Transilvanija 2016. (3. deo)

DEVA & DAČKA SARMIZEGETUSA

   Posle Hunjedoare uputili smo se ka Devi, mestu koje smo izabrali da u njemu prenoćimo. Ovaj grad nema bogzna šta da ponudi, a odlučili smo se za njega iz jednostavnog razloga što nas je tu zatekao mrak. Ipak smo se to veče promuvali po Devi i naravno večerali u jednom restoranu. Dogovorili smo se da, kada smo već tu, sutra ujutru obiđemo tvrđavu, koja se nalazi na brdu 184 metara iznad grada. Do nje smo stigli žičarom. Izgrađena je sredinom 13. veka na mestu nekadašnje dačke naseobine. Korišćena je, a i prepravljana vekovima, sve do revolucije 1848. godine, kada su je zauzeli austrijski vojnici. Dok su je oni držali prilično je oštećena usled eksplozije magacina sa oružjem.

Tvrđava u Devi.

   Posetili smo i Muzej dačke i rimske civilizacije, koji je smešten u palati nekog transilvanskog princa iz 16. veka. Iako nosi naziv povezan sa Dačanima i Starim Rimljanima muzej je krcat i raznim prepariranim životinjama, kao i eksponatima iz poznijih vremena. Zapravo, baš i nema nešto mnogo dačkih i rimskih artefakata. Ali, zato ima par izuzetnih nalaza. Jedan od njih je veliki heksagonalni bronzani kalup, koji je datovan u I vek pre nove ere, a pronađen je u Sarmizegetusi (dačkoj). Korišćen je za izradu ukrasa u obliku raznih životinja. Neke od njih su mitološka bića, kao što su grifoni, ali uglavnom se radi o pravim zverkama i to u međusobnoj borbi. U pitanju su: lav, tigar, leopard, nosorog, nilski konj, medved, vepar, vuk, bik, antilopa, pa čak i zec. Dopao mi se i moderno urađen lapidarijum sa sjajnim komadima, kao što je recimo reljef Mitre kako ubija bika i posebno nekoliko praistorijskih antropomorfnih menhir statua.

Reljef Mitre.

   Iz Deve smo se uputili ka Sibinju, s tim što smo prvo kod Orašća skrenuli ka nacionalnom parku Gradište Munceului Cioclovina. Nismo se mi tamo uputili zbog planina, šuma, livada, dolina, kanjona i pećina, već zbog prave Sarmizegetuse – dačke. Što se tiče ovdašnje prirode, da je lepa, lepa je, nema tu zbora. Pa, Rumunija je poznata po Karpatima i svojim šumama. To je jedna od evropskih zemalja sa najvećom količinom sačuvanih šuma. Inače, sam naziv Transilvanije sa latinskog može da se prevede kao “Iza šuma”. Kao što već rekoh naš cilj bila je Sarmizegetusa, prestonica i najvažniji vojni, politički i religiozni centar Dačana, od I veka pre nove ere, pa sve dok ih Rimljani nisu pokorili 106. godine. Zapravo, radi se o naselju podignutom na vrhu planine visoke oko 1000 metara i još 6 utvrđenja koja su, sva zajedno, činila jedinstveni odbrambeni sistem.

Transilvanija.

   Dolazak do Sarmizegetuse nije baš bio jednostavan. Tačnije, stigli smo lako do podnožja planine na kojoj se nalazi nekadašnja dačka prestonica, ali tu nas je dočekala spuštena rampa i obaveštenje da se do lokaliteta može samo pešice, pošto su u toku radovi na sređivanju puta do nalazišta. Inače, Sarmizegetusa je udaljena čitava 4 kilometra i naravno sve vreme se ide uzbrdo. Uz sve to padala je kiša. Meni je dodatni problem prestavljao i moj sjebani zglob. Šta da se radi, šta je tu je, krenuli smo uzbrdo. Na svu sreću ubrzo je naišao kamion koji je vozio gore kamen potreban putarima i mi smo ga ustopirali. Nekako smo se sva trojica ugurali u kabinu i tako stigosmo do lokaliteta. Trajala je ta vožnja, pošto se kamion pun tereta sporo kretao i uspon je savlađivao malo brže od pešaka.

Murus dacicus.

   Sarmizegetusa se prostire na površini od skoro 30.000 m² i okružena je četvorougaonim kamenim zidom, sastavljenim od velikih blokova, tzv “murus dacicus”. Prateći taj bedem došli smo do perfektno sačuvanog dela starog puta. Bio sam iznenađen kvalitetom ove dačke dzade. Čuveni rimski putevi nisu bili ništa bolji.

Dačka ulica.

   Što se tiče ostalih građevina na ovom nalazištu, realno nije baš mnogo toga sačuvano, ali i to što ima bilo mi je dovoljno zanimljivo, pošto se takve stvari ne mogu videti na još mnogo mesta. Da budem precizniji, mogu da se vide temelji nekoliko kvadratnih hramova, sa tamburima, tj. bazama stubova, koji su verovatno bili drveni. Ta postolja su pravljena od andezita, sivog vulkanskog kamena, omiljenog u ovim krajevima. Tu je i jedan veliki okrugli hram sa dva reda tih baza od andezita. Pošto je prilikom arheoloških istraživanja ove građevine konstatovano prisustvo drvenih direka, na tim mestima su postavljeni novi stubovi, te sada pomalo liči na Stoun Hendz. Ovaj veliki okrugli hram nalazi se na najdominantnijem mestu i verovatno se u njemu poštovalo najznačajnije božanstvo dačkog panteona. Svetilište su uništili Rimljani po osvajanju Sarmizegetuse i to sistematski i temeljno, verovatno da bi simbolički pokazali kraj dačke religije.

Dački hram.

Kružno svetilište.

   Treba spomenuti i oltar, tj kružni žrtvenik od andezita. Osim ovih građevina koje sam nabrojao, u Sarmizegetusi su istražene i obične kuće, radionice, keramički vodovod i odvodni kanali, što sve ukazuje na visok standard ovdašnjeg života u tim davnim vremenima. Jedan od razloga za svoj uspon ovaj grad duguje eksploataciji rude gvožđa, koja je vađena u ovim krajevima.

Oltar.

   Sve vreme našeg obilaska lokaliteta kiša je neumoljivo padala, ali to nas nije sprečilo da detaljno obiđemo sve što je moglo da se vidi. Na kraju smo, pokisli kao miševi, krenuli da se spuštamo. Posle nekog vremena opet nam se nasmešila sreća. Ovaj put je naišao neki manji kamion koga smo takođe uspešno ustopirali i posle kratke vožnje našli smo se ispred naših kola. Na brzinu smo poskidali mokre stvari, navukli suvu garderobu, uključili grejanje u automobilu i pravac ka Sibinju.