Azerbejdzan 2017. (4. deo)

GOBUSTAN

   Jedan dan smo iz Bakua otišli u Gobustan da bi smo videli blatne vulkane i arheološko nalazište poznato po petroglifima. Do tih mesta je malo zajebato stići. Treba promeniti nekoliko autobusa, a onda i uzeti taksi ili ozbiljno pešačiti. Odlučili smo se da organizujemo prevoz do ovih lokaliteta direktno iz Bakua, a pošto nas je bilo troje to i nije bio neki posebno veliki trošak.

   Gobustan se nalazi nekih 60 i kusur kilometara jugozapadno od azerbejdzanske prestonice. Maltene odmah po izlasku iz Bakua našli smo se u klasičnom pustinjskom okruženju. Oko nas su se smenjivale prašnjave ledine, gola brda i naftne bušotine. Kuće su mnogo skromnije, da ne kažem baš uboge, u poređenju sa onima po Bakuu, ako izuzmemo luksuzne vikendice uz obalu Kaspijskog mora. Prošli smo i pored nekoliko izbegličkih naselja u kojima su smešteni proterani iz Nagorno Karabaha.

Blatni vulkani.

   Ubrzo smo sišli sa asfaltnog puta i posle kraće vožnje zemljanim stazama punim rupa i jaruga stigosmo do vulkana. U Azerbejdzanu, tj. na njegovoj kaspijskoj obali, nalazi se skoro 400 blatnih vulkana, što čini oko polovinu svih u celom svetu. Na toj lokaciji do koje smo došli bilo je njih dvadesetak. Različitih su dimenzija, od baš malih, pa do, bogami, ozbiljnih brdašca. Iz svih njih je izbijalo žitko blato, praveći velike klobuke. Inače, to blato je hladno i izbacuje ga gas. Kažu i da je lekovito. Verovatno zbog toga roditelji jednog malog Azera nisu mnogo marili što im je sin od glave do pete bio prekriven tim muljem.

   Prvi put sam tako nešto video i, nema šta, bilo mi je baš zanimljivo. Među svim tim blatnim vulkanima nalazilo se i jedno muljevito, plitko jezerce koje je takođe brbotalo kao da vri. Ovi vulkani su, naravno, bezopasni, ali dešava se da na svakih par decenija eksplodiraju i da izbacuju plamen više desetina metara, čak i do sto metara, a onda se opet primire dugi niz godina.

   Na putu do našeg sledećeg odredišta kratko smo se zadržali kod jednog prirodnog izvorišta nafte koje se ne eksploatiše. Radi se o muljavoj smrdljivoj bari, po kojoj su plutale crne naslage.

Blatno jezerce.

   I tako dođosmo do arheološkog nalazišta sa petroglifima, tj. crtežima urezanim u stene. U pitanju su ogromni kameni blokovi koji su se usled viševekovnog delovanja sunca, vetrova i zemljotresa odvalili i skotrljali niz liticu i, između ostalog, formirali oko dvadesetak manjih i većih pećina pogodnih za staništa. Pretpostavlja se da su ljudi koji su se u njima nastanili počeli da na tim stenčugama urezuju prve crteže još u paleolitu. Ova umetnost je kontinuirano praktikovana sve do srednjeg veka i tako je nastalo više od 6.000 crteža. Na njima su prikazani ljudi kako plešu ili love, zatim zvezde, sunce, brodovi, karavani kamila, a najviše od svega raznorazne vrste životinja. Najčešće su u pitanju nekoliko vrsta kozoroga i gazela, onda bikovi, jeleni, konji, ali ima i riba, ptica, divljih svinja, nekakvih grabljivica iz porodice mačaka itd.

Arheološki lokalitet Gobustan.

   Na nekoliko mesta po lokalitetu postavljeni su neobični kameni ,,muzički instrumenti“. Zapravo, to su kamenčuge, uslovno rečeno, oblika čamca, koje kada se udaraju drugim kamenom emituju melodične zvuke. Zovu ih gaval daš. Na par mesta mogu da se vide i pravilno izdubljene okrugle rupe u stenju, koje su služile za sakupljanje kišnice ili kao pojila za stoku. Ima i nekoliko zanimljivo izrezbarenih poznosrednjovekovnih nadgrobnih spomenika, nalik minijaturnim stećcima.

   Nedaleko od lokaliteta smešten je super moderni muzej sa kojekakvim video – bimovima, laserima i sličnim stvarima. Dobar je, a postavka je koncipirana tako da bude shvatljiva i zanimljiva i najvećim laicima.

   Pri povratku za Baku, rekli smo da nas ostave kod nekog ribljeg restorana, koji su nam preporučili lokalci, a koji se nalazi malo van grada. Ovaj put nisam jeo čuvenu belugu, koju sam imao prilike da ranije probam. Naručio sam nekog kaspijskog kutuma sa roštilja. Lepo spremljeno, dobra porcija, ali nisam bio nešto posebno oduševljen. Za moj ukus ima previše kostiju.

   Inače, restoran se nalazio na samoj obali Kaspijskog mora, koje je u stvari najveće jezero na svetu, ili, bolje rečeno, potpuno okruženo zatvoreno more. Površine je preko 370.000 km² i slano je. Valjda zbog toga što je izolovano u njemu su se razvile mnoge endemske vrste životinja, kao što je, recimo, kaspijska foka. Ipak, ubedljivo najznačajnija životinjka ovih voda je pominjana beluga, tj. jesetra, od koje se dobija najpoznatiji kavijar na svetu. Iako sam ranije bio u više zemalja koje izbijaju na Kaspijsko more, kao što su Rusija, Kazahstan i Iran, nisam probao ovaj specijalitet zbog ludačkih cena za ovaj proizvod u svakoj od nabrojanih država. Osim toga, dati toliko para za to, po meni je teško proseravanje. U Iranu, u stvari, mislim da maltene i ne postoji legalna mogućnost da se dođe do ovog kavijara, pošto on za njih predstavlja strateški proizvod koji gotovo sav završi u izvozu. Tako je barem bilo u vreme kada sam ja putovao tom zemljom. Inače, sve ove kaspijske države vode ozbiljnu borbu sa ribokradicama koji, uprkos drakonskim kaznama, zbog ogromne zarade, rizikuju i love jesetre. Međutim, postoji još ozbiljniji problem vezan za floru i faunu Kaspijskog mora. U pitanju je nafta koja se eksploatiše na njegovim obalama i zagađuje ga. Jebiga, nafta omogućava ogromnu finansijsku korist, ali pravi i ozbiljnu štetu.

Kaspijsko more.