Kina i Kirgizija 2018. (9. deo)

MOGAO PEĆINE

   Mogao pećine predstavljaju njaznačajniji kulturno – istorijski spomenik u okolini Dunhuanga. Poznate su i kao Pećine hiljadu Buda. Prvu pećinu je napravio putujući monah Juecuen 366. godine, kada je video 1.000 zlatnih Buda kako blešte na litici. Zbog te vizije isklesao je odaju za meditaciju u toj steni. Od tada pa sve do 14. veka ovde je napravljeno više od 800 pećina. Njih 492 su oslikane izvanrednim muralima, koji pokrivaju više od 46.000 m². Osim crtežima Mogao pećine su ukrašene i sa više od 2.000 skulptura.

   Ovo mesto je povezano i sa jednim drugim važnim kineskim monahom iz 7. veka, Sjuencangom. On je poznat po svom epskom putovanju u Indiju, sa koga je dopremio gomilu budističkih rukopisa, koje je tokom sledećih decenija prevodio i proučavao. Ti tekstovi su poslužili kao osnova kineskog budizma. Pri kraju svog šesnaestogodišnjeg putovanja Sjuencang je zastao i proveo neko vreme u Dunhuangu.

   Već sam spomenuo da se kod ovog mesta spajaju dva kraka Puta svile koji su obilazili pustinju Taklamakan. Zbog toga su ovde morali da prođu svi karavani i zato su se ovde sjatili belosvetski trgovci. Usled toga razvilo se izuzetno multikulturalno društvo. To se može primetiti i na muralima iz pećina, gde se mešaju kineski uticaji sa centralnoazijskim i indijskim.

   Kreativni vrhunac Mogao-a bio je tokom 7. i 8. veka. Od 781. do 840. godine pod vlašću su Tibetanaca. Kao što rekoh, nastavilo se sa pravljenjem novih pećina sve do 14. veka, odnosno do vremena kada je Put svile počeo da gubi svoj raniji značaj zbog otvaranja novih pomorskih ruta, odnosno kada je Kina izgubila kontrolu nad dobrim delovima Puta svile.

   U početku su klesanje i ukrašavanje ovih pećina za svrhu meditacije pravili sami monasi, ali su vremenom njihovu izgradnju počeli da finansiraju donatori: važni sveštenici, bogati trgovci, strani velikodostojnici, lokalna vladajuća elita, pa čak i kineska carica. Naravno, zbog toga su pećine postale mnogo raskošnije.

   Ovaj lokalitet je imao tu nesreću da ga se prvi dokopaju evropski arheolozi na samom početku 20. veka. U to vreme je nastala prava euforija među svetskim arheološkim ekipama, koje su se utrkivale po Centralnoj Aziji skupljajući antikvitete i manuskripte. Većina njih su nemilosrdno kasapili murale, skulpture i to odnosili svojim pretovarenim karavanima. Pionir tih pohoda je Šveđanin Sven Hedin, zatim sledi Britanac mađarskog porekla Aurel Štajn, pa Nemci Fon Le Kok i Teodor Bartus, Francuz Pol Pelio. Iskopavanja su vršili i japanski budistički sveštenici, za koje se misli da su se ujedno bavili i špijunažom. Ovde je za blagom tragao i Amerikanac Lengdon Vorner, koji je poslužio za stvaranje lika filmskog arheologa Indijane Dzonsa. Bile su to izuzetno rizične ekspedicije i to kako zbog surove pustinje, tako i zbog raznih bandita koji su vršljali ovom oblašću. Po današnjim merilima svi ti nabrojeni arheolozi su napravili ogromne štete lokalitetima koje su iskopavali, međutim u to vreme je arheologija bila tek u povoju i , jebiga, takva je bila praksa.

    Kao što već rekoh, osim za antikvitetima ovi istraživači su grozničavo jurili i za drevnim tekstovima. Tu treba spomenuti, meni simpatičnu, priču o nekom lokalcu Islamu Akhunu, koji je razvio biznis pravljenja lažnih manuskripta i njima zatrpao evropske muzeje. Čak je u tu svrhu izmislio sopstveno pismo koje su godinama razni stručnjaci pokušavali da dešifruju. U to vreme najpoznatiji lingvisti su se podelili na one koji su Akhunove rukopise smatrali verodostojnim i one koji su mislili da su u pitanju falsifikati. To su bile žestoke rasprave, maltene na krv i nož. Održavani su i kongresi koji su se bavili ovom problematikom.

   Od svih pećina na ovom lokalitetu najzanimljiviju priču ima ona koja danas nosi broj 17. Naime, negde u 11. veku ova prostorija je iskorišćena da se u nju uskladišti na hiljade knjiga i svitaka. Bilo je tu i budističkih sutri i raznih drugih spisa i dokumenata i to na raznoraznim jezicima, od sanskrita, preko turkijskih jezika, do tibetanskog i kineskog. Osim tekstova tu su ostavljene i brojne relikvije, zastave i slične stvari. Svi ti silni rukopisi datuju se od 406. do 1002. godine. Kada je sve to pohranjeno, prostorija je zapečaćena, tačnije zazidana. Nije baš najjasnije zašto je to urađeno. Postoje različita mišljenja. Najviše njih smatra da je u pitanju bio strah od nadolazećeg islama. Bilo kako bilo, pećina broj 17. je ostala sakrivena 900 godina. Otkrio ju je 1900. godine taoistički monah i samozvani čuvar Mogao pećina Vang Juenay. Onda je 1907. godine, već pominjani britanski mađar Aurel Štajn stigao u Dunhuang i to koristeći Sjuencanove opise iz 7. veka, kao vodič kroz Taklamakan. Štajn je saznao od Vanga za ovo skrovište i posle mnogo nagovaranja za neke sitne pare je otkupio gomilu rukopisa, koje je natovario u 29 sanduka i odneo u Britaniju. Zbog ove akcije dobio je plemićku titulu. Jedan od najdragocenijih predmeta u Štajnovom plenu bila je tzv. Dijamantska sutra, pet metara dugačak svitak koji je štampan drvenim pločicama 868. godine (skoro 6 vekova pre Gutenberga).

   Posle Aurela Štajna došao je Francuz Pol Pelio i takođe od Vanga otkupio za neku malu lovu silne tekstove. Usledili su i dolasci raznih drugih arheologa: Rusa, Japanaca, Kineza itd. Među poslednjima je bio Amerikanac Langdon Vorner, koji je ostao kratkih rukava što se tiče rukopisa, pa je isekao desetak delova murala i jednu skulpturu.

   Interesantno je da su se Rusi, iako najbliži, kasnije od svih uključili u ovu svojevrsnu arheološku trku po kineskoj Centralnoj Aziji. Osim toga oni nisu tako grozničavo odnosili sve na šta bi nailazili, niti su isecali murale sa zidova. Zbog toga se, za razliku od drugih evropskih istraživača, Rusi ne kotiraju visoko na kineskoj rang listi pljačkaša arheološkog blaga Kine. Međutim Rusi jesu napravili priličnu štetu i to baš Mogao pećinama. Naime, ovde, na samom lokalitetu, su se nakon poraza u građanskom ratu smestili izbegli beloarmejci. Hiljade očajnih, poraženih i prognanih vojnika koji žive u Pećinama hiljade Buda, pa to nije moglo dobro da prođe.

   Na kraju ove priče o arheološkom „pljačkanju“ kineske Centralne Azije treba reći da gotovo sve što su Nemci odvukli u svoju državu, a oni su posebno beskrupulozno kasapili lokalitete, uništeno je u II svetskom ratu. Većina tih predmeta bila je smeštena u etnografskom muzeju u Berlinu, koga su Amerikanci sedam puta bombardovali.

   Naš obilazak Mogao pećina započeo je tako što smo otišli u Digital exhibition centar, gde smo kupili ulaznice. Tu smo prvo odgledali filmić o ovom nalazištu. Mislio sam da je to bezveze i čak sam planirao da preskočim tu projekciju, međutim bilo je baš dobro. U pitanju je film rađen sa kojekakvim sajber, 3D efektima, ili kako se već to zove. Zatim su nas busevima odvezli do samog lokaliteta, što i nije tako kratka vožnja. Onda je od svih nas stranaca formirana grupa i dodeljen nam je vodič koji nas je proveo kroz nekih desetak pećina. Zbog milionskog broja turista, za posetioce je stalno otvoreno 10 pećina, a relativno je dostupno još njih oko 40, koje se otvaraju s vremena na vreme. Konzervatori kažu da bi disanje tolikog broja ljudi moglo da ošteti murale više od bilo kog drugog činioca. Kinezi baš paze i baš su rigorozni na ovom lokalitetu. Sve pećine koje se obilaze su pokrivene video nadzorom i to se stvarno nadzire. Vodiču su u jednom momentu preko radio stanice javili koji su turisti iz naše grupe krišom slikali, pošto je fotografisanje striktno zabranjeno.

Pećina br. 96.

   U tih desetak pećina koje smo obišli uključena je i najveća, pod rednim brojem 96, čija fasada ima oblik devetospratne pagode. U njoj je smeštena skulptura Bude visoka 35 metara. Naravno, posetili smo i već pominjanu pećinu – biblioteku br. 17.

   Na kraju, nema tu šta mnogo da se kaže osim da je u pitanju fenomenalni, vrhunski lokalitet.