недеља, 12. април 2020.

Liban (10. deo)


POVRATAK IZ LIBANA PREKO ISTANBULA

   Od svih problema koje sam imao prilikom organizacije ovoga putovanja, o kojima sam pripovedao na početku, kao najozbiljniji pokazao se korona virus. Još pre našeg polaska na put, u Libanu je potvrđeno nekoliko zaraženih osoba. Svi oni su bolest zakačili u Iranu. Većina njih bili su hodočasnici koji su obilazili sveta šiitska mesta. Očekivano, ovde je sve to dobilo i političku dimenziju. Suniti su odmah optužili Hezbolah da im sada donosi i zarazu od svojih mentora. Libanska vlada je zabranila sletanje aviona iz Irana, ali oni su i dalje dolazili,  jer je Hezbolah sprečio sprovođenje te odluke.
   Uprkos tome mi smo bez ikakvih problema normalno došli u Liban. Tokom leta iz Beograda za Istanbul morali smo da popunimo nekakav upitnik, koji je uveden zbog ove epidemije. Po sletanju u Bejrut, zaustavljen sam od strane jedne lekarke. Ona me je upitala kako se osećam. Odgovorio sam „odlično“ i to je bilo sve od dodatne kontrole.
   Prvih nekoliko dana u Libanu, bilo je sve manje – više normalno. Vrlo malo ljudi je nosilo maske i rukavice, a kao i drugde po svetu, ni ovde nisu bili retki oni koji su pravili šale vezane za koronu. Malo po malo situacija se menjala. Ja sam gledao samo da što pre posetimo Balbek, jer sam najviše zbog njega i došao u Liban. Jebiga, plašio sam se da ga ne zatvore zbog epidemije. Laknulo mi je kada smo obišli Balbek.
   Pratili smo šta se dešava u svetu, odnosno kako svugde raste broj zaraženih. Stvari su počele da se menjaju i u Libanu. Kako se povećavao broj zaraženih tako je na ulicama bilo sve više i više ljudi sa maskama. Prilikom ulaska u pojedine zgrade, prvo bi nam na ulazu nafajtali ruke asepsolom. Hamrom su prolazila vozila koja su prskala ulice nekim dezinfekcionim sredstvima. Kada smo hteli da idemo u Biblos taj dan su otkazani autobusi koji do tamo voze. Ispred apoteka su besplatno delili rukavice. Ja ih nisam uzeo, baš kao ni maske. To ni u Beogradu kasnije nisam hteo da nosim. Na kraju su počeli redom da zatvaraju razne ustanove, zbog čega nismo uspeli da uđemo u Beitedine palatu.
   Malo sam strepio da ne dođe do otkazivanja letova, pa da ne ostanemo zaglavljeni u Bejrutu. Mislim, nisam ni takav scenario doživljavao kao smak sveta, pregurali bismo i to, ali svakako je bilo bolje da do toga ne dođe. Inače, nekoliko država je zabranilo letove za Liban još pre našeg dolaska u ovu zemlju, odnosno čim su se pojavili prvi slučajevi zaraze. Kako se približavao dan našeg povratka, tako se povećavao i broj otkazanih letova sa bejrutskog aerodroma.  Pratio sam i kako se razvija situacija sa virusom u Turskoj, da slučajno oni ne zatvore svoje aerodrome za letove iz Libana. Srećom po nas, u Turskoj su u to vreme tek počeli da se pojavljuju prvi slučajevi zaraženih osoba. Imali smo još jedan mali problem. Naime, svo četvoro smo tokom ovog našeg boravka u Libanu fasovali nekakvu prehladu, grip, virus ili šta već i svako od nas je par dana slinavio, kašljao ili imao malu temperaturu. Krkali smo panadole i nadali se da će nas proći pre puta, da nas ne bi u Stambolu zbog povišene temperature strpali u karantin. Srećom, šta god da smo imali, pregurali smo to na nogama i svi smo bili dobri na dan povratka. I tako stigosmo normalno u Istanbul i prođosmo svu aerodromsku proceduru bez ikakve vanredne kontrole zbog epidemije. Kada smo se dokopali grada na Bosforu, mislio sam da više nema briga. Važno da smo napustili Liban iz koga ne možeš nigde kopnom, a iz Istanbula do Beograda mogu da stignem kako hoćeš, tako da me je bolelo uvo i da otkažu naš sledeći let. Nije mi padalo na pamet da će za koji dan skoro sve države na svetu zatvoriti svoje granice.
   Od aerodroma smo se busom odvezli do trga Taksim, a onda pešice do pansiona koga sam unapred rezervisao. Taj smeštaj se nalazio u kvartu Tarlabaši, udaljenom svega desetak minuta od Taksima i glavne pešačke štrafte Istiklal. U pitanju je gradska četvrt koja važi za najopasniji deo Istanbula i ne preporučuje se strancima da tamo idu. Ne mogu da tvrdim, ali čini mi se da je ta priča o bezbednosti prenaduvana. U Tarlabašiju živi sirotinja, Kurdi, Cigani, izbeglice, dileri, prostitutke, transvestiti, lopovi i slični. Nekada su ovde stanovali Grci i Jermeni, a kada su isterani šezdesetih godina prošlog veka u njihove domove su se smestili ovi ljudi sa margina društva. Radi se o zanimljivom istorijskom delu grada, ali pretvorenom u slam. Od „normalnog“ grada deli ga Tarlabaši bulevar i kako kaže jedan esej o ovom naselju „prelaskom pomenutog bulevara stupate u tamnu stranu Istanbula“.
Tarlabaši.


   Ja sam davno, pre više od deset godina, malo zašao u ovaj kvart, ali ne mogu da kažem da sam ga video kako treba. U međuvremenu se sa jednim njegovim delom desila dzentrifikacija ili bolje rečeno fenomenalne stare zgrade su srušene i izgrađene neke moderne luksuzne građevine. Međutim, najveći deo ove četvrti  za sada je ostao nedirnut. I tako ja rezervisah smeštaj u srcu Tarlabašija. Dvoje mojih saputnika, kojima je ovo prvo putovanje sa mnom, bili su šokirani gde sam ih doveo. Mislim da su me u sebi psovali ceo taj dan. Treći iz družine, moj kolega sa kime sam proputovao dosta sveta, nije imao zamerke. Da je ovaj deo grada jeziv, jeste, tu nema dileme. Prljav je i oronuo. Na ulicama se igraju musavi klinci, Cigani se otimaju oko plena iz kontejnera, ispred malih dućana čiče igraju tavle, žene kače veš, kojim je, inače okićen svaki pedalj Tarlabašija. Jedan doterani transvestit teatralno je koračao kao da hoda po modnoj pisti, a ne prašnjavom dzadom. Uveče po ćoškovima stoje prostitutke. Pločnici su puni smeća, pacovi pretrčavaju ulice. Živopisno, nema šta!
Tarlabaši.

   Kada smo posle malo lutanja pronašli naš pansion, morali smo prvo da ubedimo gazdu da nismo zaraženi koronom da bi nas pustio da uđemo unutra. Tip je bio toliko prestrašen zbog ove epidemije da nam je prvo izdeklamovao da ne želi nikakav kontakt i da držimo rastojanje. Pare za sobe je, naravno, uzeo, s tim što je tražio da tačan iznos ostavimo na stolu. Šta je posle sa lovom radio i kako ju je dezinfikovao nemam pojma? S obzirom u kakvom delu grada živi, ja bih se na njegovom mestu, pre plašio kolere nego korone.
Tarlabaši.

   Dan u Istanbulu iskoristio sam da konačno pogledam Muzej turske i islamske umetnosti. To je jedna od retkih znamenitosti ovoga grada koja me zanima, a da je nisam video. Tokom protekle decenije mnogo sam se puta našao u Stambolu, ali ovaj muzej je redovno bio zatvoren zbog renoviranja. Nalazi se na samom Sultanahmet skveru, u nekadašnjoj palati čuvenog Sulejmanovog vezira Ibrahim Paše. Postavka je odlična. Izloženi su artefakti od omajadskih i abasidskih vremena, pa sve do onih iz doba Osmanlija. Stvarno sjajne stvari mogu da se vide ovde. Od raznorazne grnčarije, preko reljefa, luksuznih primeraka kurana, svećnjaka, lampi, sekstanata, nakita, pa do tepiha. Najviše su me fascinirala ogromna neverovatno ukrašena vrata iz 13. veka, koja su nekada stajala na Velikoj dzamiji u gradu Cizre.
Muzej turske i islamske umetnosti.

Zvekir sa vrata dzamije (Velika dzamija, Cizre)

   Tokom ovog boravka u Istanbulu otišli smo i do restorana Namli ćufte na Sirkečiju. Slušao sam hvalospeve o ovoj kafani, koja ima ne znam kakvu tradiciju. O njihovim ćuftama se pisalo po turskim novinama, pravljene su tv reportaže, recept predstavlja tajnu itd. Ok su, odnosno odlične su, ali to su, bre, naši ćevapi, samo u obliku ćufti. To je taj ukus ćevapčića, kakvih imaš kod nas na koliko hoćeš mesta. Kao što rekoh, dobre su, ali ništa spektakularno. Uz ćufte sam uzeo i odlično, valjda, domaće kiselo mleko. Inače, osim što je klopa bila dobra i cene su bile više nego povoljne.
   Ujutru smo otišli na aerodrom, ukrcali se u avion i ubrzo sleteli u Beograd. Dva dana nakon našeg dolaska zatvoren je zbog korona virusa aerodrom u Bejrutu. Za dan – dva smo izbegli i obavezni karantin, koji su uvele naše vlasti za sve koji ulaze u zemlju. Još par dana kasnije zatvoren je i beogradski aerodrom.

Нема коментара:

Постави коментар