Delta Dunava 2015. (3. deo)

TULČA

   Do Tulče smo se prevezli autobusom iz Bukurešta. Ovo mesto u Dobrudzi poznato je i kao Kapija Dunava. Odavde polaze brodovi za sva tri glavna dunavska kanala i manje-više svo malobrojno stanovništvo delte vezano je za ovaj grad.

Tulča.

   Prvo što smo otišli da posetimo u Tulči bio je muzej delte. Na početku je prikazana kratka istorija ove oblasti, a zatim sledi deo postavke koji se bavi stanovništvom delte. Tu su instalirane replike njihovih kuća, radionica, čamaca itd. Životinjski svet je predstavljen prepariranim životinjama, a glavna atrakcija je akvarijum u kome su smeštene dunavske ribe. Najveću pažnju privlači veliki bazen sa ogromnim morunama (jesetrama). Sve u svemu, ok mi je bio ovaj muzej, s tim što imam par ozbiljnih primedbi. Glavna je ta što se u jednom delu među prepariranim životinjama nalaze lav, pavijan i druge vrste koje nemaju veze sa ovim podnebljem, dok se u akvarijumu praćakaju i neke ribe iz dalekih azijskih predela. Šta će sve to u muzeju delte?

Pelikani.

Štuke.

Morune.

 Nastavili smo dalje do malog arheološkog muzeja, koji se nalazi u podnožju brda na kom je smešten spomenik “Nezavisnosti”. Osim ovog spomenika Rumuni su na tom brdu postavili i natpis “TULCEA”, nalik onim čuvenim holivudskim slovima.

   Po povratku u grad prošli smo pored Azizije dzamije, kao i lipovačke crkve. Lipovci su Rusi, staroverci koji su prilično brojni u celoj Dobrudzi, a posebno u delti Dunava. Ovi staroverci ili staroobrednici počeli su da napuštaju Rusiju nakon reformi patrijarha Nikona, koji je 1652. godine odlučio da unese neke ispravke u crkvene knjige i obrede. Između ostalog naredio je da se umesto kolenopoklonjenja vrši običan poklon, kao i da se krsti sa tri, a ne sa dva prsta. Pošto je Nikon surovo progonio protivnike reformi, ovi su se spasavali bekstvom. Tako su prve grupe Lipovaca 1720. godine pristigle u deltu Dunava. Kasnije će u ove dunavske krajeve doći i tzv. Nekrasovi kozaci, takođe staroverci, koji će se stopiti sa Lipovcima. 

Lipovačka crkva.

Azizija dzamija.

   Tulča se pruža duž Dunava i sasvim očekivano život ovog grada skoncentrisan je oko ove reke. Uz njenu obalu nalazi se lepo uređeno šetalište sa restoranima, štandovima, radnjicama, kao na moru. Na tom keju privezani su raznorazni brodovi i to osim ovih Navromovih, što održavaju redovnu putničku liniju, tu su i brojni turistički brodići i čamci za izlete po dunavskoj delti. Ceo grad je u znaku Dunava, brodarstva i ribolova, što se može videti i po postavljenim spomenicima. Na sred kružnog toka nalazi se veliko sidro i kormilo. U parku je postavljen čamac karakterističan za ove krajeve, jedna vrška (ribarski alat), kao i još neka ribarska skalamerija. Na obali se nalazi ogromna figura morune i skulptura pelikana. Nabasao sam i na bistu čuvenog sulinskog kapetana i pisca Eugenija Boteza, poznatijeg pod pseudonimom Žan Bart. Kad smo već kod skulptura, najčudnije što sam video bile su tri biste postavljene jedna do druge. U pitanju su ruski i ukrajinski pisci Jesenjin i Ševčenko u društvu Mustafe Kemala Ataturka. Ostalo mi je nejasno kako je došlo do formiranja ovog spomeničkog trojstva. Šetnju po Tulči završili smo ispred jednog veštačkog jezera sa velikim gejzirom, noću obojenim raznim svetlima. OK mi je bilo u Tulči, jedino što su mi nakon razgledanja ovog grada, kao i celodnevnog špartanja Bukureštom, skočni zglobovi bili u užasnom stanju, a već sutradan trebalo je da se upustim u pravo ozbiljno pešačenje od skoro 40 km.

Brod u Tulči.