Rim 2018. (9.deo)

DAN 9.

   Novi dan u Rimu započeo sam obilaskom  Nacionalnog etrurskog muzeja. Kao što sam i očekivao, sjajan muzej, krcat fenomenalnim eksponatima: gomile slikanih vaza, neverovatne izgravirane bronzane ciste i ogledala, skulpture od terakote itd. Dve cele oslikane grobnice su prenete i ovde postavljene. Donešeni su i delovi zabata sa statuama i frizovima od gline. Sa jednog takvog hrama iz Veija (500. pne) potiče čuvena skulptura Apolona. Verovatno najpoznatiji eksponat ovog muzeja je sarkofag „supružnika“. Radi se o tipičnom etrurskom keramičkom sarkofagu, na čijem se poklopcu nalaze ležeće skulpture pokojnika i njegove žene.

Apolon iz Veia.

Sarkofag supružnika.

   Nakon muzeja otpešačio sam do Narodnog trga (Piazza dela Popolo). To je prostrani elipsasti trg, na čijem se centru nalazi, pogađate, egipatski obelisk. Ovaj je visok 24 metra, a napravljen je u 13. veku pne u Heliopolisu. Preneo ga je u Rim Avgust 10. pne i postavio na spini (sredini) Cirkusa Maksimusa. Na kraju Pjace dela Popolo nalaze se dve skoro identične crkve – st. Maria Mirakoli i st. Maria Montesani. Od njih se dalje na jug pružaju tri veće ulice tako da formiraju trozubac, zbog čega je ovaj kraj nazvan Tridente.

Piazza dela Popolo,

   Ja sam se uputio jednim od krakova tog trozupca u pravcu Ara Pacis Avguste. Ne treba veliko znanje latinskog da bi se shvatilo da se radi o Avgustovom oltaru posvećenom miru. Podignut je 13. godine pne. Naime, nakon Avgustove pobede nad Markom Antonijem otpočeo je dugogodišnji mir – Pax Avgusta. Tokom dugog perioda nije bilo većih ratova, što je umnogome doprinelo daljem razvoju Rimskog carstva. Avgustov oltar je četvrastog oblika, a njegovi zidovi su prekriveni reljefnim panelima. Iskopavanje i rekonstrukciju ovog sjajnog spomenika inicirao je Musolini. Jebote, pa da njega nije bilo, pitanje je šta bi danas moglo da se vidi od antičkih spomenika ovoga grada. Bukvalno skoro svaki lokalitet koji sam obišao u Rimu je Benito ili iskopao, ili rekonstruisao, ili obnovio, ili zaštitio. Poznato je da se on trudio da svoj fašističi pokret poveže sa slavnim Rimskim carsvom, i otuda, verovatno, tolika njegova briga o spomenicima Starog Rima. Uostalom nije ni važno kakve su mu bile pobude, što se tiče arheologije svaka mu čast!

Ara Pacis Augusta.

   Preko puta Ara Pacisa nalazi se Avgustov mauzolej. Grobnica prvog rimskog cara je kružna građevina, koja se sastojala od nekoliko koncentričnih prstenova, zidanih ciglom i nasutih zemljom. Pretpostavlja se da se na vrhu nalazila Oktavijanova statua. Prečnik mauzoleja je 90 metara, a visina mu je bila oko 40 metara. Unutar njega su se, osim Avgustove urne, čuvale i urne drugih pripadnika Julijevsko – Klaudijevske dinastije. U srednjem veku je jedno vreme Avgustov mauzolej korišćen kao utvrđenje, a onda je zapušten. Obnovio ga je 1930. godine, ko drugi nego, Musolini.

Avgustov mauzolej.

   Na red je došao još jedan dobar muzej. U pitanju je Nacionalni rimski muzej, odnosno da budem precizniji njegova postavka u palati Altemps. I ovde sam se najviše oduševljavao antičkim skulpturama, kao što su Apolon, Dionis, Ratnik koji sedi, Herkul, zatim biste raznih impertora. Izloženo je i nekoliko sjajnih sarkofaga. Ako mora nešto da se izdvoji to je tzv. Ludovisi tron iz 5. veka pne sa scenom rađanja Afrodite iz mora. Treba spomenuti i tzv. Ludovisi Aresa, tj. Marsa, rimsku kopiju iz 2. veka grčkog originala koji se pripisuje Skopasu ili Lisipu. Delove koji su falili nadomestio je Bernini.

Ludovisi Ares.

Ludovisi tron.

Ludovisi tron.

   Jedna od poznatijih skulptura ovoga muzeja je tzv. „Ludovisi Gal“ iliti „Galsko samoubistvo“. U pitanju je galski ratnik koji zabada mač u svoje grudi, dok pridržava umiruću ženu.  Već sam pominjao da je ova statua, kao i Umirući Gal iz kapitolinskog muzeja, rimska kopija helenističkog grupnog bronzanog spomenika iz 230 – 220 pne, koji je napravljen za pergamonskog vladara Atala I, u čast njegove pobede nad Galaćanima (Gali koji su se naselili u Anadoliji).

Galsko samoubistvo.

   Sledeća na redu bila je Balbijeva kripta, još jedan lokalitet pod jurisdikcijom Nacionalnog rimskog muzeja. Radi se o kompleksu kome pripada kvadriportik Balbijevog teatra, kao i obližnji silos za skladištenje žita. Lucije Kornelije Balbus je pomenuto pozorište izgradio 13. godine. Inače, on je bio istaknuti rimski vojskovođa španskog porekla. Ostao je upamćen po podsaharskoj ekspediciji, kada je sa svojim legionarima verovatno stigao blizu Timbuktua.

Balbijeva kripta.

   Na kraju dana otišao sam do Bazilike Sant Kroče u Jerusalimu. Njeno ime povezuje se sa crkvom izgrađenom na toj lokaciji 325. godine da bi se u njoj čuvale relikvije koje je carica Jelena, majka Konstantina, donela iz Svete zemlje. Naime, tada je tlo na kome je izgrađena ova bogomolja pokriveno zemljom iz Jerusalima. Da budem iskren, ovu baziliku sam obišao na brzaka, jer je glavni razlog za moj dolazak u ovaj deo grada bio Amfiteatar Castrense. Napravljen je u prvim dekadama 3. veka i bio je deo kompleksa carske vile nekog od careva dinastije Sever. Elipsastog je oblika, dužine 88, a širine oko 76 metara. Izgrađen je od opeka. Tokom izgradnje Aurelijanovih bedema Amfiteatar Castrense je inkorporiran u ovu fortifikaciju.

Amfiteatar Castrense.

  To je bilo sve za ovaj dan, u stvari to je bilo sve i za ovu posetu Rimu, pošto je sutra sledio povratak kući. Šta da kažem na kraju? Uspeo sam da za ovih 8 dana, uz dosta napora, obiđem gotovo sve što sam planirao. Pedometar na telefonu je izračunao da sam prosečno pešice prelazio 17 km. Nisam obišao par lokaliteta u okolini Rima, kao što je Hadrijanova vila u Tivoliju ili rimska luka Ostija. Bilo mi je glupo da pravim te izlete van grada, a da ne obiđem sve što ima od antičkih spomenika u samom Rimu. To ću neki drugi put, jer svakako planiram da se vratim u italijansku prestonicu. Rim, po meni, spada u mesta koja ne treba da se obilaze u cugu, koliko god da imate vremena, već zahteva više dolazaka. I da sam ostao duže ne bi to bilo to. Toliko toga viđeno jedno za drugim u čoveku stvara konfuziju.Takav obilazak tih silnih znamenitosti sveo bi se na hodanje od spomenika do spomenika i puko štrikliranje lokaliteta sa spiska koje sam zacrtao da vidim. Priznajem ovaj put sam malo preterao sa tempom, ali biće valjda popravni, pošto u Rim, definitivno, moram još koji put da dođem. To ne bi trebalo da bude problem jer „svi putevi vode u Rim“.