Rim 2018. (5. deo)

DAN 5.

    Na red je došla i najmanja država na svetu – Vatikan. Zahvata površinu od 0.44 km2, a zvanično ima manje od 800 stanovnika. Ova mala, ali moćna država postojala je od 754. godine, pa sve do 1870. godine, kada ju je Garibaldi integrisao u Italiju. Međutim, pape su odbijale da priznaju italijanskog kralja za vladara  sve dok 1929. godine nije potpisan Lateranski ugovor sa Musolinijem, koji je obezbedio nezavisnost Vatikanu.

Bazilika Svetog Petra - Vatikan.

Trg Svetog Petra - Vatikan.

Vatikanski muzej.

   Uputio sam se prvo ka Vatikanskom muzeju i već na startu oduševio se kako je sve to organizovano. Čim se približiš ulazu u muzej prilaze službenici koji te pitaju da li imaš kartu, odnosno kakvu imaš ulaznicu i upućuju te u koji red da staneš. Inače, redovi znaju da budu kilometarski. Ozbiljan je posao provesti toliku svetinu kroz muzej. To je kao da imaš derbi svaki dan. Ma, sve je organizovano da ne može bolje, kupovina ulaznica, sigurnosni pregled, sve ida kao podmazano!

Bronzana šišarka.

Glava Avgustove kolosalne statue.

Bronzani paun.

   Kako sve to funkcioniše najbolje pokazuje primer Sikstinske kapele. Do nje se dolazi uzanim i dugačkim hodnikom. Unutra se nalazi desetak radnika obezbeđenja, koji non-stop  upozoravaju posetioce da ne fotografišu, da ne galame, da ne stvaraju gužvu. Tako su ljudi, hteli to ili ne, primorani da ubrzaju svoj boravak u ovoj prostoriji. Svako bi voleo da nije tako i da na miru razgleda, ali drugačije ne može. Mogu samo da kažem svaka im čast kako uspevaju da tolike hiljade ljudi sprovedu kroz Sikstinsku kapelu.

Laokon i sinovi.

Avgust iz Prima Porte.

Nil.

   Meni nije smetalo što je tako skarabudzen obilazak ove sjajne odaje, pošto sam u Vatikanski muzej pre svega došao zbog nekih znatno starijih stvari. Naravno, radi se o antičkim zbirkama ove institucije. Da budem iskren, obišao sam ceo muzej, ali sam, u stvari, samo na brzaka prošao kroz sve što nema veze sa arheologijom. E, ali zato sam potrošio sate razgledajući ovo drugo.

Silen sa malim Dionisom.

Ranjena Amazonka.

Hermes Belvedere.

   Konačno sam uživo video masu stvari o kojima sam godinama učio, čitao i koje sam dotle gledao isključivo na fotografijama i video snimcima: Laokon i sinovi, Apolon iz Belvedere, bronzani Herakle, Avgust iz Prima Porte, grupni spomenik ležećeg rečnog boga Nila, Tri gracije, Persijski ratnik, Dobri pastir, vaza na kojoj se kockaju Ahil i Ajant, sarkofazi Jelene i Konstantine, silne biste imperatora, pa razni mozaici itd. Itd... Mnogo toga ima i moralo je da potraje da bi sve to lepo pogledao. Zbog toga sam zajebao renesansne majstore, pinakoteku, tapiserije. Svaka čast Leonardu i Rafaelu, Ticijanu, Karavađu, da imam vremena obišao bih kako treba sve to, ali pored onoliko arheologije nije mi padalo na pamet. Mada, znajući sebe, opet da dođem u Vatikanski muzej, verovatno bih opet zaglavio po arheološkim zbirkama i ponovo bih skarabudzio slikarstvo. Šta da radim, takav sam!

Herkul (Herakle).

Bahus.

Persijski ratnik.

   Razgledanje ovolikog muzeja zahtevalo je i nekoliko pauza, da se malo odmori popije kafica, pa da se nastavi dalje, tako da je sve to potrajalo. Na kraju sam morao da konačno izađem iz ovog kompleksa i da se uputim ka trgu sv. Petra i bazilici posvećenoj istom svecu. Ova ogromna bogomolja nalazi se na mestu gde je sahranjen Sveti Petar i gde je nekada stajala crkva koju je podigao Konstantin Veliki. U pitanju je grandiozno zdanje koje je građeno od 1506. do 1626. godine. Na Bazilici sv. Petra su radili i Bramante, i Bernini, i Mikelanđelo. Nema šta tu da se mnogo kaže, reč je o prvoklasnom kulturno-istorijskom spomeniku. Cela građevina je sjajna, kao i čuveni Berninijev baldahin, Mikelanđelova Pijeta. Ništa tu ne sporim, međutim, na mene sve to nije ostavilo neki posebno jak utisak. Jednostavno nije to za mene. Zbog toga i nisam proveo puno vremena u Bazilici sv. Petra, već sam se uputio ka obali Tibra i Kastelu sv. Anđela, odnosno nekadašnjem Hadrijanovom mauzoleju.

Mars iz Todija.

Herkul.

Dobri pastir.

   Usput videh i pripadnike švajcarske garde, koji čuvaju pape još od srednjeg veka. Ne znam kakvi su vojnici, ali obučeni su kao kreteni. Ima ih svega stotinak. Zakletvu polažu 6. maja u spomen na događaj koji se odigrao pomenutog datuma 1527. godine. Naime, tada je 147 od ukupno 189 gardista poginulo u borbi sa vojskom Karla V, čuvajući odstupnicu papi Klimentu VII, dok je pokušavao da se Pasetom di Borgo (utvrđenim koridorom) dokopa tvrđave sv. Anđela.

Vatikan - Švajcarski gardisti.

   Kastel sv. Anđela je, u stvari, preuređena grobnica, mauzolej cara Hadrijana. Ovaj rimski imperator je vladao od 117. do 138. godine. Nasledio je od Trajana Rimsko carstvo u njegovim najvećim granicama, tako da je morao dosta vremena i resursa posvetiti utvrđivanju tih granica (npr. Hadrijanov zid). Inače, Rimljani su ubrzo morali da svesno smanjuju svoju državu ne bi li je mogli efikasno čuvati. Hadrijan je bio veliki grkofil i veliki putnik. Poznat je po tome što je obišao sve provincije svoga carstva. Još za života naredio je izgradnju ovoga mauzoleja za sebe i članove svoje familije. Radi se o masivnoj cilindričnoj građevini, koja je nekada bila obložena mermernim pločama i na čijem vrhu se nalazila pozlaćena kočija kojom je upravljao ovaj car. Još u doba carstva Hadrijanov mauzolej je, zbog opasnosti od varvara, priključen gradskim bedemima.

Hadrijanov mauzolej.

   Današnji naziv „Anđeoska tvrđava“ vezuje se za legendu po kojoj se 590. godine na vrhi mauzoleja pojavio arhanđel Mihajlo, koji je izvukao svoj mač i tim gestom signalizirao kraj epidemije kuge, koja je u to vreme harala Rimom. Pape su pretvorile Hadrijanov mauzolej u tvrđavu i povezale ga podzemnim hodnikom sa Bazilikom sv. Petra. Jedno vreme je služio kao zatvor. U njemu je tamnovao Đordano Bruno.

   Promuvao sam se i mostom koji je izgrađen 134. godine kao pristup Hadrijanovom mauzoleju, a koji je mnogo vekova kasnije ukrašen statuama anđela.