Rim 2018. (6. deo)

DAN 6.

   Šestog dana sam se prvo zaputio do Domus Aurea, podzemnog lokaliteta koji je otvoren jedino vikendom i to uz prethodnu najavu. Ja nisam ništa rezervisao unapred, samo sam tamo banuo i kako sam i pretpostavio pustili su me da uđem. Pa, nekakav sam im kolega! Ulazak je moguć samo uz pratnju vodiča, a sam obilazak traje oko sat vremena. Svako od nas je dobio šlem i tako krenusmo da vidimo šta je ostalo od Zlatne kuće. Zapravo, ovo arheološko nalazište predstavlja samo delić nekadašnje Neronove palate. Vodič je bio ok, kao i njegova priča.

   Prvo par reči o Neronu, jednom od poznatijih opičenih rimskih careva. Još su antički pisci počeli sa blaćenjem njegovog lika i dela, verovatno i više nego što je zaslužio, ali da je bio izopačen, bio je. Okrivljen je za ubistvo dve svoje žene. Jednu je trudnu pretukao na smrt. Zaslužan je i za smrt majke Agripine, koja je, inače, svojevremeno planirala da ubije rođenog brata Kaligulu i verovatno otrovala muža Klaudija. Možda je on ubio i polubrata, Britanika, kao i svoga učitelja, Seneku. Kažu i da je kastrirao i oženio jednog mladog oslobođenika. Pripisuje mu se i da je 64. godine zapalio Rim i za to optužio hrišćane. Za taj požar najverovatnije nije bio kriv, pošto u to vreme nije bio u Rimu, a osim toga doneo je i čitav niz mera za pomoć nastradalim u toj katastrofi. Neron se ložio na muziku i ustanovio je „Neroniju“, tj. pesničko – muzičko – sportsko takmičenje. Takođe se palio na Grčku, koju je oslobodio plaćanja poreza zbog helenskog doprinosa kulturi. Kada je dozlogrdio svima i kada je došlo do pobune probao je da pobegne. Međutim, videvši da mu nema spasa naredio je svome oslobođeniku da ga ubije. Pre nego što mu je ovaj zario mač, Neron je izgovorio „Ah, kakav umetnik umire!“.

   Nakon već pominjanog požara 64. godine oslobođen je prostor za gradnju njegove palate. Domus Aurea, odnosno Zlatna kuća je suludo zdanje, koje nikada nije potpuno završeno. Zahvatala je ogromnu površinu. Samo njen trem, sa tri reda stubova bio je dugačak jednu rimsku milju. U okviru ovoga kompleksa nalazilo se i veštačko jezero. Kakva je to bila građevina najbolje dočarava opis jedne velike prostorije sa kupolom koja se okretala poput nebeskog svoda, dok su na posetioce u toj odaji padale latice cveća i raspršivani mirisi.

Domus Aurea.

   Nakon ubistva Nerona senat je proglasio damnatio memoriae, svojevrsnu zabranu sećanja na sve vezano za ovoga cara. Domus Aurea je napušten, poskidani su ukrasi od zlata, slonovače i dragulja i ceo prostor je ispunjen zemljom. Preko Zlatne kuće su kasnije podignute Trajanove terme, a na mestu nekadašnjeg jezera nikao je Koloseum. Domus Aurea je ponovo otkriven u 15. veku, kada je neki Rimljanin slučajno propao u jednu od prostorija. Zna se da su se posle toga unutra spuštali Rafaelo i Mikelanđelo da bi proučavali freske kojima je ova palata bila ukrašena.

   Kao što već rekoh, obilazak ovoga lokaliteta je bio zanimljiv, vodič dobar, ali moram da spomenem još nešto. Naime, kada smo ušli u jednu veliku prostoriju cela grupa od nas petnaestak je sela na tu postavljena sedišta i svako je dobio kacigu za glavu, slične onima kakve nose motorciklisti. Onda su uključili nekakvu aparaturu i odaja u kojoj smo se nalazili virtuelno je oslikana. Ti se pomeraš, gledaš gde hoćeš, a zbog te kacige sve oko tebe je kao što je nekada bilo. Nema šta, fenomenalno! Onda je usledila virtuelna vožnja kroz palatu i to tako realna da sam uhvatio sebe kako u jednom momentu pomeram nogu, da ne bih zveknuo kolenom u imaginarni antički stub.

   Za ovaj dan sam isplanirao i da obiđem tzv. carske forume. Prvo Cezarov, koji je počeo da se gradi 54. pne, a završen 46. godine pne. Zamišljen je kao produžetak Foruma Romanum, a izgrađen je na parcelama koje je lično Cezar otkupio. Na ovom forumu se isticao hram Venere Genetriks, majke Eneja, mitskog pretka dinastije Julijevaca. Danas su od ovog svetilišta ostala tri stuba, koja su, zapravo, kasnijeg datuma, pošto je ovaj hram stradao u požaru 80. godine, a obnovio ga je Domicijan. Kasnije će novu obnovu izvršiti i Trajan. Na Cezarevom forumu se nalaze i ostaci bazilike Argentarije, koja je takođe bila delo Trajana.

Cezarov forum.

   Cezarev forum deli ulica Fori Imperiali od foruma njegovog osvetnika i „naslednika“ Avgusta. Zemlja na kojoj je izgrađen forum bila je vlasništvo samog Avgusta. U pitanju je trg širine oko 90 metara, koji je sa dve strane bio oivičen dvospratnim porticima. Na krajevima portika nalazile su se polukružne eksedre sa figurama Avgustovih predaka i to redom od Eneje i Romula, pa do statua onih iz loze Julijevaca – Klaudijevaca. U osovini ovoga trga, na visokom podijumu, stajao je hram Marsa Ultora (Osvetnika). Njemu se Avgust zavetovao pred bitku kod Filipa. U ovom hramu je kao svetinja čuvan Cezarov mač, kao i vojna znamenja i ratni plen. Ovde se senat sastajao kada se odlučivalo o ratu. Inače, u hramu Marsa Ultora su se rimski dečaci prvi put odevali u togu (toga virilis) odnosno ulazili u svet odraslih. Na kraju još da dodam i to da je Avgustov forum osvećen 2. godine pne, tačno 4 decenije posle bitke kod Filipa.

Avgustov forum.

   Što se tiče Nervinog foruma, koji je poznat i kao prolazni (Forum Transitorium), radi se o najmanjem od carskih foruma (120 m x 45 m). Započeo ga je Vespazijan i njegovi sinovi, a dovršio ga Nerva 97. godine. Na njemu se nalazio hram posvećen Minervi.

Avgustov forum.

   Poslednji od carskih foruma pripada Nervinom nasledniku i usvojeniku Trajanu. Za ovaj trg, kao i za sva druga velika građevinska dela ovoga cara, zaslužan je bio arhitekta Apolodar iz Damaska. Trajanov forum je pravougaoni prostor 120 m x 126 m, sa velikim polukružnim eksedrama. Na ulazu u forum nalazio se počasni luk, dok je na sredini bila smeštena konjanička skulptura samog cara. Na trgu se najviše isticala petobrodna bazilika Ulpija, sa apsidama na obe svoje uže strane i pozlaćenim krovom. Nekada je ovde stajao i Trajanov hram, koga više nema, dok je ceo prostor bio ukrašen statuama zarobljenih Dačana.

Trajanov forum.

   I na kraju da spomenem meni najzanimljiviji spomenik na ovom forumu Trajanov stub. On je podignut u čast carevih pobeda nad Dačanima u oba Dačka rata (101 – 102. i 105 – 106.), a osvećen je 113. godine. Stub je visok preko 30 metara. U njegovoj unutrašnjosti bila je pohranjena Trajanova urna. Oko stuba se uvija spiralni reljefni friz. Na tom reljefu su sa puno detalja prikazane scene osvajanja Dakije: borbe, građenje vojnih utvrđenja na Dunavu, Trajanov most, svakodnevni život rimskih legionara, kao i likovi Dačana, ali i Germana i Sarmata. Nema šta, fenomenalni spomenik! Međutim, te predstave na reljefu, koje su, u stvari, glavna fora, ne mogu uživo da se lepo vide, kao kada ih čovek pogleda na kompu ili u nekoj dobroj monografiji ili, recimo, u muzeju u Bukureštu, gde je ceo friz prikazan u segmentima. Koliko se sećam, crteži sa scenama Trajanovog stuba izloženi su i u muzeju u Kladovu.

Trajanov stub.

   Misli se da je ceo ovaj forum bio izgrađen zahvaljujući plenu iz Dakije. Marko Ulpije Trajan je verovatno bio najveći vojskovođa među rimskim carevima. Za vreme njegove vladavine rimsko carstvo je postiglo svoj teritorijalni maksimum. Osvojio je Dakiju, Jermeniju, Mesopotamiju. Na istoku je i umro 117. godine tokom vojnog pohoda.

Trajanova tržnica.

   Jedna od meni zanimljivijih antičkih građevina, ne samo na Trajanovom forumu, već u celom Rimu, je tržnica ovoga cara. Naravno, i za izgradnju ovog drevnog „šoping mola“ bio je zaslužan Apolodar iz Damaska. Ceo kompleks je izgrađen od opeka. U pitanju je baš veliko zdanje, koje je tokom godina pretrpelo razne promene. U srednjem veku je, recimo, pridodat i milicijski toranj (Torre delle milizie). U nekadašnjim prostorijama Trajanove tržnice smešten je muzej. Potrajalo je dok sam sve to obišao. Kada sam to obavio, bila mi je potrebna duža pauza, da se slegnu utisci, da se popije koja kafica i pićence i malo predahne pre sledeće akcije – obilaska Kapitolinskog muzeja.

Trajanova tržnica.

   Kapitolinski muzej, kako mu samo ime kaže, nalazi se na brdu Kapitolin. Nekada se na ovom mestu uzdizao hram Jupitera Optimusa Maksimusa, najvažnijeg svetilišta Starog Rima. Prvi hram podignut 509. godine pne bio je u etrurskom fazonu, sa zabatima i skulpturama obloženim, tj. urađenim od terakote. Uništen je 83. godine pne u požaru tokom građanskog rata Kornelije Sule sa Marijevcima. Tada su stradale i Sibiline knjige (sveta proročanstva), koje su se ovde čuvale.

Herkul pored zida hrama Jupitera Optimusa Maksimusa

Herkul koji ubija hidru.

Ostaci kolosalne bronzane statue Konstantina.

   Sula je i obnovio ovaj hram. Za tu potrebu je čak i dopremio iz Grčke gigantske stubove spremljene za Zevsov hram u Atini. Novo svetilište Jupitera Optimusa Maksimusa zadržalo je dimenzije i oblik starog zdanja, ali je bilo sazdano od luksuznijih materijala. Kornelije Sula nije dočekao završetak radova. Hram je posvećen 69. godine pne, mada neki izvori kažu da ni tada nije bio skroz gotov. Inače, u njemu su se nakon ubistva Cezara sklonili Brut i ekipa. Drugi hram je doživeo i obnovu od strane Oktavijana Avgusta. I njega su srušili sami Rimljani, odnosno stradao je 69. godine tokom borbi Vespazijana za carski presto.

Spinario.

Kapitolinska vučica.

Marko Aurelije.

   Vespazijan ga je ubrzo i obnovio, ali je već tokom vladavine njegovog sina Tita izgoreo u požaru 80. godine. Četvrti po redu hram Jupitera na ovom mestu izgradio je poslednji Flavijevac, Vespazijanov mlađi sin Domicijan. Njegovo svetilište je bilo daleko raskošnije od prethodnih. Bronzani krov je čak bio pozlaćen. Domicijanov hram je i duže trajao od prva tri, odnosno sve dok Teodosije nije pozatvarao sva paganska svetilišta. U 5. veku je Stilihon, rimski vojskovođa vandalskog porekla, počupao zlato kojim su bila optočena vrata. Vandali su poskidali zlatne i bronzane ploče tokom velike Gajzerihove pljačke Rima 455. godine. Inače, Gajzerih je verovatno najzaslužniji od svih varvara za konačnu propast rimskog carstva. Godine 571. vizantijski vojskovođa i namesnik Italije, Jermenin i evnuh Narzes demontirao je skulpture i raznorazne ukrase sa ovoga hrama. Ono što je preostalo od svetilišta u 16. veku je iskorišćeno kao materijal za gradnju neke palate. Nešto malo od hrama Jupitera Optimusa Maksimusa ipak može da se vidi u Kapitolinskom muzeju.

Komod kao Herkul.

Kapitolinska Venera.

   Muzej je fenomenalan. Sa oduševljenjem sam išao iz prostorije u prostoriju, pazeći da slučajno nešto ne propustim. Prosto nisam znao u šta prvo da gledam, kao što ni sada ne znam šta da prvo pomenem: bistu Aleksandra Velikog ili  bistu Komoda kao Herkula ili možda Kleopatre. Tu su smeštene čuvene antičke skulpture kao što su: Ranjena Amazonka, Satir, Leda i labud, Kapitolinski Eros, Kapitolinski Antinoj. Tu je i Kapitolinska vučica, koja možda nije antičko, već srednjovekovno delo. Da spomenem i Kapitolinsku Veneru, koja je izgleda malko stidljiva, pošto rukama pokušava da sakrije svoju nagost. Ovde je izložen i Spinario, odnosno bronzana statua dečaka koji vadi trn iz stopala. Ako bih birao omiljenu skulpturu  iz ovoga muzeja, za mene je to Umirući Gal. Radi se o mermernoj rimskoj kopiji helenističkog bronzanog originala iz 230 – 220. pne. Taj originalni spomenik je podignut u čast pobede pergamonskog vladara Atala I nad Galaćanima (Galima). Mnogi smatraju da se, u stvari, radilo o grupnoj skulpturi i da je Umirući Gal samo jedan njen deo. Postoje još dve rimske kopije za koje se misli da su pripadale ovoj kompoziciji – Ludovisi Gal (Palata Altemps) i Klečeći Gal (Luvr). Najmonumentalniji su ostaci kolosalne statue Konstantina iz, već pominjane, Maksencijeve bazilike. Glava je visine oko 2,5 m, dok je stopalo dugačko preko 2m. Treba spomenuti i bronzani konjanički spomenik marka Aurelija, koji je opstao jer se dugo mislilo za jahača da je Konstantin Veliki, pa su ga zbog toga tokom srednjeg veka hrišćani poštedeli. Sve što sam naveo bilo mi je od ranije i te kako poznato, ali sam u Kapitolinskom muzeju video i mnogo toga za mene potpuno novo, kao što su, recimo, dva fenomenalna mozaika na kojima tigrovi napadaju nekakva goveda.

Umirući Gal.

Dečak sa maskom.

Ostaci kolosalne Konstantinove statue.

   Nakon obilaska muzeja prošao sam pored ostataka rimske insule (stambeni blok), koji se nalaze nedaleko od Oltara domovine i uputio se ka hotelu. Jebiga, moji sjebani zglobovi ne mogu da izdrže celodnevnu akciju, neophodna im je pauza od sat, dva. Dobro, taj prinudni odmor se iskoristi i za kafu i pokoju čašicu grape.

Insula.

   Popodne sam se dao u novu šetnju Rimom. Metroom sam se odvezao do Porte San Paolo, odnosno jedne od kapija Aurelijanovih bedema. Nekada se zvala Porta Ostiensis, jer se nalazila na početku puta za ovu rimsku luku. Tokom burnih vremena u ranom srednjem veku povećana joj je visina tornjeva, a kapija je duplirana sa dvoja vrata.

Porta San Paolo.

   Odmah preko puta nje nalazi se Cestijeva piramida. U pitanju je grobnica dotičnog uglednog Rimljanina iz 18. – 12. pne. Dimenzija je približno 30 x 30 m u osnovi i visine oko 37 metara. Prekrivena je belim mermerom.

Cestijeva piramida.

   Dalje sam nastavio duž Monte Testaćo (Testaccio), odnosno veštačkog brda, uglavnom sačinjenog od ulomaka amfora. Zapravo, radi se o antičkoj deponiji, koja je nastala nedaleko od nekadašnje rečne luke Rima. Ovo brdo ima obim od skoro 1 km, a visine je oko 35 metara. Mnoge stvari nisu baš najjasnije oko Monte Testaća. Izgleda da nije u pitanju obično đubrište, već je to bilo planirano odlagalište amfora, sa nizom terasastih nivoa. Zanimljivo je i to što većina ulomaka grnčarije pripada jednom tipu amfora, poreklom iz Španije, kao i u znatno manjem broju amforama iz Tunisa i Libije. Sve tri vrste posuda služile su za transport maslinovog ulja. Nije jasno zašto nema posuda u kojima je prevoženo vino ili žitarice, kao i zašto nije poznata neka druga deponija u Rimu gde su odlagane amfore u kojima nije držano ulje. Jedna od teorija je da se amfore u kojima je bilo ulje nisu mogle ponovo koristiti, a ni „reciklirati“, odnosno mrviti da bi se dodavale u beton. Procenjuje se da je za nastanak Monte Testaća bilo potrebno 53 miliona amfora.

   Sledeći na redu bio je  Portik Emilija (Porticus Aemilia). Ovaj trem je predstavljao jednu od najvećih komercijalnih struktura drevnog Rima. Služio je kao skladište i distributivni centar robe koja je stizala u ovaj grad preko, već ranije pomenutog, rečnog pristaništa Emporijum. Izgrađen je 193. godine pne.

Portik Emilija.

   Već se potpuno smračilo kada sam stigao do crkve sv. Marije u Kozmedinu, na čijem se zidu nalazi mermerna maska poznata kao Usta istine (Bocca dela Verita). Verovatno predstavlja boga Okeana, ili neko rečno božanstvo, možda Tibar. Usta istine su se posebno proslavila nakon filma „Praznik u Rimu“.

Bocca dela Verita.

   Odatle sam krenuo natrag i izbio na Cirkus Maksimus iliti Veliki cirk. Ovaj stadion je služio za trke dvokolica, ali i za religiozne i trijumfalne procesije. Pravougaone je izdužene osnove, s tim što je jedna kraća strana zaobljena. Tu se nekada nalazila trijumfalna kapija kroz koju su pobednička kola napuštala arenu. Sredinom trkačke staze pružao se niski zid ukrašen kipovima i obeliscima (spina). Na svakom kraju spine nalazila su se po tri stuba, koja su predstavljala okretnicu. Na spini je bilo postavljeno i 7 mermernih jaja i 7 figura delfina, koji su služili za obeležavanje svakog kruga. Cirkus Maksimus je izgrađen još u doba kraljeva, ali je tokom celog trajanja rimske države obnavljan. Dužina spine iznosila je 600 metara, dok je širina stadiona bila 150 metara. Kapacitet Velikog cirka bio je oko 60.000 gledalaca, sve dok za vreme Trajana nije dodato još nekoliko redova, te se broj publike povećao na 80.000.