петак, 10. април 2020.

Liban (8. deo)


BIBLOS

   Došao je na red i Biblos iliti Jbeil, kako ga zovu Arapi. Nalazi se 35 km severno od Bejruta. I on važi za jedan od „najstarijih“ kontinuirano naseljenih gradova na svetu. Nervira me ta otrcana fraza, ali da je Biblos star, tu nema dileme. Po dolasku u ovo mesto odmah smo se uputili u taj najdrevniji deo grada, tačnije ka arheološkom lokalitetu Biblosa.
Arheološki lokalitet Biblos.

   Najstariji horizonti na ovom nalazištu sežu u 4. milenijum pne. Iz feničanskog perioda sačuvani su ostaci odbrambenog bedema, kao i kuća, nekoliko hramova i jedan rezidencijalni prostor. Od svega bih posebno izdvojio tzv. Hram sa obeliscima. U njemu je pronađeno više od hiljadu votivnih bronzanih statueta. Nazvane su „Biblos figurine“ i postale su simbol Libanskog ministarstva za turizam. Obelisci iz ovog svetilišta imaju na sebi hijeroglifske natpise, što nam potvrđuje nekadašnju egipatsku dominaciju na ovim prostorima.
Hram sa obeliscima.

   Interesantan je i stari bunar, odnosno tzv. Kraljevski izvor. Ipak, od svega mi je najzanimljivija bila Kraljevska nekropola. U njoj su pronađene neobične grobnice, koje su izdubljene u steni, kao šaht. Na dnu ovih prilično dubokih, da kažemo, šahtova, uglavnom u nišama sa strane postavljeni su sarkofazi. U jednu od tih grobnica može se uzanim hodnikom spustiti do njenog dna. Sa ove nekropole potiče Ahiramov sarkofag, koga sam više puta pominjao, a na kome se nalazi najstariji tekst na feničanskom alfabetu.
Jedna od grobnica Kraljevske nekropole.


   Treba spomenuti i ostatke moćnog persijskog utvrđenja iz 4. veka pne. Ulica sa kolonadom, nimfeon i mali teatar su rimska ostavština. I na kraju ostala je krstaška tvrđava iz 12. veka. Ona je pripadala đenovljanskoj familiji Embriaco, koja je jedno vreme vladala Biblosom. Godine 1188. zauzeo ju je Saladin i delimično razrušio, ali su je kasnije krstaši povratili i obnovili. U pitanju je tipično srednjovekovno utvrđenje sa velikom centralnom donžon kulom. Tokom njene gradnje krstaši su masovno koristili građevinski materijal sa nekadašnjih starijih zdanja. Tako su mi i ovde, kao i u sidonskoj tvrđavi, privukli pažnju antički stubovi ugrađeni u bedeme. Sve u svemu, ceo ovaj lokalitet je baš dobar, a uz to i veoma raznovrstan, odnosno na jednom mestu mogu se videti stvari iz različitih perioda. Ovo arheološko nalazište pruža posetiocu uvid u kompletnu istoriju Biblosa i to od praistorije, preko feničanskog, egipatskog, asirskog, persijskog perioda, pa helenizma, Rimljana do krstaša.
Lavlja glava na ulazu u persijsko utvrđenje

Mali rimski teatar.

   Dalje smo nastavili do crkve sv Jovana Krstitelja. Nju su takođe izgradili krstaši. Nakon muslimanskog zauzimanja Biblosa korišćena je kao štala, a Maronitima je ponovo predata tek u 18. veku. Od crkve sv. Jovana Krstitelja nešto je mlađa obližnja dzamija sultana Abdul Madzida. Obišli smo i simpatičnu malu luku, kao i obnovljeni suk. Suk ne da je obnovljen, nego je dibidus upicanjen. U njemu se sada prodaju isključivo suveniri. U Biblosu postoji i muzej posvećen turskom genocidu nad Jermenima, koji je nažalost bio zatvoren.
Krstaška tvrđava.



Crkva sv. Jovana Krstitelja.

   Biblos je daleko sređeniji i čistiji nego ostali gradovi koje smo obišli u Libanu. Mislim da glavni razlog za to leži u činjenici što su ovde hrišćani većina. Znam da ovo što kažem nije politički korektno, ali jednostavno to je tako. Ista priča važi i za Bejrut gde su hrišćanski delovi grada neuporedivo uredniji od muslimanskih. Lepo nam je bilo u ovom mestu, tako da smo u njemu proveli skoro ceo dan, praveći po koju pauzu za kafu i pićence, kao i za ručak.



   Iz Biblosa smo se u Bejrut vratili minibusom, s tim što je malo falilo da usput zaginemo, jer smo za santimetar izbegli sudar. Inače, Libanci voze prilično bahato, ali ni blizu onima, recimo u Kairu ili Teheranu. Kad smo već kod saobraćaja, u Bejrutu ima koliko hoćeš besnih automobila tipa ferari, porše, ali, bogami, ne manjka ni raspalih mercedesa od pre ko zna koliko decenija.
   Iz minibusa smo izašli na Dovra stanici i odmah sam krenuo ka prvom taksisti da dogovorim vožnju do hotela. Dok sam se cenjkao sa njim, prišao nam je jedan pandur i upitao me da li smo hrišćani. Kada sam na njegovo pitanje potvrdno klimnuo glavom, on je tobože razgoračio oči i rekao da ne ulazimo u taj taksi, jer je njegov vozač navodno islamski fundamentalista. Inače, taksista je krupan ćelavi baja sa dugom crnom bradom. Naravno, nasmejao sam se na ovaj žandarev savet, jer mi je bilo očito da se zajebava, iako se trudio da deluje ozbiljno. Cajac je, u stvari, drugar od taksiste i kao zajebava ga tj. sabotira ili nas loži, svejedno. Pošto sam se nasmejao njegovoj glupoj šali, baš kao i moji saputnici, pitao nas je odakle smo. Kada je čuo da smo iz Srbije, konstatovao je da zbog toga nismo pali na njegovu foru. Objasnio je nešto u fazonu da za razliku od drugih stranaca mi Srbi smo imali svoje ratove, međuetničke i međuverske sukobe i zato smo tako nonšalantno odreagovali na njegovu priču.

Нема коментара:

Постави коментар