Rim 2018. (8. deo)

DAN 8.

   Za obilazak tzv. istorijskog centra (Centar Storico) namerno sam izabrao ponedeljak, dan kada su muzeji i arheološki lokaliteti zatvoreni. Metroom sam se dovezao do trga Barberini, a onda se ulicom Tritona uputio ka ovom delu grada. Podrazumeva se da sam i ovde akcenat stavio na antičke spomenike, mada, naravno obišao sam i još ponešto pride. Zapravo, Centar Storiko zaslužuje sam po sebi da se čovek njime promuva. Inače, ovaj deo grada je vidno čistiji od drugih delova Rima.

   Prva planirana tačka na mom današnjem itineraru bio je stub Marka Aurelija. Radi se o stubu podignutom 193. godine u čast pobede ovog cara nad Germanima i Sarmatima. Izgrađen je, bez ikakve sumnje, po uzoru na Trajanov stub.

Stub Marka Aurelija.

   Sledeći na redu bio je Hadrijanov hram, odnosno svetilište koje je, nakon deifikacije ovog imperatora, podigao njegov naslednik i adoptirani sin Antonin Pije. Ovaj hram je kasnije inkorporiran u jednu zgradu. Sačuvan je kompletni severni zid cele sa 11 korintskih stubova visokih 15 metara.

Hadrijanov hram.

   Nedaleko odavde smešten je još jedan obelisk donešen iz Egipta. Davno bejah u misirskoj zemlji, ali mislim da sam više obeliska video u Rimu, nego tada u Egiptu. Ovaj je donet iz Heliopolisa od strane Avgusta u znak njegove pobede nad Kleopatrom i Markom Antonijem 30. godine pne.

   Nastavio sam dalje i došao do jedne od najveličanstvenijih građevina Starog Rima – Panteona. Kako mu samo ime kaže, radi se o hramu posvećenom svim bogovima. Prvi Panteon na ovom mestu (Marsovom polju) sagradio je između 27. i 25. pne Avgustov zet Agripa. Njegovo zdanje je više puta stradalo u požaru, ali je svaki put obnavljano. Između 115. i 120. godine Hadrijan je podigao ovu sadašnju građevinu, možda po projektu Apolodara iz Damaska. U pitanju je kružni objekat unutrašnjeg prečnika 43,3 m i visine 50 m. Na njegovom ulazu se nalazi veliki portal sa zabatom i sa 8 korintskih stubova. Na nosećoj gredi urezan je natpis sa Agripinog Panteona. Na središtu kupole nalazi se otvor prečnika 9 metara. U 7. veku Panteon je pretvoren u crkvu. Naravno, od tada je pretrpeo razne prepravke, pogotovo u enterijeru, ali je njegov oblik, manje više, ostao nepromenjen. Unutar ovog zdanja sahranjen je veći broj znamenitih ličnosti, kao što su, recimo, slikar Rafael i kraljevi Umberto I i Vitorio Emanuel II. Odmah preko puta ulaza u Panteon nalazi se još jedan egipatski obelisk. Ovde se radi o jednom manjem primerku, postavljenom nasred fontane.

Panteon.

   Na obližnjem trgu Minerve postoji još jedan, takođe mali, obelisk. Njega su u 17. veku stavili na skulpturu slona, pa je taj spomenik prozvan Elefantino.

Elefantino.

   Iako sam tokom ove šetnje Centrom Storika pre svega obilazio antičke spomenike Rima, „protrčao“ sam i kroz par poznatijih crkava. U jednoj od njih, sv. Luja Francuskog (San Luigi dei Francesi), nalaze se neke poznate Karavađove freske. Pošto je glupo da se u crkvi naplaćuju ulaznice, a gomile turista dolaze da vide te slike, božji delatnici su se dosetili kako da na tome ipak nešto zarade. Elem, te freske se nalaze u kapeli u kojoj je mrak, a da bi se upalilo svetlo, odnosno da biste videli ova Karavađova dela, morate da u automat ubacite 2 evra. Da ne pomislite da je crkvi stalo samo do para, odnosno da oni ipak misle na posetioce njihove crkve, pokazuje tabla tik uz taj aparat za paljenje svetla, na kojoj piše da pazite na dzeparoše. Naime, dok ljudi ubacuju lovu u tu mašinu, lopov snimi gde drže novčanik i dok blenu u Karavađa izdzepari ih.

Fontana na trgu Navona.

   Dalje sam otišao do, stvarno, ogromnog elipsasto – izduženog trga Navona. Nekada se tu nalazio stadion Domicijana i Pjaca Navona, zapravo, prati njegov oblik. Na jednom kraju trga može i da se vidi nešto što je preteklo od tog stadiona. Na Pjaci Navona se nalaze i dve ogromne, raskošne fontane, a na sredini, šta drugo nego, obelisk. Nema šta, radi se i o lepom i o impozantnom trgu!

Trg Navona.

   Pronašao sam i gigantsko mermerno stopalo Serapisa, odnosno ostatak velike statue koja je krasila hram Izide i Serapisa iz I veka. Takođe nađoh i stubove Neronovih termi, kao i mermerne kade iz tog kupatila, koje su pretvorene u fontanu.

Serapisovo stopalo.

Stub Neronovih termi.

Kada iz Neronovih termi.

   Otišao sam i do Paskvina (Pasquino), tzv „Pričajuće skulpture“ . Zapravo, u pitanju su skromni ostaci spomenika koji predstavlja Menelaja kako drži Patrokla. U 17. veku, kada nije bilo pametno da se sve javno kaže, neki lokalni krojač Paskvino, poznat po svojoj duhovitosti, kačio je na ovu skulpturu satirične poruke u kojima je kritikovao crkvene vlasti i aristokratiju. To su prihvatili i drugi, a te poruke su nazvane paskvinade. I dan danas se oko ove statue mogu videti zalepljene poruke.

Paskvino.

   Promuvao sam se i pijacom Kampo de Fiori, gde je spaljen Đordano Bruno. Na sredini ovoga trga smešten je njegov spomenik, do koga da bi došao moraš da se provlačiš između tezgi sa voćem i povrćem.

Kampo de Fiori.

   Na jednoj drugoj maloj pijaci, na koju sam slučajno nabasao, jeo sam najbolji obrok u Rimu. U tom, naoko nikakvom lokalu, konačno jedoh pravu klopu i popih normalno pivo od pola litre i to po pristojnoj ceni.

Largo di tore Argentina.

   Nakon okrepljenja produžio sam dalje i izbio na „Largo di tore Argentina“. Na ovom rimskom skveru nalaze se 4 hrama i to iz perioda republike. Ime „Largo di tore Argentina“ je dobio po tornju, koji je 1503. godine izgradio neki papski visoki službenik poreklom iz Strazbura, koji se u to vreme zvao Argentoratum. Na sredini ovoga trga nalaze se spomenuta 4 hrama, koji su kao i u slučaju Rimskog foruma, ispod današnjeg nivoa tla. Od njih četiri, tri su pravougaone osnove, dok je jedan kružne (tolos). Pročitah po povratku da se tu može videti i nešto malo od Pompejevog teatra, međutim ja to ne uočih.

Largo di tore Argentina.

   Na putu do sledećeg odredišta prošao sam kroz jevrejsku četvrt. Valjda sam potrefio neki njihov praznik, jer ih je bilo baš puno, a, naravno, bilo je i obezbeđenja i policije koliko hoćeš.

   Zbog tih Jevreja sam morao malo da kružim da bih izbio na Avgustov portik (pokriveni trem sa stubovima). Podigao ga je Avgust u ime svoje sestre Oktavije. Kasnije su ga obnavljali brojni potonji imperatori. Od srednjeg veka, pa sve do kraja 19. veka služio je kao riblja pijaca.

Avgustov portik.

   Ovde se nalaze i relativno skromni ostaci hrama Apolona Sosianusa i još skromniji ostaci hrama Belone. Najzanimljiviji je Marcelov teatar. Nazvan je po Avgustovom preminulom nećaku. Ovo drevno pozorište je prečnika 111 metara i moglo je da primi između 11.000 i 20.000 posetilaca. Od 4. veka Marcelov teatar nije više bio u upotrebi, a u srednjem veku je pretvoren u utvrđenje.

Marcelov teatar.

   Otidoh i do obližnje crkve sv. Nikole (San Nicolo in Carcere), jer se navodno ispod nje nalaze bogzna kako zanimljivi ostaci tri hrama iz doba republike. Mene to baš i nije fasciniralo.

Arheološki lokalitet ispod crkve sv. Nikole.

   Dalje sam mostom Pons Fabricius prešao na ostrvo Tibertina. Ovaj most važi za najstariji u čitavoj Italiji. Izgrađen je 62. godine pne. Dugačak je 62, a širok 5,5 metara. Na ostrvu je još u 3. veku pne. postojao hram Eskulapa (Asklepija), boga medicine, a i danas se ovde nalazi nekakva bolnica. Kakav kontinuitet! Nisam se mnogo zadržavao na ostrvu, već sam sledećim mostom Pons Cestio prešao na drugu stranu Tibra. I ovaj most je star. Takođe je iz 1. veka pne, ali za razliku od Pons Fabriciusa, koji je skoro u potpunosti originalan, od ovog je malo šta ostalo iz tih davnih vremena.

Pons Fabricius.

   Natrag preko Tibra prešao sam sledećim mostom Pons Palatino. Ovaj je moderan, ali sa njega se lepo vide ostaci Pons Emilija (Aemilius) iz 2. veka pne, koga danas zovu Slomljeni most (Pons Rotto).

Pons Roto

   Sa Palatin mosta se vidi i Kloaka Maksima, verovatno najčuvenija kanalizacija na svetu, a svakako jedna od najstarijih. Prema tradiciji napravljena je 600. pne. po naređenju rimskog kralja Tarkvinija. Podrazumeva se, vekovima je prerađivana i dograđivana. Na mestu gde se Kloaka Maksima izlivala u Tibar grupa klošara je napravila pravi mali kamp.

Kloaka Maksima.

   Prešavši most našao sam se na nekadašnjem Forumu Boariumu, koji je tako nazvan jer se na njemu obavljala trgovina stokom. Inače, ovaj prostor je poznat i po tome što su tu održane prve zabeležene gladijatorske borbe u Rimu 264. godine pne, u okviru jednog pogrebnog rituala.

Forum Boarium.

   Dva antička hrama koja su krasila Forum Boarium ostala su savršeno sačuvana sve do danas. Jedan je okrugli posvećen Herkulu Pobedniku. Za njega se ranije zbog oblika (tolos) mislilo da je Vestin hram. Kao što već rekoh, radi se o kružnom svetilištu prečnika skoro 15m, sa kružnom celom oko koje je raspoređena 20 korintskih stubova. Datuje se u 2. vek pne. Drugi hram je iz 1. veka pne i posvećen je Fortuni. U pitanju je tipično pravougaono rimsko svetilište na podijumu, sa pronaos portikom (da kažemo sa tremom), koga nose jonski stubovi (4+2).

Hram Fortune.

Hram Herkula Pobednika.

   Nedaleko od Foruma Boariuma nalazi se još jedan drevni rimski trg. Reč je o Forumu Holitoriumu, koji je ime dobio po tome što se na njemu prodavalo povrće. Tu su se nalazila 4 hrama još iz perioda republike. Bili su posvećeni: Janusu, Spesu, Junoni Sospiti i Pieti. Ostatke prva tri sam video prilikom šetnje ispod crkve sv. Nikole (San Nicolo in Carcere).

   Jedan od zanimljivijih rimskih slavoluka nalazi se u delu grada Velabro, odnosno antičkom Velabrumu, da kažemo manjoj udolini koja je povezivala Forum Boarium sa Forumom Romanum. Radi se o tetrapilonu, odnosno luku sa 4 prolaza. Ime Janusa, koje danas nosi, ovaj trijumfalni luk je dobio tek tokom renesanse. Ne zna se tačno ni ko ga je podigao, Konstantin I ili Konstantin II.

Janusov luk.

   Pored ovog zanimljivog spomenika nalazi se crkva s. Đorđa u Velabru. To je bogomolja iz 7. veka, naravno, kasnije više puta prepravljana i dograđivana. Meni je najinteresantniji bio Arcus Argentarium, koji je jednim svojim delom inkorporiran u severni zid crkve. Što se tiče samog Arkusa Argentariuma, nije sasvim jasno da li je u pitanju trijumfalni luk ili neka vrsta monumentalne kapije. Kako god bilo, natpis na njemu kaže da su ga podigli menjači novca i trgovci u slavu Septimija Severa i nejgove familije. Ukrašen je reljefima Herkula i cele porodice Severa, uključujuči i Karakalu i Getu. Ima na njemu još i reljefa na kojima su prikazani vojnici, varvari, Geniji, Viktorije itd.

Crkva sv. Đorđa i Arkus Argentarium.

   Dalje nisam mogao više, dovukao sam se nekako do hotela i bacio u krevet. Sat i kusur ležanja uz kaficu i par grapa i bio sam spreman za novi pohod na Rim. Pravac Bazilika sv. Klimenta! Ova crkva je izgrađena u 11. veku, ali leži na ostacima starijih građevina – na bazilici iz 4. veka, koja je, pak, napravljena od kuće nekog imućnog Rimljanina. Deo doma tog Rimljanina je jedno vreme korišćen kao crkva, a u podrumu je otkriven mitrej (mitreum). Inače, cela ova velika raskošna kuća, u stvari leži na temeljima još starijeg objekta iz doba republike (možda carska kovnica ili neki magacin).

   Najzanimljivije stvari u Bazilici sv. Klimenta, zapravo se nalaze ispod nje. Mislim na strukture tih starijih antičkih građevina, zatim na nekoliko sjajnih srednjovekovnih fresaka, kao i na grob „našeg“ sveca Ćirila i na kraju, naravno, i na mitrej. Mitrej je svetilište mitraističke religije koja se jedno vreme iškala sa hrišćanstvom što se tiče popularnosti. Radi se o persijskom božanstvu Mitri, koje je u periodu od 1. do 3. veka obožavano širom Rimskog carstva. Brojne skulpture i posebno reljefi Mitre nađeni su bukvalno u svim delovima nekadašnje rimske imperije. Mitra se uvek prikazuje u istočnjačkoj odori kako kolje bika. Tokom tog žrtvovanja pomaže mu pas, koji grize bika, zmija koja ga ujeda i škorpija koja ga štipa za muda. Glavna prostorija ovog mitreja ispod bazilike sv. Klimenta je dimenzija približno 10 x 6 metara. Na sredini se nalazi oltar sa scenom sličnoj ovoj što sam malopre naveo. Ovde je nađeno i još par skulptura, kao i bista Sol Inviktusa (Nepobedivo sunce – titula koju je nosio Mitra). Inače, mitreji su se najčešće podizali u pećinama ili u podzemnim građevinama (veštačkim pećinama). Postoji i jedan čuven kod Karakalinih termi, koji trenutno nije otvoren za javnost. Oduševio me je obilazak bazilike sv. Klimenta. Po mojim kriterijumima to je najzanimljivija crkva u Rimu. Sa ovim se verovatno niko neće složiti, ali šta da se radi.

Mitrej ispod crkve sv. Klimenta.

   Sledeća na redu bila je mnogo, mnogo poznatija i raskošnija Bazilika sv. Jovana na Lateranu, najstarija i prva po rangu od sve četiri glavne rimske bazilike. Iako se nalazi izvan granica Vatikana ima poseban eksteritorijalni status i vlasništvo je Svete stolice. Ova crkva je velika, lepa, monumentalna građevina, čiju fasadu krase statue 12 apostola. Unutrašnjost je takođe bogato ukrašena, a za to je najzaslužniji čuveni arhitekta Frančesko Boromini. Sve je to bajno, ali meni su najzanimljivija bila ogromna antička bronzana vrata, koja su se nekada nalazila na zgradi rimskog senata.

Bazilika sv. Jovana na Lateranu.

Bronzana vrata sa nekadašnjeg rimskog senata.

   Odmah uz Baziliku sv. Jovana naslanja se Lateranski baptisterij, odnosno oktagonalna krstionica iz 440. godine.

Bazilika sv. Jovana i Lateranski baptisterij.

   Na trgu ispred bazilike uzdiže se tzv. Lateranski obelisk, najveći egipatski obelisk na svetu. Prvobitno je bio težak 455 tona, međutim nakon rušenja i ponovnog podizanja smanjen je, tako da sada teži 330 tona. Nekada se nalazio u Karnaku, odakle ga je preneo Konstantin II. Naiđoh negde na podatak da u Rimu danas postoji 13 obeliska, uglavnom egipatskih. Bio je i jedan etiopski iz Aksuma, koji je iz te zemlje donet 1937. tokom italijanske okupacije, ali je on 2005. godine vraćen u Etiopiju.

Lateranski obelisk.

   Nedaleko od Lateranske bazilike nalazi se Porta Asinarija, još jedna od kapija Aurelijanovih bedema. U pitanju je moćna kapija sa dve polukružne kule koje flankiraju prolaz. Kroz nju su 536. godine ušle vizantijske trupe vojskovođe Velizara, inače Slovena.

Porta Asinarija.

   To je bilo sve za ovaj dan. Pedometar na telefonu pokazao je da sam prepešačio 25 kilometara.