Monemvasija 2. deo

MONEMVASIJA (2. DEO)

   Čim sam prešao most koji spaja ovo ostrvo sa Peloponezom pojavilo se nekoliko usamljenih objekata. Ovaj deo Monemvasije poznat je kao Lazareto, a ime je dobio, jer se tu nekada nalazio karantin. Još neko vreme vozio sam se kolima i stigao do bedema i gradske kapije kroz koju se ulazi u Donji grad. Izgradili su je Turci još za vreme svoje prve okupacije. Dotle se može kolima, dalje nikada nije ni jedan automobil prošao. Nastaviti se može samo pešice. Prođoh kroz kapiju, pored mračnih niša u kojima su nekada stražarili grčki, turski i venecijanski vojnici i predamnom se ukazala suncem okupana Monemvasija. Kakav, šok! Kakav grad! 

Ulaz u Monemvasiju.

Pogled na Monemvasiju sa Gornjeg grada.

   Kamene kuće sa crvenim crepovima, neke neomalterisane, tako da se vidi kamenje od kojih su sazdane, a neke pokrivene grubim malterom i okrečene prijatnim pastelnim bojama. Najčešće se radi o varijantama rozikastih i braonkastih nijansi. Svaka od tih kuća ima vitak valjkasti ili četvrtasti odzak sa kapom koja podseća na krov nekakve kule. Ti dimnjaci su često prilepljeni uz fasadu zgrada. Nastavio sam da koračam uskim krivudavim ulicama, popločanim grubom grbavom kaldrmom, svaki čas se saplićući, jer nisam mogao da skinem pogled sa ovih starih kuća. Sustigao me je neki momak koji je vodio magarca natovarenog velikim bocama sa vodom, te sam se pomerio u stranu da bi me obišli. Ovde sve mora da se prenese uz pomoć ovih životinjki ili da se nosi ručno. Kakve veze ima, vredi živeti na ovakvom mestu, pa makar svaki dan teglio. Iako je Monemvasija stisnuta na malom prostoru, između stenja, ima dosta kojekakvog drveća: nekih četinara, smokava, palmi, lijandera i sl. Osim što svojim krošnjama prave hladovinu iznad uličica ovoga grada, valjda, od tog zelenila potiče i onaj karakterističan miris, svojstven Mediteranu.

   U jednoj od tih kuća, nedaleko od kapije, živeo je mletački dužd Frančesko Morsini 1693. godine. Druga, isto tako blizu glavnom gradskom ulazu, pripadala je Janisu Ritsosu, čuvenom grčkom pesniku, komunisti i članu grčkog otpora tokom II svetskog rata. Za vreme građanskog rata podržavao je levičare i zbog toga proveo četiri godine u zatvoru. U apsu je završio i 1967. tokom vladavine vojne hunte.

   Monemvasija, tj. Donji grad je izduženog elipsastog oblika i od njegovog početka, odnosno od glavne kapije, pa do kraja grada pružaju se tri centralne ulice, koje su međusobno povezane spletom uličica i prolaza. Inače, i te glavne ulice su male i uzane. Središnja od te tri, Kalderimi, je tokom vizantijskog perioda predstavljala glavnu “šoping zonu”. Venecijanci su je zvali foro, a Turci bazar. I danas se koristi u istu svrhu.

   Otprilike u sredini mesta nalazi se mali trg, koji u stvari, s obzirom na “oskudaciju”  prostora sa kojim je suočen ovaj grad i nije tako mali. Njegova površina nije popločana, tako da ga prekriva prašina. Po njemu je raspoređeno nekoliko debelih čvornovatih stabala nekog mediteranskog drveća, a na sredini je postvaljen stari srednjovekovni top. Sa ovog skvera puca pogled na more, a mogu se lepo sagledati i kamene litice koje nadvisuju Donji grad i na kojima se smestio Gornji grad. Nije bilo mnogo ljudi na trgu. Uostalom ovo mesto i nema baš mnogo stanovnika. Turista nije bilo uopšte, pošto se radilo o ranom proleću. Ja uglavnom ne idem na klasična letovanja i po omiljenoj mi zemlji, Grčkoj, putujem isključivo van turističke sezone. Predpostavljam da ovaj grad ne može da se doživi na isti način leti, kada po njemu korača gomila, od sunca crvenih, stranaca, u majicama na bratelama, japankama, sa dečurlijom koja pizde što nisu na plaži već se lomataju po ovoj kaldrmi. Tada je, verovatno, svaki pedalj ovog mesta iskorišćen za prodaju suvenira i raznih drangulija. Tada fotaparati sevaju svaki čas i tada su bašte kafea i restorana pune, a u vazduhu se čuju raznorazni jezici. U vreme moje posete u kafeu na glavnom trgu sedelo je par momaka, koji su se protezali na prolećnom suncu žvaćući plastične kašičice od espresa i par matoraca  koji su cirkali recinu i vrtili brojanice. Nekoliko klinaca je jahalo top i igralo se po prašini i ništa drugo se nije dešavalo na trgu. Ja sam tu bio jedini uljez.

Glavni gradski trg.

   Na ovom skveru smeštene su i dve važne ovdašnje građevine. Jedna je glavna gradska crkva Elkomenos Hristos, tj. bazilika sa tri polukružne apside na istoku i narteksom na zapadu. Podignuta je na starijoj bogomolji iz šestog, sedmog veka, a onda stolećima dograđivana i prerađivana. Prvo joj je dodata kapela na južnom delu. Godine 1539. južni zid je ojačan kontraforima. Pomenuti narteks pridodat je 1697. godine. Na kraju je izgrađen i zvonik na severozapadnoj strani. Zbog svega toga ova nekadašnja vizantijska crkva danas ima najviše venecijanskih karakteristika. Nekada se u njoj čuvala ikona Elkomenos Hristos koju je car Isak II Anđeo preneo u Carigrad. Iz ove crkve je još u 14. veku ukradena i ikona sa predstavom Hristovog raspeća, koja je posle mnogo vekova završila u atinskom Vizantijskom muzeju i koja je tek 2011. vraćena ovoj crkvi. Već sam spomenuo da se u njenoj unutrašnjosti čuvaju i prestoli Andronika II i njegove supruge.

Crkva Elkomenos Hristos.

   Preko puta crkve Elkomenos Hristos nalazila se nekada najstarija crkva ovog grada Agios Petros. Na njoj je 1248. Vilijam Vilarduen urezao svoj grb i načinio je katoličkom. Turci su je pretvorili u dzamiju i zbog toga mnogi i danas ovaj trg nazivaju Platia Dzamiou. Sada je u ovom zdanju smeštena arheološka zbirka.

  Monemvasija ima baš dosta crkava, a ja sam obišao još par njih, kao što su Agija Ana ili Panagija Mirtiodisa iz 1690. godine, poznata i kao Panagija Kritika, zbog brojnih izbeglica sa Krita koje su u to vreme našle spas u ovom gradu. Za crkvu Agios Nikolos kažu da gotovo nikada nije korišćena kao bogomolja. Za vreme Turaka bila je arsenal, a nakon što su Grci najurili Osmanlije služila je kao škola i to sve do sredine 20. veka.

   Skroz na kraju grada, maltene do bedema i tik uz morsku obalu nalazi se crkva Panagija Hrisafitisa. Izgrađena je u 17. veku, na mestu nekadašnjeg manastira Panagija Odigitrija. Njeno ime dovodi se u vezu sa selom Hrisafa nedaleko od Sparte. Prema legendi, trgovac iz pomenutog sela došao je u Monemvasiju i u ovoj crkvi spazio ikonu za koju je tvrdio da je ukradena u Hrisafi. Usledilo je suđenje na kome je on pobedio, te je odneo tu ikonu u svoje mesto. Žitelji Hrisafe su sa velikom pažnjom smestili ikonu u svoju crkvu i zaključali je, ali sutradan nje nije bilo unutra, već se na neobjašnjiv način našla ponovo u Monemvasiji. Kažu da je ova ikona čudotvorna jer je izlečila mnoge nesrećnike, ali znala je i da potamani Turke koji su se drznuli da naude svetinji u kojoj se čuva. Ispred crkve se nalazi veliki plato, tj. najveći slobodni prostor u čitavoj Monemvasiji.

Crkva Panagija Hrisafitisa.

   Dok sam se muvao Donjim gradom i istraživao svaku od njegovih uličica već se smračilo, tako da nije imalo smisla penjati se u Gornji grad, a trebalo je nešto ostaviti i za sutrašnji dan. Greota je samo prozujati kroz ovakvo mesto i štriklirati ga kao obiđeno. Treba ga natenane obići, treba negde sesti i uživati u svoj toj drevnosti koja te okružuje. To sam i uradio, smestio sam se na terasi jednog restorana sa koje se pružao pogled na pučinu i narandzasto sunce koje je polako nestajalo iza horizonta. Naravno, nisam samo uživao u pogledu na more, već i u plodovima istog, a nije ni pivo ostalo zapostvaljeno. Jebiga, u Monemvasiji, poznatoj po svom vinu, ja sam pio pivo. Tada sam se čvrsto držao piva, vino nisam pio i grozio sam se tog foliranja oko vina i cele te kvazi nauke o ovom napitku. Sa piva na vino prešao sam tek od nedavno i to zbog preporuke lekara. Brzo sam se prilagodio ovoj promeni. Samo da mi još nisu ograničili količine.

   Elem, jedan, ne tako mali, deo zasluga za nekadašnji razvoj Monemvasije, ovaj grad duguje i svom vinu, najpoznatijem u celoj Grčkoj, koje se izvozilo po čitavom Mediteranu. Ostalo je zapisano da se radilo o slatkom roze vinu koje je mirisalo na med, a u čaši ličilo na safir. Krasio ga je epitet “muskat antike”. Prvobitno se zvalo monvasia ili monovasa, a kasnije će ga Venecijanci, njegovi glavni distributeri, preimenovati u malvaziju (vinum malvasium). Malvazija je mletački naziv za ovaj grad. Danas se vino sa ovim nazivom može naći u mnogim delovima Sredozemlja, ali ono nosi samo isto ime kao i drevno monemvasijsko vino, čiju su proizvodnju Turci zabranili 1545. godine i od tada je recept proizvodnje ovog vina izgubljen.

   Sutrašnji dan sam započeo sedenjem u jednom drugom kafeu iz koga se takođe moglo videti more, ali i kamene litice koje se uzdižu iznad Donjeg grada. Posle ispijanja turske kafe i cipure bio sam spreman za pentranje na litice iz prethodne rečenice, odnosno do Gornjeg grada, koga još zovu Gula ili jednostvano tvrđava. Čuveni turski putopisac Evlija Čelebija posetio je ovo mesto 1666. godine i zabeležio da je u Gornjem gradu bilo 500 kuća sa crvenim crepovima, belih kao labudovi, bogatih i elegantnih, dostojnih kraljeva. 

Gornji grad.

   Danas su od njih ostale samo ruševine. U stvari, u potpunosti je sačuvana  samo jedna građevina na ovom stenovitom platou. Jedna, ali vredna, crkva sv. Sofije. Podigla ju je, za vreme svog prinudnog boravka u ovom mestu, supruga cara Andronika II, u čast istoimene, najpoznatije carigradske crkve. Radi se o oktagonalnom zdanju, kome su Venecijanci dodali dvospratni eksonarteks. U njenoj unutrašnjosti ostalo je i nešto malo živopisa. Tokom turske okupacije korišćena je kao dzamija i dodati su joj mihrab i minaret na južnoj strani. Za vreme mletačke vladavine bila je katedrala manastira posvećenog Madoni del Karmini. 

Crkva sv. Sofije.

   Obilaskom ostataka Gornjeg grada završio sam sa razgledanjem Monemvasije, ali nije mi se napuštalo ovo mesto. Rešio sam da opet sednem u neki kafe ne bih li isrkao još koju kaficu i pićence, a u stvari da makar još malo produžim svoj boravak  u Monemvasiji. Na kraju sam, ipak, morao da krenem. Fenomenalan je ovo grad i uživao sam u njemu, ali ima Grčka još mnogo toga što treba videti.