Liban 2020. (9. deo)

BEITEDINE & DEIR EL KAMAR

   Poslednji dan našeg boravka u Libanu rezervisali smo za obilazak Beitedine palate iz 19. veka, koja je udaljena oko 50 km od Bejruta. Da budem precizniji, ona je, u stvari, građena od 1788. do 1818. godine na mestu nekadašnjeg druzkog svetilišta. Posle 1840. koristile su je osmanlijske vlasti. Danas je ova palata muzej  u kome je smeštena i kolekcija vizantijskih mozaika.

   Palatu je podigao emir Bašir II iz Šihab dinastije, kasniji vladar Emirata Libanske planine. Emirat Libanske planine bio je autonomna oblast u Osmanskom carstvu. Može se reći da je to na neki način preteča današnje Libanske republike.

Beitedine palata.

   Do palate Beitedine došli smo taksijem, za neku relativno malu lovu. Nažalost, bila je zatvorena zbog epidemije korone. Probao sam da zamolim vojnika na ulazu da nas pusti bar u dvorište, ali nije imalo šanse. Dobro, šta da se radi. Viša sila! Da budem iskren, nisam ni bio nešto posebno razočaran. Očekivao sam da tako nešto može da se desi. Voleo bih da sam video i ovu palatu, ali, ipak, ona po meni nije nešto što spada u „must to see“. Zadovoljan sam time šta smo sve obišli od isplaniranog i ako je nešto moralo da se izbaci sa mog itinerara, onda je dobro ispalo da to bude Beitedine.

Beitedine palata.

   Kad već nismo uspeli da posetimo palatu, rekli smo vozaču da nas odveze do 5 km udaljenog Deir el Kamara, nekadašnje prestonice Emirata Libanske planine. U pitanju je malo simpatično planinsko mesto sa dosta starih tradicionalnih kuća. U njemu se nalazi nekoliko važnih religioznih zdanja, kao što je, recimo, maronitska crkva Saidet et Talle (Naša Gospa od planine) iz 15. veka. Ima ovde još par hrišćanskih svetinja, jedna dzamija, a nekadašnja sinagoga iz 1638. godine pretvorena je u francuski kulturni centar.

Deir el Kamar

Deir el kamar

   Danas Jevreja u Deir el Kamaru nema. Većina stanovništva su hrišćani (85 % Maroniti i 14 % Melkiti). Nekada je u njemu živelo dosta Druza. Zapravo, Deir el Kamar je, kada su Turci podelili Emirat Libanske planine na druzki i hrišćanski deo, postao zimska druzka prestonica (1840 -1860). Inače, to je bilo vreme žestokih konflikata između ove dve konfesije, koji su kulminirali 1860. godine velikim masakrom nad Maronitima. Tada su Druzi poubijali oko 10.000 ovih hrišćana. Naravno, i ovom etničkom sukobu kumovale su tadašnje evropske sile. Tako su Francuzi podržavali Maronite, a Britanci Druze.

Deir el Kamar.

   Dok smo se muvali ovim delom planine Liban videli smo nekoliko Druza odevenih u njihovu tradicionalnu nošnju. Bili su to muškarci u crnim pantalonama nalik šalvarama (šervel). Nosili su i crne košulje, a na glavama su imali bele kape. Sve koje smo videli krasile su brade ili makar brkovi.

   Druzi ispovedaju veru izvedenu iz učenja ismailita (šiitske sekte). Po njihovoj religiji Al Hakim, egipatski fatimidski kalif (996 – 1021) je nepogrešivi imam, sa duhovnom nadmoći koju mu je podario sam bog. U stvari, radi se o jednom pomalo opičenom, ili blaže rečeno, u najmanju ruku kontraverznom vladaru. Ovaj kalif je, između ostalog, poznat po rušenju Crkve svetog groba u Jerusalimu. Osim što je proganjao hrišćane imao je i običaj da smenjuje vezire i da ih ubija. Poslednjih godina svoje vladavine postao je žestoki asketa. Ovaj ekscentrični kalif težio je da bude od svojih podanika prihvaćen kao inkarnacija božanskog. Često je napuštao Kairo i odlazio u nepoznatom pravcu. Prilikom jednog takvog izleta vratio se samo magarac koga je jahao, sa njegovom krvavom košuljom.

   Iz zbrke koju su prouzrokovale Al Hakimove pretenzije izrastao je 1017. pokret Druza. Za jačanje Hakimovog kulta najzaslužniji je Persijanac Hamza ibn Ali. Druzi čekaju povratak Al Hakima i Hamze, za koje veruju da su skriveni kao imamitski 12. imam. Druzi su zatvorena zajednica, koja svoja religijska učenja čuva u tajnosti. Oni koji poznaju sistem ove vere nazivaju se „mudrim“, a ostali su „neupućeni“. Samo mudri mogu da prisustvuju glavnim verskim službama, koje se održavaju četvrtkom uveče. Ne poštuju pet stubova islama, zabranjena je poligamija, alkohol, pušenje. Ko se venča za osobu druge konfesije biva izopšten iz zajednice. Veruju u reinkarnaciju. Zbog svega toga mnogi muslimani ih ne smatraju delom islamskog sveta. U Libanu ih ima oko 250.000, u Siriji 600.000, a u Izraelu nešto manje od 150.000.