TAVIRA & LA RABIDA
Nakon što smo prespavali u Faru, krenuli smo natrag u
Španiju, ali smo se nakratko zadržali u još jednom portugalskom mestu – Taviri.
To je fin gradić sa nešto preko 25.000 stanovnika. Tavira je staro mesto čija
drevna istorija prati isti šablon kao i kod većine drugih gradova koje sam
obišao na ovom putovanju. Prvo naselje je postojalo još u bronzanom dobu, a
onda su tu redom bili Feničani, Rimljani, Vizigoti, Mavari i na kraju
Portugalci.
 |
| Tavira. |
Jedan od simbola
Tavire je most preko reke Gilao, koji nosi ime Rimski most, iako je u pitanju
mavarska ćuprija, sa 7 lukova, iz 12. veka. Iz tih muslimanskih vremena potiču
i najstariji delovi tavirske tvrđave. Čak je i
zvonik crkve Santa Maria do Kastelo, u stvari, prepravljeni minaret nekadašnje
dzamije. Inače, u ovoj crkvi je sahranjen Dom Paio Peres Correia, oslobodilac
Tavire od Mavara 1242. godine.
 |
| Rimski most u Taviri. |
Dobra je Tavira, fino simpatično, živopisno
mesto sa sačuvanom starom arhitekturom, a eto prethodno navedoh i nekoliko
zanimljivih kulturno – istorijskih spomenika u njoj. Primetio sam da je Tavira
nekako upicanjenija u odnosu na Faro. Faro je grad u pravom smislu te reči i
ima neki svoj život, koji ne zavisi toliko od turista, dok mi se čini da je
Tavira nekako više okrenuta posetiocima što opsedaju obale Algarve radi odmora.
 |
| Tavira. |
Nakon što smo par sati prošetali Tavirom,
popili po kaficu i nešto prezalogajili, nastavili smo put ka Španiji. I tako
stigosmo do Huelve, ali se nismo zaustavljali u ovom gradu, već smo produžili
do obližnje La Rabide. Ova oblast Andaluzije je jako povezana sa prvim
Kolumbovim putovanjem u Ameriku. Evo par primera. Monasi manastira La Rabida su
mnogo pomogli ovom moreplovcu u realizaciji njegove ekspedicije. Iz obližnjeg
mesta Palos de la Frontera bili su braća Pizon, kapetani brodova Pinta i Ninja.
Iz Moguera su, pak, četiri brata Nino, koji su takođe bili učesnici u tom
putovanju. Jedan od njih je bio i vlasnik karavele Ninja. Na kraju, važno je
reći i da su najveći deo Kolumbove posade činili pomorci iz ovog kraja.
 |
| Muelle de las Carabelas - replike Kolumbovih brodova. |
I naš dolazak u La Rabidu povezan je sa čuvenim
Kristiforovim prelaskom preko Atlantika. Naime, ovde su izložene replike sva
tri broda sa prvog Kolumbovog putovanja. Te lađe se nalaze na mestu gde se
spajaju reke Odiel i Rio Tinta, svega 4 km od nekadašnje luke iz koje se 1492.
godine Kolumbo otisnuo u pravcu Amerike. Osim brodova Santa Marija, Pinta i Ninja,
urađene su i neke, kao, rekonstrukcije srednjovekovne luke i američkog domorodačkog
naselja. Tu je i muzej posvećen otkriću Amerike. Sve je to, onako, može se čak
reći i bezveze, ali replike brodova su sjajne.
 |
| Santa Marija. |
Sva tri broda su napravljena u originalnim
dimenzijama, koje za današnje poimanje plovidbe i nisu impresivne. Najveća, Santa
Marija, koja pripada tipu karaka, nije bila dugačka ni 20 metara, dok su druge
dve, karavele Pinta i Ninja, još manje. Inače, na ove tri relativno male lađe
bilo je ukrcano oko 100 ljudi.
 |
| Pinta. |
Replike Kolumbovih brodova su me oduševile.
Možda sam malo subjektivan jer sam bivši lađar. Nisam se žurio i proveo sam
dosta vremena na njima i to zavirivajući u svaki njihov kutak. Zbog toga smo i
zakasnili, tj naišli na zamandaljena vrata manastira La Rabida. U pitanju je
franjevački manastir iz 14 – 15. veka u koji je Kristifor više puta dolazio pre
svoje ekspedicije. Tu se prvi put sreo sa fratrom Huanom Perezom, koji je bio
računovođa na španskom dvoru, a kasnije i ispovednik kraljice Izabele. On je
mnogo pomogao da španska kruna prihvati finansiranje Kolumbovog projekta
prelaska preko Atlantika.
 |
| Ninja. |
Nastavili smo dalje i otišli do nekog sela
nedaleko od Heresa, gde smo ranije rezervisali smeštaj. Imali smo skoro celu,
veliku, kompletno opremljenu kuću i to za neku baš malu lovu. Nakon što smo se
malo odmorili, popili po kaficu, naravno i porto, kojim smo se opskrbili u
Portugalu, ponovo smo seli u kola i odvezli se do restorana, koji nam je
preporučio gazda pansiona.
Opredelio sam se za nekoliko tapasa. To su
male porcije i predviđene su kao predjela ili užine. U restoranima služe u tim
mini porcijama gotovo sve što je moguće tako servirati. Zbog toga su tapasi
idealni za gladne i alave, kao ja, a koji su znatiželjni da što više toga
probaju. Reč tapas može da se prevede kao poklopac. Naime, ova klopa na tanjirićima
se konzumirala kao meze uz piće, a pošto su šeri i vina privlačili mušice,
njima se poklapala čaša. Ovo je samo jedna od silnih priča o poreklu tapasa.
Druga, pak, kaže da je u 19. veku malo ljudi znalo da čita, te su gostioničari
umesto jelovnika izlagali svoju ponudu na tim tacnama. Jedno od racionalnijih
objašnjenja je da su kafedzije služile
gostima besplatne tapase, koji su se uglavnom sastojali od slanih proizvoda,
kao što su šunke i kobasice, da bi mušterije usled žeđi više pile. Inače, i danas
u mnogim lokalima po Andaluziji uz svako piće koje naručiš ide i gratis tapas.
To uopšte nije tako loše za nekoga kao ja, koji voli obe discipline, odnosno i
da pojede i da popije. Nije tu kraj sa pričama o nastanku tapasa. Po jednoj od
njih, ovaj način serviranja nastao je tokom inkvizicije. Pošto su se tapasi
često sastojali od šunki ili drugih ne-košer namirnica, na taj način se
proveravalo po kafanama da li su Jevreji, koji su se preobratili u hrišćanstvo,
zaista napustili svoju staru veru. Prilično je popularna i priča koja nastanak
tapasa povezuje sa kraljem Alfonsom III. On se jednom prilikom zadesio u nekoj
gostionici pored mora u Kadizu, a konobar mu je čašu vina koju je naručio
pokrio komadom šunke, da u nju ne bi upadao pesak sa plaže koji je raznosio
vetar.
Kao što već rekoh, ok mi je ova fora sa
tapasima. Ja sam ih pre svega koristio da bih isprobao razna jela i da bih znao
na šta da se koncentrišem. Tako sam uz pomoć tapasa provalio neke škampe
zapečene u zemljanom grnetu, sa puno maslinovog ulja i, valjda, belog luka.
Kako sam se time oduševio! Nikada bolje rakove nisam jeo!
Odgovarala mi je španska klopa, a i cene po
restoranima su bile prihvatljive, jedino su porcije znatno manje od naših, ali
to je tako skoro svugde u svetu. Svašta sam isprobao i to počev od puževa,
sipa, lignji, ostriga i drugih školjki, preko raznoraznih riba do klasičnih
jela sa mesištem. Dopali su mi se i goveđi repovi, pardon bikovi repovi (rabo
de toro), kako piše u svakom jelovniku. Ha, ha, ha da kravlje repove slučajno
ne bacaju? Prvi put sam u životu jeo živu tunu i to, takođe prvi put, sa nekim
morskim algama, kao garnirung. Odlično je bilo i jedno i drugo. Naravno, nisam
preskočio ni tunu sa roštilja. U Kordobi sam isprobao flamenquin, tj.
andaluzijsku varijantu karađorđeve šnicle. Zapravo najslabiji utisak su na mene
ostavila neka od poznatijih španskih jela, kao što su gaspaćo i razne paelje.
Izvrsne čorizo kobasice sam već pominjao, a najbolja na svetu španska šunka je
tek posebna priča. Reč je da na kraju spomenem i čuros, odnosno hrskavo prženo
testo, koje dobro ide za doručak i to uz toplu čokoladu. Sve u svemu, što se
tiče gastronomije Andaluzija je ispunila sva moja očekivanja.
Нема коментара:
Постави коментар