reku Guadiana i našli se u Portugalu. Cilj nam je bio Faro, u koji smo ubrzo i stigli. Faro ima negde oko 65.000 stanovnika i jedan je od značajnijih gradova oblasti Algarve, tj. južnog Portugala. Nalazi se na ušću Rio Formoze, odnosno laguni na Atlantskom okeanu, koja je proglašena nacionalnim parkom.

Faro.

   Antička i srednjovekovna istorija Fara se ne razlikuje mnogo od istorija gradova Andaluzije. Osnovali su ga Feničani, pa su se onda smenjivali: Rimljani, Vizantinci, Vizigoti, Mavari. Muslimane je odavde oterao Alfonso III 1249. godine. Faro je imao i znatnu jevrejsku zajednicu, koja je identično prošla kao i njihovi zemljaci u Španiji, tj. proterani su. Tokom 17. i 18. veka Algarve, pa samim tim i Faro, bio je poprište borbi između Portugala i Španije. Inače, glavni grad Algarvea tada se nalazio malo zapadnije, u mestu Lagos, sve do 1755. godine. Tada je ovaj kraj zadesio snažan zemljotres i obalu južnog Portugala opustošio je cunami prouzrokovan tim potresom. Faro je ostao pošteđen zahvaljujući peščanim sprudovima Rio Formoze. Pošto je dotadašnji administrativni centar Lagos teško nastradao, 1756. godine glavni grad Algarve je prebačen u Faro.

Faro.

   Super mi je bilo u Faru. Baš mi je legla promena posle nekoliko andaluzijskih gradova. Nije to sad ne znam kakva promena, ali ipak se vidi razlika. Drugačije je. Malo je i sve oronulije nego u Španiji. To se primeti, pogotovo kada se malo udaljiš od centra grada. Te centralne pešačke ulice su lepo sređene, popločane kockama različitih boja, tako da su na podu formirani razni, uglavnom geometrijski i floralni motivi. Nad dobrim delom ovih pešačkih ulica razapete su, zbog hladovine, cerade. Kuće su mahom dvospratne, okrečene u belo, sa terasama čije su ograde napravljene od kovanog gvožđa. Dosta fasada mnogih kuća prekrivene su keramičkim pločicama. Sve u svemu, fino, prijatno mesto, koje ima neki svoj šmek. Čuo sam i da je veoma popularno među turistima, ali tokom našeg boravka to se nije primećivalo. Štaviše bio sam iznenađen baš malim brojem ljudi na ulicama Fara. Verovatno je sasvim drugačija slika tokom letnje sezone.

Faro.

   Jedan deo starog grada okružen je zidinama. Ceo taj kraj unutar bedema je nešto zapušteniji, ali je zanimljiv i živopisan. Tu sam primetio i popriličan broj napuštenih kuća.

Zidine Fara.

   Otišli smo i do crkve Nossa Senhora do Carmo. To je karmelitska crkva iz 18. veka, koja je pre svega poznata po njenoj kapeli (Capela dos Ossos). Ova kapela, dimenzija 4 x 6 metara je 1860. godine napravljena od kostiju više od 1.000 monaha. Za izgradnju su korišćene butne kosti i lobanje (1.245 lobanja). Iznad ulaza u kapelu postavljen je natpis koji ovako glasi: „Stanite ovde i razmislite, i vi ćete doći u ovo stanje“.

Capela dos Ossos.

Capela dos Ossos.

   Predveče smo otišli na klopu u neki riblji restoran. Izgleda da smo baš bili gladni , jer smo svašta naručili, počevši od čorbi, ostriga, zatim neku atlantsku ribu grabljivicu, koja se zove espada. Naravno, nismo zapostavili ni vino i pivo. Bilo je toliko toga da se mučeni konobar zajebao i naplatio nam dosta manje. To smo skapirali tek po povratku u hotel. Jebiga, šta da se radi! Uostalom, ko zna koliko puta do sada su me uradili keleneri, red je da i ja jednom profitiram.

Espada fish.

   Kad smo već kod klope, da spomenem i da smo nekoliko puta probali pastel de nata. U pitanju je čuveni kolač od lisnatog testa i jaja (žumanaca). Nastao je u 18. veku u jednom manastiru u Belemu. Naime, u to vreme su kaluđerice trošile velike količine belanaca za štirkanje monaške odeće. Shodno tome, morale su da utroše silna žumanca, te su eksperimentisale sa pravljenjem slatkiša i tako su smislile pastel de nata. Jedno vreme se manastir dobrim delom finansirao pravljenjem i prodajom ove poslastice. Onda je 1834. godine neki tip otkupio recepturu i 1837. godine otvorio fabriku „De pasteies de Belem“. Njegovi potomci su i danas vlasnici te firme. Međutim, pošto je ovaj kolač postao veoma popularan u Portugalu, počeli su i drugi da ga prave. Zapatio se i u nekadašnjim portugalskim kolonijama, kao što su Brazil i Makao, pa čak i u dalekom Japanu i Koreji. Na kraju ove „desert“ priče, moram da se osvrnem i na portugalska desertna vina. Naravno, reč je o portu. Volim ja takva vina, te sam isprobao nekoliko vrsta.

   Ceo dan smo bazali po Faru i već je palo veče kada smo u glavnoj pešačkoj ulici začuli iz jednog kafea našu muziku. Onda je izašla gazdarica i progovorila na srpskom. Radi se o supruzi jednog našeg bivšeg poznatog fudbalera. Oni već preko dve decenije žive u ovom gradu. Sedeli smo dugo u njenom lokalu i pošteno se ispričali. Od ove naše, izuzetno fine zemljakinje, saznali smo dosta toga o životu u Portugalu, a posebno o Faru i Algarveu. Na kraju, kada smo hteli da krenemo, nije htela ni da čuje da platimo ceh.

   Dopao mi se Faro. Da me ne shvatite pogrešno, nije to ne znam kakav grad, nema u njemu nekih strašno bitnih kulturno – istorijskih spomenika, ni njegova zanimljiva arhitektura, nije nešto posebna, ali meni je baš prijao boravak u ovom mestu. Da vam sad objasnim zašto, ne umem, nemam pojma, jednostavno tako je!