POVRATAK U KURDISTAN
Sa prošlog putovanja po Libanu vratio sam se baš na vreme, pred početak pandemije korona virusa. Uspeo sam da za bukvalno par dana izbegnem zatvaranje granice, aerodroma, kao i karantin, tj. kućnu izolaciju. Bio sam miran neko vreme, ali ubrzo su krenuli da me svrbe tabani. Negde mi se išlo. Napravio sam par izleta po Srbiji, ali nije to, to! Naravno da ima svašta da se vidi u našoj zemlji, ali ja sam je proteklih decenija dobro prošpartao i malo toga što me zanima mi je preostalo da obiđem. Uz sve to, nikada nisam finansijski bolje stajao, imao sam para da odem do bilo kog dela zemaljske kugle. O planiranju nekog malo daljeg putovanja nije bilo ni govora, pošto se nije ni naslućivao kraj ludilu koje je zbog korone zahvatilo skoro sve države sveta.
Uprkos pandemiji non-stop sam razmišljao gde da ipak odputujem. Vrteo sam razne kombinacije u glavi i došao do zaključka da je Turska pravi izbor. Bio sam ubeđen da će oni prvi da zajebu testiranja i obavezne karantine. To očekivanje sam bazirao na činjenici da ovu državu zadnjih godina drma ozbiljna ekonomska kriza i da im je zbog toga turizam veoma važan, a računao sam i na tursku pragmatičnost. Tako je i bilo, Turska je dozvolila ulazak u zemlju bez testiranja i bez karantina.
Inače, za mene je Turska ubedljivo najinteresantnija zemlja na svetu. Da me ne shvatite pogrešno, normalno je da ja kao Srbin, najblaže rečeno, ne gajim nikakve simpatije prema Turcima i turskoj državi, ali to što može da se vidi kod njih je neverovatno. To je moje mišljenje, s tim što moram da napomenem da mene pre svega zanimaju arheološki i kulturnoistorijski spomenici. Postoje i druge zemlje sa sjajnim stvarima za videti, kao što su recimo Grčka ili Italija. Nema šta, super su one, zato ih i obilazim godinama i to regiju po regiju. Međutim, to se svodi na posete gomili antičkih lokaliteta, srednjovekovnih gradova i crkava, što posle nekog vremena zna da dosadi. Kod Turske je druga priča, jer niko nema što Turčin imade. Stvarno, Turska ima neverovatan broj fenomenalnih kulturnoistorijskih spomenika, koji su uz to toliko različiti da ne mogu dosaditi. To je glavni razlog zašto ova država zauzima prvo mesto na mojoj rang listi.
Da krenemo od praistorije. U Turskoj se nalazi nekoliko najznačajnijih nalazišta iz ove epohe, kao što su recimo Čatal Hujuk i Gobekli Tepe. Onda slede brojni lokaliteti raznih bliskoistočnih kultura: Asiraca, Urartu, Hetita. Tu su i Frigijci, čija se ostavština može videti samo u Anadoliji. Turska ne oskudeva ni u starogrčkim i helenističkim lokalitetima, a o rimskim bolje i da ne pričam. Da bi njih čovek lepo obišao trebalo bi mu godinu dana. Zatim sledi ništa manji broj vizantijskih spomenika, pa arapskih, ali i nekih od najznačajnijih jermenskih, gruzijskih i sirijskih. Iz tog srednjeg veka sačuvano je, osim gomile vizantijskih zdanja i nekoliko krstaških tvrđava, kao i mamelučkih građevina. Onda na red dolaze raznorazni spomenici turskih naroda i to od Seldzuka, Danišmenda, Turkmena Belog Ovna, Turkmena Crnog Ovna, Mongola Ilkanida, pa do Osmanlija. Ma, prosto je neverovatno šta sve može da se vidi na teritoriji ove države. Evo još jedne ilustracija toga. Nedavno su počela iskopavanja srednjovekovnog lokaliteta, relativno blizu Istanbula, koji su naseljavali Varjazi, tj. Vikinzi. Ej, bre, čak i Vikinge imaju!
Zbog svega navedenog tokom zadnje dve decenije bio sam u Turskoj preko dvadeset puta, često na proputovanju do drugih bliskoistočnih država, ali trudio sam se da kad god je to moguće vidim po nešto od te fascinantne kulturnoistorijske ponude ove zemlje. Posebno me je zanimala jugoistočna Anadolija ili da kažem Kurdistan, naziv na koji se prosečan Turčin ježi. Tokom dosadašnjih putovanja često sam prolazio kroz ovu oblast, ali nikako da je obiđem kako treba. Konačno je i ona došla na red ili da parafraziram Darka Rundeka – došao je dan kada sam se vratio u Kurdistan.
Prvobitno sam planirao da avionom odletim do nekog od gradova jugoistočne Turske, a da onda javnim prevozom obiđem to što me interesuje. Potom sam smislio da tamo iznajmim auto, a na kraju sam odlučio da otputujem u Kurdistan svojim kolima. Ovu ideju su prihvatila još dvojica kolega sa kojima sam, inače, do sada proputovao dosta sveta. Izabran je datum, urađen veliki servis na mom malom autu (Hjundai I 10), tako da mi je ostalo samo da čekam i pratim epidemiološku situaciju u Turskoj. Mene ta korona nije mnogo zanimala i da budem iskren nisam uopšte fermao propisane mere zaštite. Nisam nosio masku, jednostavno ponašao sam se isto kao i pre. Više sam pratio situaciju sa virusom u Turskoj nego u Srbiji. Malo sam se pribojavao da odem u Tursku, a tamo zatvore lokalitete i muzeje zbog kojih sam najviše i krenuo na put. Uoči našeg putovanja, od cele Turske, epidemijom je najviše bila pogođena baš jugoistočna Anadolija, odnosno deo u koji mi idemo. Onda je u toj regiji došlo koliko toliko do smirivanja situacije, ali je u ostalim delovima Turske svakodnevno rastao broj zaraženih. Na našu sreću, turske vlasti nisu zbog toga uvele neke rigoroznije mere, tako da smo planiranog datuma seli u moj hjundai i uputili se ka Kurdistanu.
Bugarsku granicu smo prošli brzo, bez ikakvog zadržavanja. Nismo stali ni zbog kupovine vinjete, pošto sam to obavio online. U stvari, za tih otprilike 5 sati vožnje kroz Bulgariju zaustavili smo se samo jednom da bismo sipali gorivo, koje je, uzgred, drastično jeftinije nego u Srbiji.
Na ulasku u Tursku su nam naplatili 3 evra neku šatro dezinfekciju automobila, izmerili nam temperaturu i to je bilo sve što se tiče mera uvedenih zbog korona virusa. Zadržali smo se neko vreme na granici, pre svega da bi se snabdeli viskijem u fri šopu. Inače, nisu nam dozvolili da kupimo po dve boce ovoga pića, te je svako od nas teška srca morao da ostavi po flašu iz korpe. Posle toga smo zamenili nešto para u menjačnici i u pošti uplatili HGS, odnosno elektronsko plaćanje putarine. Nakon što smo sve to obavili krenuli smo dalje. Već je počelo da se smrkava kada smo došli do Kilitbahira, malog naselja na evropskoj strani Dardanela, odakle idu feriboti do Čanakalea. Tu je ovaj moreuz najuži i baš zato je 1463. godine Mehmed II Osvajač naredio izgradnju tvrđave Kilitbahir, kao i jednu preko puta u Čanakaleu (Kale Sultanije). Kilitbahir može da se prevede kao “Brava mora”. Nakon dvadesetak minuta vožnje trajektom prešli smo u Aziju i ubrzo pronašli smeštaj za naše prvo noćenje na ovom putovanju.
Kilitbahir.
Нема коментара:
Постави коментар