SULINA
Sulina,
grad na ušću
Dunava, nulta tačka od koje se računa svaki kilometar na ovoj reci. Tačno 1.170
km uzvodno nalazi se moj Beograd.
U srednjem veku Đenovljani su na ovom mestu
formirali malu luku, koju su naseljavali mornari, gusari i ribari. Kasnije će
pasti u ruke Osmanlija, a od njih će je preoteti Rusi. Sulina je tokom 18. veka
i prve polovine 19. veka bila tek seoce
sa dvadesetak kuća, jednom drvenom dzamijom i hamamom. Pratila ju je
reputacija piratskog gnezda. Bila je neprijatna za život zbog velike vlage i
mnoštva komaraca. Brojni putopisci zapisali su da su u Sulini živeli raznorazni
avanturisti pristigli iz svih delova Orijenta u želji da nekako dođu do novca,
čak i po cenu svojih života, koje, inače, kako kažu, nisu mnogo cenili. Svi ti
putopisci opisuju Sulince, kao pirate, pijanice, zle i opasne ljude.
 |
| Sulinski svetionik. |
Stvar se menja 1856. godine, nakon Krimskog
rata, kada je u Parizu formirana Evropska dunavska komisija, čije je sedište
postavljeno u Sulini. Dunavsku komisiju činili su predstavnici Francuske,
Engleske, Austrije, Prusije, Rusije, Sardinije i Turske. Tako je ovaj grad oko
koga su se godinama borili Rusi i Osmanlije postao evropski grad.
 |
| Zgrada Dunavske komisije. |
Od tog momenta počinje procvat Suline.
Postala je kosmopolitsko mesto koje se jako brzo kolonizovalo i razvijalo.
Dobila je nadimak Venecija Orijenta. Za zvanični jezik izabran je francuski.
Izgrađena je raskošna palata Dunavske komisije. Takođe je podignuta bolnica i
vodotoranj. Uspostavljena je telegrafska, a zatim i telefonska veza. Napravljeno
je groblje. Uvedeno je prvo petrolejsko, a potom i električno osvetljenje. Na
morskoj plaži je napravljen kazino. Osnovano je pozorište, naravno i bordel. Po
gradu je bilo mnogo kafea i restorana. Sulina je imala i svoje novine.
Dunavska komisija je brinula i finansirala
sve konfesije u ovom mestu. Učestvovali su u izgradnji prvo katoličke crkve,
zatim ruske pravoslavne, pa protestantske i grčke, a na kraju i dzamije.
Početkom 20. veka u Sulini su bile dve rumunske škole, dve grčke, jedna
nemačka, jedna jevrejska i jedna francuska.
 |
| Rumunska crkva Svetog Nikole. |
Razvoj Suline prekinut je tokom I svetskog
rata, kada je doslovno svedena na ruševine. Međutim, posle 1920. godine grad je
obnovljen i do 1932. godine čak je postao pomodno turističko mesto. To je
period kada je masovnije počela rumunizacija Dobrudze, a time i ovog
kosmopolitskog mesta. Inače, u Dobrudzi pre njene inkorporacije u Rumuniju,
Rumuni su zapravo bili debela manjina.
Opadanje Suline otpočelo je razvojem druge
crnomorske luke – Konstance. Uz to ovaj grad su tokom II svetskog rata
izbombardovali i saveznici i sile osovine. Kao da to nije bilo dovoljno, tokom
tih ratnih godina, zadesio ih je i jak zemljotres praćen velikom poplavom.
Konačni udarac Sulini zadala je izgradnja kanala Černa voda – Konstanca, koji je
ovu rivalsku luku povezao sa Dunavom.
Došlo je i do velike demografske promene.
Većina gradskog stanovništva, tj. Grci, Jermeni i Jevreji, napustila je zemlju.
Pojačana je rumunizacija, a mnogi Lipovci (Rusi staroverci) razbacani po selima
delte, naselili su se u grad. U ovim komunističkim vremenima, barem na početku,
izgleda da je Sulina, ipak, malo bolje prošla nego drugi delovi Rumunije.
Izdvojena u ćošku države, slabo dostupna, bila je u nekoj sivoj zoni i stroga
komunistička pravila nisu se baš striktno sprovodila. Recimo, sve do 1950.
godine postojao je bordel u ovom mestu. Bivši buržuji, tj. trgovci i ostali
građani koji nisu emigrirali, još neko vreme su, koliko-toliko davali neki
urbani šmek Sulini.
I kasnije tokom idiotske vladavine Čaušeskua
ljudi su se ovde nekako snalazili. Muljalo se, trgovalo. Luka je to! Čamci su
se šunjali oko brodova, prodavala se nafta, švercovala se roba, kralo se sa
lađa i barži. Neko reče, kao u 17. i 18. veku, kada je ovo mesto krasio epitet
gusarskog gnezda.
A onda je došla 1989. godina. Rumuni su se
oslobodili diktatora, a u Sulini je sve otišlo dođavola. Lokalna industrija je
propala, ljudi su ostali bez posla, grad je krenuo da se raspada. Počeli su da
ga nazivaju “umirući grad”, “zamrznut u vremenu”, “grad zaražen sećanjem”,
“zaspali grad”. Njegovi malobrojni ostareli žitelji sa setom su se prisećali
vremena kada je to bio “El Dorado”
i kada je “Evropa plovila na Dunavu”. Jedan ljutiti stanovnik ovog mesta izjavio
je “U Sulini sunce pre izlazi nego u
ostatku zemlje. Mi smo prvi koji ugledamo svetlo, ali zadnji koji vide pravdu”.
Zapravo ovo
“umiranje” Suline nije baš tako sveža pojava. Davne 1933. godine Eugenije Botez, mornarički oficir
i šef kapetanije luke ovog mesta, napisao je pod pseudonimom Žan Bart novelu “Europolis”. U ovom veoma popularnom, i na mnoge svetske jezike
prevedenom delu, on je prorekao da jednoga dana neće skoro ništa ostati od ovog
grada, nekada tako punog života. Sa smrću ovog Europolisa počeće i lagano
umiranje u bolovima Evrope. Već sledeće godine nakon što je objavio novelu Žan
Bart je umro, a njegovo proročanstvo počelo je da se obistinjuje. Pre nekih 5 –
6 godina bugarski ržiser Kostadin Bonev, inspirisan ovim delom, snimio je film “Europolis – grad na delti”, koji takođe prikazuje turobnu
sadašnjost ovog mesta.
U Sulini koja je nekada brojala 10.000
stanovnika danas živi oko 3.500 ljudi. Zapravo ovaj grad se sastoji od 6
glavnih ulica, koje se paralelno pružaju sa tokom Dunava. U 1. ulici do reke
nalaze se lepe zgrade i druge građevine sa starinskim fasadama iz vremena
procvata ovog grada. U tim kućama su živeli belosvetski trgovci, zaposleni
u Dunavskoj komisiji, kapetani itd. U 2.
ulici već počinju da se mešaju stilovi nekadašnjeg života. Ima tu i nešto
raskošnijih zdanja, kao u 1. ulici, ali ima i drvenih kuća, kao i onih sa doksatima.
U njima su obitavali malo manje imućni žitelji ovog grada. I u 3. ulici ima tih
starinskih, zanimljivih, mada sada uglavnom oronulih, kuća, u kojima su tokom
tog srećnog i prosperitetnog doba, verovatno, živeli mornari, lučki radnici,
ribari i sl. Tu, kao i u sledećoj ulici, već počinju da se pojavljuju odvratne zgrade
iz doba Čaušeskua. Niko, bre, nije znao da napravi ružnije stambene zgrade od
tih komunista. U 5. ulici gotovo da nema ničeg urbanog, a 6. je već selo i po
njoj se šetaju razne domaće životinje, mada zna po neki bik da zaluta i u 1.
ulicu i zalegne maltene pravo ispred nekog modernog restorana.
Realno, Sulina i nema bogzna šta da ponudi
posetiocima, ali meni je bila baš interesantna. Verovatno zbog moje bivše
profesije, kao i zato što sam bio dobro upoznat sa njenom interesantnom
prošlošću. Obišli smo raznorazne crkve ovog grada, počevši od glavne rumunske
pravoslavne crkve, lepe i raskošne, posvećene, kome drugom nego Svetom Nikoli,
zaštitniku brodara. Grčka, koja ima drveni zvonik, takođe je posvećena ovom
svecu. Postoji u gradu i katolička, kao i ruska staroverska bogomolja.
 |
| Grčka crkva Svetog Nikole. |
Najveća od tih starih zgrada i za ovo mesto,
onako, najreprezentativnija je palata Dunavske komisije. Ispentrali smo se i na
vrh svetionika što ga je ova organizacija ovde podigla 1870. godine. Prošli smo i pored kuće
Žana Barta, a videli smo i vodotoranj čiju su izgradnju 1897. godine
finansirali Holanđani. Vremenom se u Sulini odomaćila legenda da je prilikom
posete ovom mestu holandska kraljica zatražila čašu vode i dobila vodu
zahvaćenu direktno iz Dunava. Posle toga ona je odlučila da pomogne izgradnju
ovog spremišta za vodu.
 |
| Vodotoranj. |
Boraveći malo u ovom gradu došao sam do
zaključka da su Sulinci potpuno okrenuti Dunavu, iako se nalaze na ušću ove
reke u more. Sve kuće su im uz Dunav, dok je morska obala potpuno prazna. Ribu
love uglavnom na Dunavu. Nemaju ni jednu morsku putničku liniju, tj. niti jedan
brod ne plovi do nekog drugog mesta na obali Crnog mora. Ovde sam prvi put
pomislio da ona šaljiva izreka “ko nema Dunav dobro mu je
i more” možda ima smisla. Sulinci imaju i Dunav i more, ali
se čvrsto drže Dunava.
Kao što već rekoh, o umiranju ovog mesta
priča se još od 30-tih godina prošlog veka. Ja nisam stekao utisak da je u
pitanju “umirući grad”, “mrtvi grad”, naprotiv meni je delovao prilično živ.
Šetalište uz Dunav bilo je puno ljudi, kao i restorani duž tog keja. Plaža na
moru je, takođe, bila pristojno posećena. Po reci su zujali čamci sa turistima.
Skoro svaki dan bi u pristanište uplovio neki morski brod, koji je došao iz ko zna
kog dela sveta, Sve, sve ali nikako mi nije ličio na “umirući” grad. Meštani su mi rekli da je
tako tokom tih par letnjih meseci, a da onda sve stane. Jedina veza sa ostatkom
države, tj. brodovi za Tulču, koji leti idu šest puta sedmično, prepolove
polaske. Zimi ponekad tu liniju moraju da održavaju ledolomci. Inače, zima u
delti obično nije preterano jaka, ali duva užasan vetar. Lokalci tada kažu da
su Rusi uključili ventilator.
Prvi dan u Sulini završili smo u jednom restoranu
na obali Dunava. Naravno, jeli smo ribu. Prvo riblju čorbu od somovine. Bila je
truba. Nešto bledunjavo, nezačinjeno, ne može ni da prismrdi našoj. Naručili
smo i kalkana. U pitanju je morska riba, na foru ribe list. Otuda joj i ime
kalkan, što na turskom znači štit. Važi za kvalitetnu ribu i na nju se prilično
pale Turci, Rusi, Ukrajinci i Rumuni. Riba je bila ok, ali mene je oduševio
neki rumunski sos od belog luka, koji se obavezno služi uz ribu. Fenomenalan
je.
Нема коментара:
Постави коментар