Delta Dunava 2015. (2. deo)

BUKUREŠT

   Jednog vrelog avgustovskog dana sa Dunav stanice u Beogradu krenuli smo na put do ušća Dunava. Prvo do Vršca, meni veoma dragog grada u kome sam proveo neke lepe trenutke. Imali smo dovoljno vremena do polaska voza za Temišvar da se malo promuvamo ovim banatskim mestom. Pokazalo se da je već ta šetnja od železnićke stanice do centra grada i natrag bila dovoljna da krenu moji problemi sa zglobovima. Jebote, a još nismo ni pošteno pošli!

   Iz Vršca smo otišli u Temišvar i čim je voz stao istrčali smo iz njega da negde razmenimo nešto evra u leje, da bi smo kupili karte za Bukurešt. Nismo imali baš puno vremena, ali smo sve ekspresno obavili i ubrzo smo se našli ispred šaltera. Žena koja tamo radi je, uz neko bezvezno objašnjenje, rekla da karte za kušet kola ne možemo kupiti kod nje, već direktno od konduktera, koga je odmah pozvala mobilnim da dođe. Kao munja ispred šaltera se stvorio kondukter, neki glavonja sa repićima. Otprilike takve frizure su 80-tih, 90-tih furali neki naši novokomponovani pevači. Siguran sam da je cela ova akcija izvedena da bi šalteruša i kondukter zadržali za sebe pare od naših karata. Vala, baš me briga, cena koju su mi rekli bila je ista kao ona koju sam video na sajtu rumunske železnice. Međutim, kada smo ušli u voz dilber sa repićima krenuo je da me baje za još nekih 6 leja. E, tu sam već popizdeo. To je stvarno mizerna cifra, nije ni evro i po, ali zahvaljujući nama dvojici ova dva ološa zaposlena u rumunskoj železnici zaradiće za veče preko 60 evra, a usput pokušavaju i da mi naplate evro i po više. E, pa neće moći! Čim sam malo podigao glas, šaban je shvatio da zbog jebenog evra i po može da izgubi 60 evra i počeo da se snishodljivo izvinjava i da ponavlja “greška, greška ne treba da platite”.

   Voz je krenuo i taman kada smo se lepo smestili stade u stanici Lugoš, zbog nekakvog kvara. Posle dobrih sat vremena prinudne pauze krenuli smo dalje, ali, kako sam čuo od drugih putnika, kompoziciju je preuzela dizel lokomotiva i, valjda, zbog toga više nije radila klima u kupeu. To znači da je u vozu bio pakao, pošto su već danima trajale strašne vrućine. Postepeno sam skidao jedan po jedan deo garderobe, pokušavajući nekako da zaspim. Na kraju sam ostao samo u gaćama. Ma ne vredi, bilo je nesnosno. Jastuk i posteljina bili su bukvalno mokri. U Karansebešu je, valjda, našu kompoziciju ponovo preuzela električna lokomotiva, pa je proradila klima. Bilo je mnogo bolje. Uspeo sam malo da dremnem, ali sve ovo je uticalo da se i nisam baš naspavao. Sa par sati kašnjenja ujutro smo stigli u rumunsku prestonicu. Odmah smo otišli do obližnjeg hotela, koji smo prethodno rezervisali i u njemu ostavili rančeve, pošto je čeking bio tek od 14 časova i uputili se u razgledanje Bukurešta.

   Prva na redu bila je palata parlamenta, druga po veličini zgrada na svetu, odmah posle Pentagona. Ova zgradurina izgrađena je po nalogu rumunskog komunističkog diktatora Nikolaja Čaušeskua. Ima 3.100 soba i 330.000 m² . Jednoj siromašnoj zemlji, kakva je u to vreme bila Rumunija, ovako nešto svakako nije bilo potrebno. Međutim, da stvar bude gora, zbog gradnje ovog čuda i ogromnih pristupnih avenija srušen je čitav jedan kvart starog grada u kome je bilo 26 crkava, gomila zgrada iz 19. veka i u kome je živelo 40.000 ljudi. Inače, nije samo ova megalomanska budaletina zaslužna za uništavanje “istorijskog” Bukurešta, dosta toga je nastradalo u američko – britanskim bombardovanjima tokom II svetskog rata, kao i u razornom zemljotresu 1977. godine. 

Palata parlamenta.

   Deo u kome je sačuvano najviše od starog Bukurešta naziva se Lipscani. U njemu se nalazi Kurtea Veke, krunidbena crkva vlaških prinčeva iz 1559. godine, kao i ruševine palate pominjanih prinčeva. Tu je i Stavropolis crkva iz 18. veka i mnogo zanimljivih zgrada iz 19. veka. Zlatni period Bukurešta bio je između dva svetska rata, kada su angažovani razni francuski i italijanski arhitekti, koji su izgradili brojna neoklasicistička zdanja i široke bulevare. Tih raskošnih građevina ima po celoj rumunskoj prestonici. Vidi se da je to bio ozbiljan grad, koji je sa pravom nosio nadimak Mali Pariz. Recimo, zgrade kakva je naša skupština ovde ima bar pedesetak komada. I danas je Bukurešt u svakom smislu prava metropola. 

Ostaci palate Kurtea Veke.

Stavropolis crkva.

   Sve u svemu, ok mi je bio ovaj grad. Nisam nešto pao na teme, ali drago mi je što sam ga na kratko posetio. Inače, Bukurešt je još jedno u nizu mesta koja se hvale kako imaju 365 crkava, odnosno po jednu za svaki dan u godini. Da ih ima mnogo, ima ih i to baš mnogo. Meni su bile zanimljive njih nekoliko od onih najstarijih. Osim već pominjanih Kurtea Veke i Stavropolis, to su i Kreculesku, takođe iz 18. veka, kao i patrijaršijska katedrala iz 17. veka. Zadnje dve bogomolje izrađene su u tzv. brankoveanu stilu, poznatom i kao vlaška renesansa. Ovaj arhitektonski pravac dobio je ime po vlaškom princu Konstantinu Brankoveanu (1688 – 1714), tokom čije vladavine je nastao. To je mešavina vizantijskih i osmanlijskih uticaja sa renesansom i barokom. Meni je to bilo interesantno, možda i zato što je u pitanju nešto novo, nešto drugačije, što prvi put vidim. 

Kreculesku crkva.

Patrijaršijska katedrala.

   Upravo ta stara rumunska arhitektura, ako može da se tako zove, učinila je da Bukurešt ne bude samo jedan u nizu jednoličnih srednjoevropskih gradova, sa svojim barocima, secesijama, neoklasicizmima, jebem li ga kako se sve to već zove. Uglavnom, meni su ti gradovi maltene svi isti, liče ko jaje jajetu, i kad vidiš par njih kao da si ih video sve. Kažu da danas arhitektura Bukurešta predstavlja miks tog nekog rumunskog starog stila sa francuskim neoklasicizmom, bauhausom, art dekoom i komunističkog graditeljstva. Da li je to tačno ne znam, ne razumem se baš preterano u tu tematiku, ali takav kakav je ovaj grad mi se dopao.

   Svidelo mi se i to što u njemu postoji baš mnogo parkova. Čak 20 % rumunske prestonice čine zelene površine. U nekim od tih parkova se nalaze i ozbiljna jezera, a o svakom od njih se danonoćno brine obezbeđenje.

   Imalo bi još svašta da se vidi i radi u Bukureštu, ali mi smo morali dalje. Naš sledeći cilj bila je Tulča, kapija delte Dunava.