Rim 2018. (3. deo)

DAN 3.

   Ovaj dan sam započeo obilaskom Koloseuma. Došao sam malo pre otvaranja, a prostor oko najpoznatijeg amfiteatra na svetu bio je pun turista iz svih mogućih delova naše planete. Razumljivo, ovo neverovatno zdanje to i zaslužuje. Koloseum je dobio ime po nekadašnjoj kolosalnoj statui, prvo Nerona, pa boga Sunca. Kada je Neron svrgnut samo je prepravljena glava. Zapravo, zvanično ime Koloseuma je Amfiteatar Flavijevaca. Njegovu izgradnju je započeo Vespazijan, a posao su završili sinovi Tit i Domicijan. Osvećen je 80. godine.

Koloseum.

   Vespazijan je bio vojskovođa, poreklom iz Španije. U vreme kada je Neron nastradao, ratovao je u Judeji. Otpočela je borba za upražnjeni presto i Vespazijana su njegovi vojnici izvikali za cara. Međutim, u isto vreme su se imperatorima proglasili još i Galba, Oton i Vitelije. Vespazijan je prihvatio titulu koju su mu dodelili njegovi legionari. Ostavio je Tita da završi sa Jevrejima, a on je krenuo na Rim, gde je savladao svoje protivnike i zavladao celim rimskim carstvom 69. godine. Izgradnju Koloseuma je započeo već sledeće godine. Pretpostavlja se da je ovaj građevinski poduhvat finansiran uglavnom od plena iz Judeje.

   Koloseum ima elipsastu osnovu, a dimenzija je 188 x 156 metara. Prva tri sprata ukrašena su arkadama i polustubovima u dorskom, jonskom i korintskom stilu, a četvrti, koji je dogradio Tit, korintskim pilastrima. U arkadama na drugom i trećem spratu bile su smeštene statue, dok su arkade u prizemlju služile kao ulazi. Pretpostavlja se da je Koloseum mogao da primi oko 50.000 gledalaca, mada se u nekim istorijskim izvorima barata i cifrom od 87.000 ljudi. Pod same arene bio je od dasaka preko kojih je nasut sloj peska, dok su se ispod nalazile prostorije i hodnici (hipogeum) za divlje zveri i gladijatore. Dion Kasije kaže da je prilikom otvaranja ovog amfiteatra ubijeno preko 9.000 divljih životinja.

Koloseum.

   Za vreme vladavine Makrina Koloseum je stradao u požaru, ali ga je obnovio Aleksandar Sever. Poslednja priredba održana je u njemu 523. godine. Nakon toga amfiteatar je korišćen za stanovanje ili za prodavnice i radionice, a prostor hipogeuma za sahranjivanje. Vekovi zanemarivanja, kao i zemljotres iz 1349. godine doveli su do toga da je amfiteatar služio samo kao majdan za kamenje. Tu praksu je prekinuo 1749. godine papa Benedikt XIV, koji je Koloseum proglasio svetim mestom, jer su u njemu stradali hrišćanski mučenici. Doduše za tu njegovu tvrdnju, za razliku, recimo, od Cirkusa Maksimusa, nema istorijskih potvrda. Tridesetih godina 20. veka, za vreme Musolinija, zatrpani delovi Koloseuma su otkopani i o ovom spomeniku kulture počelo je da se brine kako i dolikuje.

   Nakon dvadesetak minuta čekanja ušao sam unutar amfiteatra. Bazao sam okolo, naokolo, zavirivo kroz svaku arkadu, pentrao se po spratovima. Pokušavao sam da zamislim gde se nalazila carska loža, gde su sedele vestalke, a gde pretori i tribuni. Što se tiče plebsa, nisam imao dileme, kao i danas –  na vrhu tribina. Probao sam i da skapiram gde su se nalazile konzole koje su držale velarijum, odnosno tendu što je pravila hladovinu i štitila gledaoce od kiše. Inače, za te ogromne tende bila je zadužena jedna jedinica rimske mornarice, jer ko bolje od mornara barata užadima i platnom (jedrom). Na kraju sam morao i da izađem iz Koloseuma. On možda jeste najznačajniji antički spomenik Rima, ali nije jedini, a ja sam isplanirao da ih sve obiđem.

   Nedaleko od amfiteatra nalaze se ostaci Ludusa Magnusa, odnosno gladijatorske škole. Ovo zdanje je podzemnim hodnikom bilo povezano sa Koloseumom, tako da su gladijatori mogli nesmetano da odatle dođu maltene direktno u arenu. Smatra se da je ovaj ludus izgrađen za vreme Domicijana i bio je u upotrebi sve do 5. veka, kada su gladijatorske borbe zabranjene. Danas nema bogzna šta da se vidi od Ludus Magnusa, osim male elipsaste arene za vežbanje. Inače, ova gladijatorska škola se nalazi u tzv. gej ulici. Na mestu gde su se gladijatorski borci tukli, vežbali i krvavo trenirali  danas se feminizirani tipovi drže za ruke.

Ludus Magnus.

   Odmah uz Koloseum nalazi se Konstantinov slavoluk, koji je podignut 315. godine u čast pobede Konstantina nad Maksencijem na Mulvijevom mostu. Već sam pominjao tetrarhiju, odnosno vladavinu četiri cara, koju je uveo Dioklecijan. E, pa, sa tom praksom je prekinuo Konstantin Veliki. Na svom putu da postane jedini vladar, on je u bici kod Mulvijevog mosta pobedio svog carskog rivala Maksencija, sina Dioklecijanovog savladara Maksimijana. Pre bitke na ovom rimskom mostu Konstantin je sanjao simbol hristovog monograma i Isusa koji mu je poručio da će pod tim znakom pobediti. Zbog toga je naredio svojim vojnicima da na štitovima iscrtaju hristov monogram. Konstantin je pobedio i već sledeće godine doneo Milanski edikt, kojim je proglašena verska ravnopravnost i prestanak progona hrišćana. Eto, u čast te bitke, a po odluci senata, podignut je Konstantinov slavoluk. Radi se o luku sa tri prolaza, od kojih je srednji najveći. Šest dugih i plitkih frizova, koji slave Konstantinovu pobedu nad rivalom i njegov trijumfalni povratak u Rim, napravljeni su kada i luk, dok veći deo drugih reljefa potiče sa starijih spomenika iz vremena Trajana, Marka Aurelija i Hadrijana.

Konstantinov luk.

   Nakon Koloseuma, Ludusa i Konstantinovog luka usledila je pauza za kaficu, a onda sam se uputio ka Domusu Aureu, gde sam obavešten da je Neronova palata otvorena za posetioce samo vikendom. Produžio sam dalje ka ostacima Trajanovih termi, koje su, u stvari, dobrim delom napravljene preko Domus Aurea. Ove ogromne carske javne terme građene su od 104. do 109. godine, a izvođač radova bio je omiljeni Trajanov arhitekta Apolodar iz Damaska, tvorac čuvenog mosta preko Dunava. Od ovih termi nije baš mnogo opstalo, ali ti ostaci, razbacani po parku, su i te kako masivni i monumentalni.

Trajanove terme.

   Dalje su na red došle četiri crkve, koje, naravno, nisam obilazio zbog renesansnih skulptura i fresaka, već zbog njihove antičke prošlosti. Dobro, malo preterujem, moram da priznam. Prva od njih bila je Bazilika Santa Marija Mađore. Ona, iako se ne nalazi u Vatikanu, pripada ovoj papskoj državici. Važi za jednu od 4 glavne bazilike Rima i jednu od 5 papskih bazilika. Izgrađena je u 5. veku i zadržala je svoj osnovni oblik uprkos raznim obnovama, proširenjima i „ulepšavanjima“. Mozaik u apsidi je sa kraja 13. veka, a zvonik, inače, najveći u Rimu (75m), je iz 14. veka. Nažalost, fasada iz 12. veka je dobrim delom zaklonjena velikim tremom. Najveći utisak na mene su ostavili izuzetni mozaici iz 5. veka.

Santa Marija Mađore.

   Usledila je pauza za ručak. Još jedan količinski skroman i veoma skup obrok. Gurman sam, volim dobru hranu, obožavam da isprobavam razna belosvetska jela, da istražujem nove ukuse itd. Ako na nešto ne stipsarim onda je to klopa. Na putovanjima se hranim gotovo isključivo po restoranima koji služe nacionalne specijalitete, ali sam u Rimu rešio da zajebem tu praksu. Jednostavno je bezobrazno skupo. Pivo u restoranima je 6 i više eura. Mislim na normalna piva od pola litre, ne na ona dečja, pakovana u posude kao kapi za oči. Kada negde, bilo gde po svetu, odem na klopu obično prvo sabijem neki aperitiv, pa glavno jelo i salatu, veoma često i neko predjelo, pa popijem bar dva piva i na kraju neki desert i kafu. U Rimu, kao stranac koji ne poznaje tamošnje ugostiteljske objekte, bi me to izašlo najmanje 70 eura, a vrlo verovatno i više. Pazi da vam ne dam! More, marš, mamu vam žabarsku! Toliko neću iz principa da platim. Zbog toga sam na ovom putovanju bio uskraćen za neke nove ukuse „čuvene“ italijanske kuhinje. E, baš me zabole! Naravno nisam gladovao, hranio sam se ja dobro, ali najčešće u jednom američkom restoranu iz lanca „Road House“ u kome se služe stekovi. Nije ni to baš jeftino, ali za te pare dobijem pravi obrok, a ne jebene makarone preko kojih je prosuto maslinovo ulje, namrvljen bosiljak i sipano brdo rukole. Nemam ja ništa protiv italijanske kuhinje, čak šta više volim je. Majstori su da od nikakvih sastojaka naprave super klopu. Malo mi idu na živce i ona njihova proseravanja sa predjelima i jelima: antipasto, prima piato, sekonda piato, a kad ih sabereš ni pola t-bon steka u mom američkom restoranu.

   Sledeća crkva koju sam obišao je Santa Pudencijana, koja danas pripada filipinskoj zajednici italijanskog glavnog grada. Kažu da je ova crkva iz 4. veka najstarija u Rimu. Da je stara vidi se i po tome što je u odnosu na sadašnji nivo tla dobrim delom ispod njega. Pošto mene istorija i kultura posle srednjeg veka mnogo manje interesuje, najviše sam pažnje obratio na mermerni friz iz 11. veka na prednjoj fasadi, kao i na zvonik iz 13. veka. Zapravo, glavni razlog zašto sam uvrstio ovu crkvu u spisak za obilazak, nalazi se u njenoj apsidi, a to je mozaik sa kraja 4. veka, doduše restauriran u 16. veku. Na njemu je prikazan Hrist i deset apostola. Dvojica apostola koji fale posledica su pomenute restauracije.

St. Pudencijana.

   Inače, Pudencijana je mučenica iz 2. veka, ćerka sv. Pudensa (apostol Pud). Ona je zajedno sa sestrom Praksedom (Praksedes) odbijala da poštuje Marka Aurelija i Antonina Pija kao božanstva. Osim toga obezbeđivale su sahranjivanje hrišćanskih mučenika, što je bilo kažnjivo. Zbog toga su i nadrljale.

   Nedaleko od crkve Santa Pudencijana nalazi se i bogomolja posvećena njenoj setri. Izgrađena je u 8. veku da bi se u njoj čuvale njihove mošti. Najzanimljiviji u ovoj crkvi su mozaici (9. vek), čiji su autori bez ikakve sumnje došli iz Vizantije. Pažnju privlači i tzv. Zenonova kapela i to, kako zbog mozaika, tako i zbog stuba na kome je navodno Isus Hrist bio šiban i mučen pre razapinjanja, a koji je majka cara Konstantina, Jelena donela iz Svete zemlje. Inače, ona je tada donela i komad Hristovih jasli, koje se čuvaju u bazilici Santa Marija Mađore, kao i deo krsta na kome je Isus razapet, a koji se nalazi u Bazilici Svetog Petra. Po izlasku iz crkve sv. Praksede zapazih tablu na kojoj piše da su u ovom, tada manastiru, između 867. i 869. godine boravili „naši“ Ćirilo i Metodije.

St. Praksede.

   Poslednja bogomolja za danas bila mi je crkva Sveti Petar u lancima. U njoj se čuvaju lanci kojima je ovaj svetac bio okovan, a koje je Njegoš odbio da celiva, pošto „Crnogorci ne ljube verige“. Današnji crnogorski vladari bi ako treba bez problema poljubili i papu u bulju. Ova crkva je svakako mnogo poznatija po Mikelanđelovoj skulpturi Mojsija. Njegov Mojsije osim ozbiljnog bicepsa ima i rogove, za šta se pretpostavlja da je posledica Jeronimove greške u prevodu biblije. On je, izgleda, pogrešno sa hebrejskog preveo reči „zraci svetlosti“ kao „rogovi“.

Mojsije (st. Petar u lancima)

Lanci st. Petra.

   Popodnevne časove sam iskoristio da opet obiđem antičke spomenike koji nemaju radno vreme, odnosno one smeštene po ulicama, trgovima i parkovima Rima. Da budem precizniji, uputio sam se južno od Termini stanice u četvrt San Lorenco.

   Prva na redu bila je Porta Tiburtina, jedna od kapija u Aurelijanovim bedemima. Zapravo, radi se o slavoluku iz Avgustovog vremena, koji je sprovodio tri akvadukta preko Via Tiburtine. Kasnije su ga obnavljali Tit i Karakala, da bi ga na kraju Aurelijan uklopio u svoju fortifikaciju.

Porta Tiburtina.

   Sledeće što sam obišao bio je hram Minerve Medike. Ova prilično velika, kružna građevina, prečnika oko 24 m i visine 33 m, u stvari je nimfej (nimfeon) iz 4. veka. Nimfeji su bili posvećeni nimfama i često su podizani na mestima koji se povezuju sa snabdevanjem vodom. Posle prihvatanja hrišćanstva neretko su pretvarani u krstionice, a ovakvi kao ovaj, sa kružnom osnovom, su poslužili za model baptisterijuma.

Hram Minerve Medike.

   Inače, ovaj deo Rima je takođe prljav, zapušten, pun smeća. Ima na sve strane i nekih improvizovanih brloga po kojima su spavali klošari ovoga grada. Veliki broj fasada je ižvrljan grafitima, a zapazio sam i nekoliko potpuno spaljenih automobila.

   I tako izbih na Porte Mađore, jednu od istočnih kapija Aurelijanovih zidina. U pitanju je dupli luk iznad koga su prolazila dva akvadukta (Akva Klaudijus i Akva Novus). Upravo za tu svrhu ga je 52. godine izgradio Klaudije. Na atici luka stoje natpisi Klaudija, kao i Vespazijana i Tita u čast njihovih radova na pomenutim akvaduktima. Aurelijan je ovaj luk inkorporirao u svoje bedeme 271. godine.

Porta Mađore.

   Sasvim blizu Porte Mađore nalazi se grob jednog pekara sa kraja republike (50. – 20. pne).

Porta Mađore i grobnica pekara.

   Tu sam se još malo muvao razgledajući Aurelijanove zidine, ali o njima nešto kasnije. Kada se potpuno smračilo, večerao sam u obližnjoj kafani. U ovom musavom kraju grada, kako sam i očekivao, klopa je bila nešto jeftinija ali bezveze. U porciji lazanja bilo je mlevenog mesa u količini kao da se radi o kokainu.