Rumunija, Moldavija i Pridnjestrovlje 2016. (7. deo)

KIŠINJEV

   Kišinjev je grad kakvi me baš ne zanimaju preterano. Po mojim standardima moldavska prestonica je i suviše mlada, moderna, bez nekih za mene interesantnih atrakcija i bez nekog posebnog šmeka. Sve do 19. veka to je bilo malo mesto i tek po ulasku u Rusiju postalo je grad u pravom smislu reči. Tada je, gotovo od nule, počela njegova izgradnja i napravljene su brojne neorenesansne, neobarokne i slične zgrade. Tokom II svetskog rata Kišinjev je žestoko postradao, a za njegovu obnovu zaslužan je čuveni sovjetski arhitekta Aleksej Šusev. 

Kišinjev.

   Ima Kišinjev koliko hoćeš lepih i impozantnih građevina, ali, kao što rekoh, šta ću kada se ja na to ne ložim. Uočljiva je i te kako i njegova sovjetska prošlost, a primeti se i da se radi o glavnom gradu jedne siromašne zemlje. Ja sam, naravno, znao šta da očekujem od Kišinjeva, te se nisam razočarao, već sam se fino proveo tih par dana u njemu.

Kišinjev.

   Kišinjev ima nekih 700.000 stanovnika. Logično, najviše je Moldavaca, ali u njemu živi i preko 20% Rusa i Ukrajinaca. Inače, početkom 20. veka 43% njegovih žitelja činili su Jevreji. 

   Relativno brzo i bez jurnjave, pešaka smo obišli centar grada: trijumfalni luk iz 1841. godine, crkvu Hristovog rođenja, spomenik Stefanu Velikom – najvećem i najomiljenijem moldavskom vladaru. Stefan Veliki (1433-1504.) je bio slavan i po čitavoj Evropi zbog svojih pobeda nad Turcima. Od 48 bitaka, koje je vodio protiv Osmanlija, trijumfovao je u 46. Obišli smo i centralni park, a moji saputnici su posetili i Puškinov muzej, tj. kuću u kojoj je ovaj čuveni pisac živeo tokom svog ovdašnjeg egzila. Jedino mi je žao što je bio zatvoren Nacionalni arheološki i istorijski muzej, za koga sam čuo da je dobar. Inače, ispred ovog muzeja se, baš kao i po mnogim rumunskim gradovima, nalazi spomenik vučice sa Romulom i Remom. Kakvi paćenici!

   Pošto smo imali dosta slobodnog vremena, otišli smo i do Centralnog pravoslavnog groblja, na kome je sahranjen Aleksa Karađorđević, najstariji Karađorđev sin, gardijski poručnik u ruskoj vojsci. Naime, nakon propasti I srpskog ustanka vožd Karađorđe se sa porodicom i brojnim istaknutim vođama nastanio u Moldaviji. Tako su jedno vreme ovde proveli i Jakov Nenadović, Mladen Milovanović, Hadzi Prodan Gligorijević, Petar Dobrnjac, Milenko Stojković, Pop Luka Lazarević, beogradski mitropolit Leontije Lambrović, Lazar Arsenijević Batalaka i drugi. Inače, i pre nego što su se svi ovi pomenuti skrasili u Moldaviji, Srbi su naseljavali ove predele. Još u 15. veku pominju se Srbi u Moldaviji ili, kako smo je mi zvali, Bogdaniji. Ne mislim na sadašnju državu Moldaviju, već na širi prostor istorijske Moldavije iliti Besarabije. Supruge nekoliko moldavskih vojvoda bile su iz roda Brankovića, a zabeleženo je i da su telesnu gardu Petra IV Rareša činili Srbi. U tekstovima putopisaca i istorijskim izvorima iz 16. i 17. veka navode se brojna srpska sela po Besarabiji.

Spomenik Alekse Karađorđevića.

   Dosta vremena smo proveli i u jednoj specijalizovanoj radnji za prodaju vina i konjaka. Ako bi izdvojili nešto, što je baš dobro u Moldaviji, onda su to ovi napici. Nekada je Moldavija, uz Kavkaz i Krim, snabdevala vinom i konjakom ceo SSSR. Tako vinarija Milešti Mići ima 200 km podzemnih hodnika za skladištenje ovih pića, dok je vinarija Krikova skromnija i ima samo 120 km tih podzemnih hodnika. Stvarno su im dobri svi konjaci koje sam probao, a isprobavalo se, nije da nije. Kažu i da im vino ne zaostaje za najboljim svetskim, ali da ih Francuska i ostale poznate vinarske države na sve načine sprečavaju da se domognu mesta na tržištu koje zaslužuju.

Kišinjevska kapija.