Liban 2020. (7. deo)

DZEITA GROTO & HARISA

   Svanuo je novi dan u Libanu. Planirali smo da ga provedemo u Biblosu. Otišli smo do autobuske stanice, ali ona je bila zatvorena, jer se, kako sam shvatio, vršila dezinfekcija zbog korona virusa. Nisam siguran, ali mislim da je jedina autobuska linija u Libanu upravo ova koja spaja Bejrut sa Tripolijem, preko Biblosa. Sav ostali javni prevoz u državi obavljaju minibusevi. Taj kombi prevoz zaista dobro funkcioniše. Kuda god da smo išli na ova vozila nigde nismo čekali bukvalno ni minut. Jedina mana im je što se zbog čestog zaustavljanja i skretanja sa puta da bi se pokupili putnici stvarno dugo putuje. Mogli smo mi do Biblosa da odemo nekim od tih kombija, ali pošto oni kreću sa druge lokacije, na licu mesta smo odlučili da promenimo današnji plan i odemo do Dzeite Groto. Zaustavili smo prvi taksi, iscenkali se sa vozačem i ubrzo smo bili na putu ka ovom mestu.

   Dzeita Groto je pećina udaljena 18 km od Bejruta. U stvari, radi se o dve međusobno spojene pećine, ukupne dužine skoro 9 km. I u jednoj i u drugoj fotografisanje je strogo zabranjeno. Do tzv. Gornje stigli smo žičarom. Odlična je, nema šta! Stvarno dobro izgleda, a i ogromna je. Najveća njena komora visine je preko 120 metara. Pećina je puna stalaktita, stalagmita, draperija, zavesa, stubova. Ovde se nalazi i najveći stalaktit na svetu, čija je dužina 8,2 m. Donja pećina nije ništa manje zanimljiva, čak mi je bila i interesantnija, pošto kroz nju prolazi podzemna reka ili jezero, kako god, tako da se obilazi čamcem.

Dzeita Groto.

   Posle Dzeite Groto otišli smo do Harise, odnosno do svetilišta Gospe od Libana. Ovo, od ovdašnjih vernika veoma poštovano i popularno mesto, nalazi se na jednom brdu, na 650 m nadmorske visine, nekih dvadesetak kilometara severno od Bejruta. Na tom brdu postavljena je velika, 13 tona teška statua Bogorodice. Izrađena je od bronze i ofarbana u belu boju. Napravljena je u Francuskoj, a ovde je postavljena 1907. godine. Odmah pored  spomenika nalazi se ogromna moderna bazilika. Ceo prostor je lepo sređen, a sa razglasa se non – stop emituje umirujuće crkveno pojanje. Odavde se pruža i fin pogled na mediteransku obalu i predgrađa Bejruta. Sve je to ok, ali ja se na ovakve stvari baš i ne palim, tako da nisam delio oduševljenje sa većinom posetilaca ovog svetog brda. Ceo kompleks pripada Maronitskoj crkvi.

Harisa.

   S obzirom da sam već nekoliko puta pominjao Maronite, red je da nešto kažem i o ovim hrišćanima. Osnivač Maronitske crkve je Josif Maron, koji je živeo u 7. ili 8. veku, međutim zvanični apostol im je jedan drugi Maron (350 – 433.). Kod njegovog groba na reci Orontu podigli su manastir. Tokom arapskog osvajanja u 9. veku manastir je uništen, a monasi i njihovi sledbenici su se povukli u planine. Kada su došli krstaši uspeli su da Maronite obrate u katoličanstvo. Danas u Libanu od 4.100.000 stanovnika (bez izbeglica) ima oko 1.600.000 – 1.800.000 hrišćana. Od tih hrišćana Maronita ima preko 50 %.

Golubija stena.

   Nakon posete Harisi vratili smo se u Bejrut. Glavni grad Libana smo solidno prošpartali i nisam baš njime oduševljen. Da mi nije bilo ovih izleta mislim da bih se opasno smorio. Ne kažem da je bezveze, ali mi nekako nije legao. Osim onih glavnih atrakcija Bejruta koje sam već spominjao, posetili smo i dobar muzej antičkih i vizantijskih mozaika. Zbog viška slobodnog vremena bio sam i u Sursok muzeju. Radi se o nekoj postavci moderne umetnosti, a to mene dibidus ne zanima. Pošto nam je hotel bio na Raušu, hteli ili ne morali smo da vidimo i tzv. Golubiju stenu, koja je jedan od simbola Bejruta. Prošao sam i ceo korniš, odnosno šetalište uz obalu mora.

Bejrut.

Bejrut, Korniš.

   Već sam spomenuo da je južni, šiitski deo ovoga grada musav, oronuo i ružan, ali postoji i jedan sličan, takođe šiitski kvart, nedaleko od samog centra. Bukvalno, posle par minuta hoda od upicanjenog i sterilnog dauntauna našao sam se u potpuno suprotnom ambijentu. Oko mene je sve bilo sivo i prljavo. Na sve strane su visile slike hezbolahovih mučenika, Hasana Nasralaha i njihove žute zastave sa rukom koja drži kalašnjikov. Zgrade su oronule, a, valjda zbog ovdašnjih vrućina, balkoni su prekriveni nekakvim ponjavama i ceradama. Smeća je bilo na svakom koraku i zamalo da nisam zgazio crknutog pacova.

Bejrut, šiitski deo grada.

   Najviše vremena, pogotovo u večernjim časovima, provodili smo u delu grada koji se zove Hamra. Ova četvrt je poznata po restoranima, kafeima, barovima. Bejrut je ubedljivo najliberalniji arapski grad i to se, verovatno, najbolje vidi baš u Hamri, gde po pabovima vise kojekakvi hipsteri i ribe u minićima.

   U jednom ovdašnjem kafeu upoznao sam Libanca koji je proveo mesec dana u Beogradu i, kako kaže, mnogo mu se dopao naš glavni grad. Tip je moderan ili bolje reći urban, sav istetoviran, na prvi pogled rekao bih i ne baš uzorne prošlosti. On se 2015. godine pravio da je izbeglica iz Sirije i uputio ka Nemačkoj. Prošao je celu balkansku rutu i tvrdi da mu je tokom tog dugog puta najbolje bilo u Srbiji. Posebno je istakao srpske policajce. Oni su, kako kaže, ubedljivo bili najkorektniji u odnosu na sve druge koji su ih često maltretirali ili se izdrkavali. Kada smo već kod sirijskih izbeglica, Bejrut je njima krcat. Proći ulicu Hamra, a da te ne startuju sirijska deca koja prose nemoguće je.

   Ono što mi se još dopalo u libanu je libanska klopa. Zapravo, kada bolje razmislim, gotovo da ništa novo nisam ovde probao što već nisam jeo po Bliskom istoku, ali sve što smo naručili bilo je izvrsno. Da se naručivalo, bogami jeste. Jebiga, kada sam alav, a inflacija je dovela do toga da je sve prilično jeftino, tako da nisam imao kočnice. Svašta sam isprobao. Osim raznih vrsta kebaba, tabulea i kojekakvih drugih salata, sira halumi, humusa, jeo sam i neke halabije, pa goveđe jezike, baba ganuš. Nisu preskočeni ni riblji specijaliteti, mora se kada smo na moru. Posebno mi se dopao neki namaz od belog luka. Ma, sve je bilo odlično. Posle nekoliko dana prejedavanja, morali smo povremeno malo da oladimo, ipak smo mi ljudi već u godinama, pa bi s vremena na vreme umesto večere, smazali samo po par šaurmi (giros) uz po koje almaza pivo.