Rim 2018. (2. deo)

DAN 2.

   U Rimu sam proveo ukupno osam dana i to se pokazalo kao taman dovoljno da vidim ono šta sam planirao. Da budem precizan, zapravo sam isplanirao da obiđem sve što je vezano za antičku prošlost ovoga grada. To je bilo pod obavezno, a od drugih stvari gotovo da ništa nisam stavio pod ,,must to see,,. Renesansa, barok, slikarstvo, Mikelanđelo, Karavađo, sve je to lepo, ali me ne zanima baš preterano. Šta ću kada sam isključiv! Kada me nešto ne interesuje može da bude kolika hoćeš atrakcija, proći ću pored toga kao pored turskog groblja. E, ali zato me istorija Starog Rima i te kako zanima i zbog toga sam pre puta na mapi ovoga grada locirao svaki, pa i najmanji spomenik iz tog perioda. To, u stvari, i nije bilo tako teško, pošto stvarno dobro poznajem taj deo istorije, godinama sam ga proučavao, pa, mogu da kažem i profesionalno se time bavio.

   Na prvu ostavštinu Staroga Rima nabasao sam istoga trenutka kada sam iskoračio kroz vrata železničke stanice Termini. Naime, odmah pored nje pruža se jedna sekcija Servijevih zidina. Radi se o bedemu koji je okruživao grad. Smatra se da je podignut u 4. veku pne, nakon Galske najezde. To je ono kada je Rim opustošen, a jedino je pošteđen Kapitol, koji je spašen jer su Junonine guske probudile  branioce. Servijeve zidine su bile visoke oko 10 m, široke 3,6 m i dugačke 11km. Dovoljno da, mnogo godina nakon izgradnje, odvrate Hanibala tokom II punskog rata od napada na Rim. Naziv ove drevne fortifikacije vezuje se za Servija Tulija, jednog od 7 polu-legendarnih kraljeva Rima. Već krajem republike i početkom carstva Rim se proširio izvan pomenutih zidina, te su one izgubile svoju svrhu. Osim toga, otpočelo je doba kada se Rim više nije branio, već je samo napadao i osvajao.

Servijevi bedemi.

   Prvi pravi arheološki lokalitet koji sam obišao u ovome gradu bile su Dioklecijanove terme. Terme nisu služile samo za puko kupanje i brčkanje, već su one predstavljale centar javnog i društvenog života u svakom rimskom gradu. Iako nose naziv po Dioklecijanu, njihovu izgradnju je naručio Maksimijan za svoga savladara Dioklecijana 298. godine. Da pojasnim malo, Dioklecijan je shvatio da je u to doba bio problem vladati iz Rima tolikom imperijom, te je, radi bolje organizacije i upravljanja, podelio carstvo na četiri teritorije. U dve su vladali avgusti, a u druge dve cezari, koji su posle nekog vremena trebali da zamene avguste i da izaberu nove cezare, koji će jednoga dana zameniti njih. Ovaj sistem vladavine  nazvan je tetrarhija i osim boljeg upravljanja carstvom trebalo je i da uredi večito pitanje nasleđivanja carskog prestola. Tetrarhiju je 293. godine, kao što već rekoh, uveo Dioklecijan, a ukinuće je Konstantin Veliki.

   Vratimo se Dioklecijanovim termama. Da ponovim, njihova izgradnja je započela 298. godine i trajala je sve do 306. godine, odnosno posle njegove abdikacije, tako da su završene za vreme Konstancija (oca Konstantina I). Istorijski izvori kažu da su bile u upotrebi sve do 537. godine, kada su Ostrogoti porušili akvadukt koji ih je snabdevao vodom.

Dioklecijanove terme.

   Dioklecijanove terme su zauzimale prostor od 13 hektara i mogle su u isto vreme da prime 3000 ljudi. Kao i kod većine drugih rimskih kupatila i ovo je imalo kaldarijum (prostoriju za kupanje u toploj vodi), tepidarijum (prostoriju sa umerenom temperaturom), frigidarijum (prostor sa bazenom sa hladnom vodom), natatio (bazen za plivanje), palestru (vežbalište), verovatno i biblioteku itd.

   Diklecijanove terme su me pre svega oduševile svojom monumentalnošću. Zidane su opekama, a pojedini delovi ove građevine su sačuvani do visine krova. Ma, sve to izgleda fenomenalno! U jednom delu ovoga kompleksa smešten je odličan muzej krcat brojnim eksponatima. Drugi, pak, deo Dioklecijanovih termi, nekadašnji frigidarijum, je, još u 16. veku, prepravljen po nacrtu Mikelanđela u crkvu sv. Marije od Anđela. Sve je to lepo, kako treba raskošno, pa radio ju je čuveni Mikelanđelo, ali šta ću kada mene ta renesansa ne radi! Tu je po podu postavljena i nekakva meridijanska solarna linija, sa početka 18. veka, pretpostavljam da je mnogima i to zanimljivo, ali ja sam ubrzo bio napolju gde sam nastavio sa razgledanjem termi.

Dioklecijanove terme - sv. Marija od Anđela.

   Obišao sam i sa spoljne strane ceo kompleks. Na kraju, osim što sam bio zadivljen monumentalnošću ovoga zdanja, bio sam i iznenađen količinom đubreta razbacanim oko Dioklecijanovih termi. Čuo sam ja da Rim nije baš preterano čist, ali ovako nešto nisam očekivao. Šta tek da kažem o delu oko Termini stanice. Tako nešto sam viđao samo po Aziji i Africi. Smeće na sve strane i gomila klošara, narkomana, pijanaca, vidno bolesnih, tj. poremećenih ljudi, transvestita, prosjaka. Dodajte na to i brojne migrante: crnce, Arape, žutaće, Pakistance i shvatićete na šta liči taj deo Rima. Nakon mog boravka u Večnom gradu povlačim sve što sam ikada izgovorio o čistoći Beograda. Najgora beogradska predgrađa su čistija od ovog, maltene, centra Rima. Da se razumemo, meni sve to uopšte nije smetalo, samo konstatujem. Nikada nisam merio gradove po čistoći i po uređenosti. Po mom mišljenju Rim je jedan od najveličanstvenijih gradova na svetu, pa šta ako je dobrim delom štrokav!

   Nakon Dioklecijanovih termi, malo sam se promuvao Trgom Republike, a onda se uputio ka Nacionalnom rimskom muzeju. Ako me je postavka u Dioklecijanovim termama oduševila, onda za ovaj muzej jedino mogu da kažem da me je raspametio. Uh, kakve stvari na jednom mestu! Konačno sam uživo video bronzanu skulptur boksera, ili bolje reći pankratiste (330 -350. pne). Nagi, bradati borac koji sedi sa rukama  na kolenima. Na šakama su mu cestusi (rukavice). Odaje utisak da je premoren od borbe ili treninga. Glavu je okrenuo u stranu, kao da sluša savete trenera. Lice mu je puno ožiljaka, naduvene arkade, a uši deformisane od silnih borbi. Ova skulptura mi se urezala u pamćenje kada sam je pre mnogo, mnogo godina prvi put video u literaturi i evo sada stojim pored nje!

Bokser.

   U istoj prostoriji gde se nalazi bokser smeštena je takođe izvanredna bronzana statua seleukidskog princa iz 3 – 2. veka pne. Od skulptura treba spomenuti i jednu od rimskih kopija Mironovog bacača diska, kao i bronzanog Dionisa. Jedna od poznatijih skulptura ovoga muzeja je tzv. Spavajući Hermafrodit.

Spavajući Hermafrodit.

    Sva ova čuvena dela antike su mi bila od ranije dobro poznata, međutim ovde sam se susreo sa jednim neverovatnim reljefnim sarkofagom iz 250 – 260. godine, o kome nisam imao pojma. U pitanju je tzv. Ludovisi sarkofag sa bitkom, na kome je u dubokom reljefu prikazana borba Rimljana i Gota. Izrezbaren je svaki centimetar sarkofaga, a scena bitke je tako haotična i isprepletana da čovek prosto ne zna gde da gleda. Zanimljivo je i to što se na čelu centralne figure mladog rimskog oficira nalazi urezani znak X, što se tumači time da se radi o sledbeniku mitraizma. Naravno, ovaj znak nisam primetio u svom tom haosu prikazanom na sarkofagu, već sam za to saznao po povratku kući i to uprkos tome što sam bar 20 minuta buljio u ovo remek delo.

Seleukidski princ.

Ludovisi sarkofag sa bitkom.

   Među silnim artefaktima ovoga muzeja izdvajaju se i bronzani ukrasi Kaligulinih brodova sa jezera Nemi. Izloženo je i dosta sjajnih mozaika kao i freske iz vile Livije, supruge cara Avgusta. Puno vremena sam proveo ovde, a kada sam izašao morao sam da sednem u neki restoran da se malo okrepim, a bogami i da sredim utiske. Klopa nije bila loša, ali skupa, a porcija pederska. Kada sam bio spreman za dalji obilazak Rima, već je bilo kasno, muzeji i arheološki lokaliteti su bili pred zatvaranjem, te sam se uputio ka pojedinačnim spomenicima koji nemaju radno vreme, tj. koji su razbacani po gradu.

   Prvi na redu bio je Galijenov slavoluk. On se nalazi na mestu nekadašnje Porte Eskvilina, Servijevih zidina. Tokom Avgustove vladavine je obnovljen, a 262. godine izvesni rimski vitez ga je posvetio caru Galijenu i njegovoj supruzi. I danas je jasno vidljiv uzani natpis gde se pominju ovaj car i carica. Pretpostavlja se da su na širokom praznom prostoru iznad njega stajale mermerne ploče na kojima se nalazio i natpis posvećen Galijenovom ocu Valerijanu, koje su skinute nakon njegovog sramnog poraza od Sasanida (Persijanaca). Inače, Valerijan je živ uhvaćen i prilično je ponižavan tokom zarobljeništva. Jedno vreme je služio sasanidskom vladaru Šapuru kao hoklica kada bi se ovaj penjao na svoga konja. Svojevremeno sam u Iranu video ogroman reljef na kome zarobljeni Valerijan kleči ispred Šapurovog konja da bi ga ovaj , gazeći preko njegovih leđa, uzjahao.

Galijenov luk.

   Sledeći na redu bio je Auditorijum Mecene, koji je bio deo čuvenih vrtova ovoga zaštitnika umetnosti.

Mecenin auditorijum.

   Na kraju dana na red je došao i Marijusov trofej, odnosno nekadašnja monumentalna fontana unutar carske vile iz doba Aleksandra Severa (222 – 235.). Pretpostavlja se da se na centralnoj niši nalazila skulptura ovog cara, dok su u dve manje niše bili smešteni tzv. Marijusovi trofeji, koji su zapravo pripadali jednom starijem spomeniku iz vremena Domicijana.

Marijusov trofej.