Egejska Turska 2021. (11. deo)

 

HRAM APOLONA GOSPODARA MIŠEVA

 

   Nakon Pergamona odlučio sam da se vratim u Akčaj. Posle desetak dana bazanja po egejskoj obali već su me poprilično boleli zglobovi, tako da mi je bila potrebna pauza. Kada kažem pauza, mislim da malo poštedim noge, a ne da se sve vreme izležavam. Tokom tih par dana u Akčaju išao sam sa prijateljem dva puta u obližnji Edremit. U pitanju je poprilično veliki grad, ali bez zanimljivih istorijskih spomenika ili neke tradicionalne arhitekture. Nekada su u njemu živeli Grci, a onda su nakon I balkanskog rata došle muslimanske izbeglice iz naših krajeva. Turska vlada je te nesretnike organizovala i naoružala i 1914. godine “pustila” ih da napadnu edremitske Grke. Tako je Edremit očišćen od Helena i naseljen balkanskim muslimanima. Nešto malo ima i Čerkeza, kao i Tahtači Turkmena (Alaviti), koji su ovde doseljeni nakon bitke kod Čaldirana 1514. godine (u njoj su Turci pobedili Safavidske Persijance).

Edremit.

   Ime grada Edremita povezuje se sa antičkim Adramitionom. Međutim, arheološka istraživanja ukazuju da se ovaj drevni grad nalazio 24 km južnije, u mestašcu Oren (Burhanije) na obali mora. Bili smo i tamo. Oren ima veliku i lepu plažu, a to što može da se vidi od Adramitiona je izuzetno skromno. Na jednom mestu ograđen je arheološki iskop na kome se nalazi nekoliko pitosa (ogromnih posuda za skladištenje hrane) i to je sve. Tu je postavljena i tabla sa sledećim tekstom: “Dobrodošli u Adramition/Oren koji je izgradio Adramis, brat Kreza, najbogatijeg kralja u antičkim vremenima, čuven po svojoj luci, ustavu, sudovima, kremu od kupina i konopljiki”. Inače, konopljika je biljka koja važi za anafrodizijak. Stari Grci su za nju govorili da služi za održavanje morala i etike, jer napitak od nje ograničava volju za seksom. Konopljika je bila simbol čednog braka i verovalo se da je Hera rođena na Samosu ispod jednog grma ove biljke. U srednjem veku navodno su je masovno gajili  i koristili monasi za odvraćanje od svetovne ljubavi.

Oren.

Oren - Adramition.

    Nakon tih par lagodnih dana u Akčaju zglobovi su mi se dovoljno oporavili, te sam krenuo u novu akciju. Odlučio sam da odem u selo Gulpinar u kome se nalazi hram Apolona Sminteona – gospodara miševa. Ovo svetilište se nalazilo između dva važna antička grada na poluostrvu Biga, Aleksandrije Troadske i Asosa, a izgrađeno je negde sredinom 2. veka p.n.e. Hram je, kao što već spomenuh, posvećen Apolonu Sminteonu. Ovaj epitet Sminteon je prilično intrigantan i nejasan. Reč “sminte”, kao epitet Apolona prvi put je zabeležen u Ilijadi, kada se Apolonov sveštenik Hris molio svom bogu da se osveti Grcima, jer je Agamemnon oteo njegovu ćerku Hriseidu. Apolon mu je uslišio molbu i poslao kugu u grčku vojsku. Reč “sminte” bila je zagonetna i nerazumljiva i Starim Grcima. Stoga su kasniji mitovi o Apolonu pokušavali da objasne ovu reč na osnovu konteksta u kojem je korišćena u Ilijadi. Pošto je Apolon u grčku vojsku poslao kugu, povezali su je sa glodarima koji su glavni prenosioci ove bolesti i tako dođoše do Apolona gospodara miševa, tj. božanstva koje je moglo da pošalje ili okonča epidemiju kuge.

Hram Apolona Sminteona.

   Jedan drugi mit kaže da je proročanstvo nekim kritskim kolonistima troadskog porekla savetovalo da osnuju grad gde ih budu napali “sinovi zemlje”. Onda su na mestu današnjeg Gulpinara tim doseljenicima miševi izgrizli remenje i ostale kožne delove na naoružanju, te oni tu osnovaše grad i podigoše Hram gospodaru miševa.

Hram Apolona Sminteona.

   Hram Apolona Sminteona je pseudodipter. Na užoj strani ima 8, a na dužoj 14 jonskih stubova. Smatra se da ga je gradio neki od učenika čuvenog arhitekte Hermogena. Hram Aplona Sminteona je značajan i zbog toga što mu je friz bio ukrašen reljefnim scenama legendarnog Trojanskog rata.

Friz na Apolonovom hramu.

   Prilikom arheoloških istraživanja iskopani su fragmenti Apolonove statue, na osnovu kojih je procenjeno da je ta skulptura bila visoka oko 5 metara. Tačan izgled statue nije moguće rekonstruisati pomoću pronađenih delova, ali na novčićima iskopanim u obližnjoj Aleksandriji Troadskoj prikazana je figura koja stoji ispred hrama i gazi miša. Po alternativnim tumačenjim slika na novčićima, božanstvo ne gazi miša, već je okruženo miševima. Bilo kako bilo, Turci su na lokalitetu postavili ogromnu nogu koja gazi jednog miša, a i okružena je ovim glodarima. Ljudima koji upravljaju arheološkim nalazištem u Gulpinaru očito se dopada ova priča sa miševima, pa su na obnovljenom delu hrama, na stepeništu, postavili pedesetak malih skulptura miševa. Meni je to simpatično.

   Osim Apolonovog hrama ima i još ponešto da se vidi na lokalitetu, kao na primer, terme i tzv. sveta ulica. Posebno su mi bile interesnatne baze skulptura pobednika sportskih igara, koje su se održavale u svetilištu Apolona Sminteona. Ukupno je pronađeno 24 pijedestala, ali niti jedna skulptura. Verovatno su bile od bronze. Pobednici koji se spominju u natpisima na pijedestalima takmičili su se u rvanju i pankrationu (boks pomešan sa rvanjem – antički ultimat fajt). U tim natpisima su osim imena pobednika navedena i imena njihovih roditelja, trenera, sponzora, kao i za vreme kog sveštenika su održane igre u kojima je dotični postao šampion.

Pijedestali statua sportskih pobednika.

   Sve u svemu, dopao mi se ovaj lokalitet, ali namučio sam se dok sam do njega došao, a bogami i dok sam se vratio. Jeste da je blizu Akčaja, udaljen je nekih sedamdesetak kilometara, ali morao sam bezbroj puta da presedam iz dolmuša u dolmuš. Uz to je bila i nedelja, pa je verovatno i zbog toga prevoz bio redak. U Gulpinaru sam nakon obilaska lokaliteta blejao tri sata do dolaska minibusa. Ma, nema veze, bilo je ok.

   Na kraju smo još jedan dan proveli u Akčaju, taman da se snabdem “suvenirima” kao što su: masline, alva, ovčiji sir, baklave. Povratak za Beograd je protekao bez ikakvih problema i tako se završilo još jedno moje putovanje po Turskoj.