Kina i Kirgizija 2018. (8. deo)

DUNHUANG

   Nakon obilaska Jiayuguan tvrđave i kineskog zida proveli smo ostatak dana, a bogami i dela noći bazajući po ovom gradu, pošto nam je voz do našeg sledećeg odredišta, Dunhuanga kretao tek u 2 časa iza ponoći. U Dunhuang smo stigli ujutru u 6,30, a tih 4,5 sata vožnje sam prespavao. Prvo smo našli hotel, gde smo se ratosiljali ranaca i onda otišli do Pagode belog konja. Prema legendi, 384. godine budistički monah Kumarajiva iz Kuče je na svom belom konju Tianliu prenosio svete spise do Dunhuanga. Njegov konj je uspeo da kroz visoke planine pronađe put do ovog mesta. Dok je Kumarajiva ovde boravio i propovedao, njegov konj Tianliu je crkao, a monah jezbog toga  bio toliko tužan i očajan da je u čast svog vernog pratioca podigao ovu pagodu. Tako glasi priča, međutim ovo sadašnje zdanje je iz 19 – 20. Veka.

Pagoda belog konja.

    Ovde smo se kratko zadržali, pošto, da budem iskren, i nema bogzna šta da se vidi, te smo se uputili ka Polumesečastom jezeru. Kako mu ime samo kaže, radi se o jezeru takvog oblika u jednoj oazi 6 km južno od grada, u Gobi pustinji. Ja se iz nekih neobjašnjivih razloga ložim na pustinje, pa sam se unapred radovao blesanju po pesku Gobia.

Polumesečasto jezero.

  Polumesečasto jezero je, zapravo, drevna oaza okružena ogromnim peščanim dinama. Uz obalu jezera nalazi se i jedna pagoda. Prizor je fenomenalan. Dine su stvarno mnogo velike. Muvao sam se po raznim pustinjama, ali ovolike nigde nisam video. Baš mi je bilo lepo na ovom mestu, čak mi nije posebno teško palo ni pentranje uz dine, što i nije tako lako. Mislim da je hodanje po ovakvom pesku, negde u rangu pešačenja po snegu. Jeste, naporno je, pogotovo za moje pohabane zglobove, ali vredelo je zbog tog pogleda sa vrha. Dugo sam se na toj dini odmarao i kulirao, ali došlo je i vreme za silazak. Za razliku od uspona, spust je bio lagan i brz. Samo sam se sjurio niz dinu, osećajući se kao dete, a, bogami, tako sam se i radovao.

Polumesečasto jezero.

   Po povratku u grad najpre smo otišli na neke xian-ske hamburgere, koji su bili odlični. U pitanju je meso, valjda, pečeno u voku, pa onda satarom sitno iseckano i stavljeno u lepinju, koja kao da je napravljena od lisnatog testa. U tom mesu ima i puno začina i jako se oseća beli luk. Prilično je i masno. Ma, fenomenalno! Gazda lokala je znao dobro engleski i bio je vrlo pričljiv, te sam saznao da sve osoblje iz te kafane potiče iz Xian-a i da ovaj restoran njegova porodica drži 250 godina.

Xian hamburgeri.

   Dunhuang je stari grad za koji kažu da je osnovan stotinak godina pre nove ere,  na mestu gde su se ukrštale dve glavne trgovačke rute Puta svile, a i kontrolisao ulaz u Xeksi koridor. Njegovo ime može da se prevede „Uspešan i prosperitetan“, što takođe ukazuje na nekadašnju slavu koju je imao. Danas je to mnogo manje važan grad sa nekih 190.000 stanovnika

Dunhuang.

   Prijao mi je boravak u Dunhuangu, koji je, inače, prilično živo mesto. Zbog obližnjih velikih turističkih znamenitosti Dunhuang posećuje dosta turista. Verovatno delimično i zbog njih postoji tzv Night market. Radi se o velikom broju tezgi na kojima se prodaju raznorazni suveniri i zanatski proizvodi iz ovog dela Kine. Jedan deo noćnog marketa je, zapravo, pijaca. Valjda ne moram da naglašavam da mi se najviše dopao deo koji nosi ime Night food street. Tu sam u više navrata isprobavao razne ražnjiće, što one klasične sa mesom, pa preko nekih sa iznutricama, bubcima i sličnim stvarima, do ražnjića sa lignjama, sipama i drugim morskim živuljkama. Bilo je i nekih na kojima je natknuto nešto za šta nemam pojma o čemu se radilo. I ti su bili odlični.