DOLAZAK U SULINU
Ustali smo rano, spakovali šator i ostale stvari i
krenuli ka Sulini. Bili smo odmorni i naspavani, ali ovaj put veoma žedni, jer
smo poslednji put okusili vodu još juče popodne. Ovo parče puta što nam je
preostalo nije bilo baš tako kratko. Bogami, imalo je da se hoda dok nismo
stigli do svog cilja. I tako obavismo ovo pešačenje od Sv. Đorđa do Suline.
Tokom svih 38 kilometara nismo sreli ni jedno jedino ljudsko biće. Realno, za
relativno mladog zdravog čoveka nije neki problem proći ovu deonicu. Bitno je
samo da ta osoba bude koliko – toliko jaka, zbog nošenja stvari i vode i da ne
bude neki kmezavac kome smeta sunce, vetar, komarci i slično. Meni su jedini
problem predstavljali moji skočni zglobovi, ali znao sam da će tako biti i znao
sam da ću izdržati. Pa, ne mogu oni mene da bole koliko ja mogu da trpim! Sve u
svemu i uprkos svemu drago mi je što sam se upustio u ovo pešačenje i
kampovanje.
 |
| Jutro kod Suline. |
 |
| Sulinski svetionik. |
U prvom sulinskom restoranu bacio sam se na
kafansku stolicu i odmah naručio vodu, kafu i pivo. Tražio sam veliku flašu
vode, ali nisu imali, pa sam uzeo nekoliko onih malih od pola litra. Uh, kako
sam ih pocepao! Nismo mnogo žurili da napustimo ovaj lokal. Sedeli smo dugo i
nalivali se raznim tečnostima, ali na kraju smo morali da ustanemo, ponovo
nabacimo rančeve na leđa i krenemo da negde pronađemo smeštaj. Ispostavilo se
da to i nije tako lak zadatak. U prvih nekoliko hotela i pansiona nije bilo
mesta. Ubrzo smo saznali da je ozbiljan problem naći tokom letnjeg vikenda ovde
prenoćište. Turisti, pecaroši i ljubitelji prirode iz obližnjih mesta dolaze u priličnom
broju u Sulinu da bi tu proveli vikend. Da budem precizniji, nema tih turista
ne znam koliko mnogo, ali ovaj gradić nema ni bogzna kakve kapacitete. Uz to
jedino subotom odavde nema brodskog prevoza za Tulču, tako da niko od gostiju
ne može tim danom da napusti ovaj grad. Mi smo, naravno, došli u Sulinu tačno u
subotu ujutru.
 |
| Sulina. |
Dok smo se tako muvali ovom varošicom,
neuspešno tražeći da se negde smestimo, spazio nas je jedan debeljko i upitao
da li nam treba smeštaj. Naravno da nam treba! Ispostavilo se da je u pitanju neki
lokalac koji, za razliku od većine drugih žitelja ovog grada, zna engleski i
koji, verovatno za neku proviziju, dovodi turiste iznajmljivačima soba i
pansiona. Osim toga organizuje izlete po delti i bavi se sličnim stvarima.
Bogami, i on se namučio da nas negde smesti. Mobilni mu se usijao koliko je
zvao razne ljude koji se bave izdavanjem soba, stanova, pansiona da vidi imaju
li što slobodno. Posle par neuspešnih pokušaja odveo nas je u jedan stan i
jednu kuću. To je bilo nešto jako jeftino, ali i totalno bezveze. Nismo mi
uopšte zahtevni, ali radi se o nekim sobicama u okviru domaćinstva u kojima
ljudi žive. Totalno bez intime, a uz to ne bismo imali gde da istresemo gomile
onih stonoga iz našeg prtljaga. Posle ozbiljne potrage konačno nam je pronašao
stan u jednoj zgradi. Odlično, bili smo sami u njemu, a i cena nam je
odgovarala.
Nakon što smo se smestili, pažljivo smo
iznad kade istresli jednu po jednu stvar iz ranaca. Bukvalno bilo je na stotine
onih bubetina. Tek posle toga na red je došlo tuširanje, kafica i mali odmor
pred obilazak Suline.
Нема коментара:
Постави коментар