Kolima do ruskog Arktika (18. deo)

 

OD NOVGORODA DO BEOGRADA

 

   Kada smo konačno završili sa obilaženjem Velikog Novgoroda krenuli smo dalje. Prvobitno smo planirali da posetimo i Pskov, ali odustali smo. Nakon što smo u Novgorodu obišli 30 srednjovekovnih crkava, nije imalo smisla da idemo u Pskov da bi videli još dve. Pravac letonska granica, do koje ima 330 kilometara. Usput smo imali mali peh. Šleper koji je išao iz suprotnog pravca lansirao je kamen u našu šoferku. Staklo je naprslo, ali ništa strašno.

   Negde predveče stigli smo na rusku stranu granice i stali ispred prve rampe, za koju ću kasnije shvatiti da se tu naplaćuje putarina. Posle par minuta čekanja iskoristio sam priliku kada je prolazio jedan moldavski autobus, da se i ja sa njime provučem i tako obiđem jednu grupu vozila. Nije lepo, ali nisam znao kako stvari funkcionišu, a i ništa nije bilo obeleženo kako treba. Kao što rekoh, nije lepo, ali pokazaće se da je bilo i te kako korisno, jer je to moje preticanje kolone, za par sati smanjilo maratonsko čekanje koje nam je predstojilo.

   Prešavši tu prvu rampu došao sam do druge, koja se nalazila par stotina metara od samog ruskog graničnog prelaza. Probah opet, kao kada sam ulazio u Rusiju, da izmuvam nešto na foru što smo Srbi. Međutim, pri ulasku sam pričao sa policajcima koji su bili stariji i imali su neke činove, tako da su mogli da odluče na svoju ruku. Ovde na izlazu je bio neki golobradi klinac, i on se slepo držao naređenja. Pretpostavljam da je to glavni razlog što smo zaglavili na granici.

   Elem, mladi policajac nas nije pustio preko reda, te nam je preostalo da čekamo. Pomislio sam ništa strašno, svega 11 vozila je bilo ispred nas. Međutim, malo  morgen i ovde je, kao i kod ulaza, na delu bila ruska opstrukcija, jer je 90% ljudi u koloni bilo iz Ukrajine. Jednostavno Rusi se trude da im maksimalno otežaju putovanje u Rusiju, da bi se što manje njih odlučilo za to. Ajde, prilikom ulaska u zemlju mogu donekle da imaju ulogu i bezbedonosni faktori zbog ukrajinskih terorističkih akcija. Kao što već rekoh verovatno većina tih Ukrajinaca nije antiruski nastrojeno, čim im je toliko zapelo da uđu u Rusiju. Pretpostavljam da su to ljudi koji imaju blisku rodbinu u Rusiji, koji imaju tamo neke poslove i slično, ali policajci na granici su bili neumoljivi. Koliko sam video, Ukrajince koji ne idu svojim kolima uglavnom prevoze moldavske autobuske kompanije. Pričao sam malo sa jednim penzionerom iz Kijeva, koji se vraćao busem sa šljake iz Kazahstana. Reče mi da ovo čekanje nije ništa kako je prošao prilikom ulaska u Rusiju iz Kazahstana. Kaže da su mu skidali košulju da provere da li ima kakve tetovaže i da su mu sve slike iz telefona jednu po jednu pregledali.

   Kamioni su za razliku od automobila prilično brzo prolazili. Bilo je i dosta srpkih šlepera. Popričali smo i sa jednim našim razgovorljivim šoferom, od koga smo čuli mnogo zanimljivih priča sa belosvetskih drumova. I tako, malo smo spavali, malo klopali, malo cirkali, malo ćaskali sa drugim ljudima u redu, dok su se sati nizali jedan za drugim. Prvo se smračilo, pa je udarila žestoka kiša, pa je svanulo, pa je sunce dostiglo zenit, a mi još nismo prešli rampu. Kada smo stali u red ipred nas je bilo 11 kola, a već je prošlo 12 sati. Inače, na tom telu gde smo čekali nema ničega, ni prodavnice, ni vode, ni wc-a.

   Debelo je prošlo podne, kada smo konačno prešli tu rampu i došli na granični prelaz. Tamo je i dalje stajao jedan Poljak, koji je bar 5 – 6 sati pred nas stigao na taj kontrolni punkt. Za razliku od njega nas su relativno brzo pustili da prođemo.

   Na red je došao letonski granični prelaz. Jedan retko gadni letonski policajac mi je prvo održao predavanje, jer sam stao na neku belu liniju, ispred koje moraš da se zaustaviš. Onda je došla neka istetovirana žena carinik i krenula da nam trkeljiše stvari. Odmah je iz moje torbe izvadila tri vodke i jedan gruzijski konjak i rekla da to ne mogu da unesem. Začudio sam se pošto se radilo o flašama od pola litre, a znam da imam pravo na ukupno dva litra žestokog pića. Na to mi reče da zbog sankcija koje su uvedene Rusiji ništa sa akciznom markom ne može da se unese u EU. Dobro, nije me mnogo zajebala, ipak, nisu bila u pitanju neka preterano skupa pića, ali je zato ortaka ojadila. Uzela mu je četiri konjaka, dva jermenska, jedan dagestanski i jedan gruzijski. Neki od njih su bili 13 godina stari. Lepa i skupa pića. Zato je meni zaplenila sav duvan. U jednom momentu rekla je da imam pravo da pred njom ispušim jednu cigaretu. Mamu vam jebem, kao nacisti što su davali da ispušiš poslednju pljugu pred streljanje! Hvala lepo, ne treba! Letonska kučka je sve vreme bila izuzetno ljubazna i nasmejana, videlo se da uživa. Srećom kavijar sam dobro zakamuflirao, a nisu mi baš ni sve cigarete pronašli. Kada su završili otimačinu i kada su nas pustili u nihovu jebenu Letoniju, prošlo je tačno 18 sati od kada smo došli na rusko – letonsku granicu. Zvuči strašno 18 sati čekanja, ali nekako smo to obojica prilično lako podneli.

   Ništa, gas do daske i piči dalje. Prošli smo još nešto više od 200 km i došli u grad Utena, u koji smo rešili da prespavamo. Posle 30 i kusur sati konačno tuš i krevet! Nakon što smo se malo sredili i isrkali po kafu otišli smo u restoran da večeramo, a onda natrag u hotel na spavanje, jer nam je i sutra opet predstojila solidna vožnja.

Veliki Novgorod - Utena.

   Od Utene do Beograda ima oko 1.700 km i dogovorili smo se da to prođemo u dva dana. Izabrali smo grad Ržešov iliti po srpski Žešov, koji je približno na pola puta. Da budem sasvim precizan do njega ima 860 km. Pa, to je sitnica u poređenju sa mojim arktičkim turama od po 1.000 km, kojima je prethodilo par sati dremanja u kolima. Bez problema smo stigli u Ržešov. Tamo smo se lepo naspavali i nakupovali poljske vodke, umesto ruske, koje su nam oteli letonski nacisti.

Utena - Ržešov.

   Ujutro smo krenuli dalje. Put ide preko Tatri, kroz živopisna planinska sela, koja se maltene ređaju jedno za drugim, pa ne može brzo da se vozi. Negde u Slovačkoj opet smo izbili na autoput. Dalje kroz Mađarsku i stigosmo do Horgoša. I mađarsku i srpsku kontrolu prošli smo bukvalno bez imalo čekanja i eto nas u Srbiji. Povratak u Srbiju proslavili smo tako što smo, sada već tradicionalno kada dolazimo sa severa, svratili na ručak u Palić, u Majkin salaš. Nakon što smo se okrepili lako smo stigli u Beograd. Ukupno smo prešli 8.714 km.

Ržešov - Beograd.

   Bilo je to jedno od mojih lepših putovanja, ali i od napornijih. Svih 8.714 kilometara sam ja vozio, jer drugar ima tu osobinu da tokom vožnje maltene usred razgovora zaspe, a kad pustim klimu istog momenta zahrče. Prelazio sam ozbiljne kilometraže, kao što je recimo 1.000 km bez uopšte autoputa. Dešavalo se da za 36 sati dremam svega par sati u kolima. Na ruskom severu smo imali problema  i sa nalaženjem smeštaja. Namučili smo se da uđemo u Rusiju, a još više da izađemo, kada smo na granici čekali 18 sati. Drkali su nas estonski i letonski graničari.

    Zato smo videli sjajna mesta. Redom, prvo Krakov, zanimljiv grad, doduše tipičan srednjoevropski kakvih sam se nagledao, ali zato su sva tri baltička za mene bila nešto novo. Odlični su! Nezna se koji je bolji. Stara Ladoga i Veliki Novgorod su mesta koja su me zanimala i sa profesinalne strane i koje sam godinama želeo da vidim. O Sankt Petrburgu bolje da i ne trošim reči. Od svega mi je, ipak, najjači utisak ostavio ruski sever. Kiži i Solovecka ostrva su vrhunski kulturno istorijski lokaliteti, a dobri su i Petrozavodsk, Murmansk, Teriberka. U stvari, dopao mi se taj arktički ambijent, pošto nikada ranije nisam bio u sličnom okruženju.

   Rekoh da je ovo putovanje bilo naporno, ali nije nedostajalo ni hedonizma. Jeo se los, medved, jelen, irvas, divlja svinja, prepelice, jegulje, lososi i razne druge arktičke ribe, što sveže, što dimljene, zatim školjke, morski ježevi, nemilice se krkao kavijar, pila se vodka i razni gruzijski, jermenski i dagestanski konjaci. Sve u svemu baš dobro putovanje.