среда, 08. април 2020.

Liban (6. deo)


TRIPOLI

   Na red je došao i drugi po veličini libanski grad, Tripoli ili kako ga zovu Arapi Tarabulus. Nalazi se nekih 85 km severno od Bejruta. Do ovoga mesta smo se prevezli autobusom. Putovanje je relativno kratko trajalo jer se naš bus, za razliku od kombija, nije usput mnogo zaustavljao. I za razliku od jučerašnjeg dana ovaj put je bilo lepo i sunčano vreme.
Tripoli.

   Tripoli je stari grad, poznat i u antičkim vremenima, ali glavne njegove atrakcije su iz srednjeg veka. To su krstaška citadela Rejmonda Sen Žila i razne mamelučke građevine. Rejmond Sen Žil, poznat i kao Rejmond Tuluski, bio je jedan od vođa u I krstaškom ratu. Ovaj veoma religiozni tuluski grof odmah se odazvao pozivu pape Urbana II da se oslobodi Sveta zemlja. Učestvovao je u zauzimanju Jerusalima, kao i u brojnim drugim bitkama protiv muslimana. Međutim, nije mu bilo strano ni da se bori protiv rivalskih krstaških vođa. Mnogi danas zamišljaju krstaše kao plemenite, časne vitezove, a u stvari se radilo o kojekakvoj zapadnoevropskoj bagri, tako da ne čudi što su se međusobno i te kako sukobljavali. Glavni Rejmondov rival bio je Boemund Tarentski, kao i Tankred Galilejski.

   Što se tiče Kalat Sen Žila, kako Arapi nazivaju ovu tvrđavu, ona je zapravo 1103. godine podignuta na prilazu Tripoliju, u cilju blokade samog grada radi njegovog kasnijeg osvajanja. To osvajanje je, bogami, potrajalo, a Rejmond ga nije ni dočekao. Naime, u jednom muslimanskom prepadu na utvrđenje Sen Žil je zadobio opekotine, od kojih je posle pet meseci umro. Zanimljivo je da je on na samrti tražio susret sa izazlanicima Fahr el Mulka, vladara Tripolija, i sa njima ugovorio da Arapi ne napadaju tvrđavu, a da krstaši za uzvrat neće ometati ulazak ljudi i robe u grad. Kakav je to dogovor? Pa, cilj svake blokade je upravo da se spreči protok ljudi i namirnica! Takav čudan odnos između ove dve strane je potrajao i do pada Tripolija došlo je tek 1109. godine. Grad su napali Rejmondov sin Bertran i rođak Viljem Žordan, ali i stari Sen Žilov neprijatelj Tankred. Pre konačnog napada uspela su ova trojica da se posvađaju. Onda se umešao jerusalimski kralj Balduin i presudio da Tripoli pripadne Bertranu. Na kraju do završnog napada nije ni došlo, jer su stanovnici Tripolija odlučili da se posle 2.000 dana opsade predaju.
Citadela Rejmonda Sen Žila.

   Tvrđava je velika i moćna, a u jednom njenom delu i danas je smeštena libanska vojska. S obzirom da su građevine ove vrste po definiciji vojne, to se zove kontinuitet! Obišli smo je natenane i to uzduž i popreko. Unutar nje je i mala muzejska postavka, doduše sa nekoliko ozbiljnih pogreški. Sa utvrđenja se pruža sjajan pogled na grad. Čak i iz ove daljine vidi se da je Tripoli zanimljiv, živopisan, ali i štrokav.

   Više puta pominjah Mameluke, pa da dodam par reči o njima. U pitanju su uglavnom nemuslimanski zarobljenici, koji su prevedeni u islam i koji su služili u ejubidskom Egiptu kao sultanova garda. Ovi robovi – ratnici najčešće su bili turskog porekla (Kumani, Kipčaci i drugi centralnoazijski Turci), kao i pripadnici raznih kavkaskih naroda (Čerkezi, Abhazi, Gruzini). U jednom momentu oni su se pobunili, srušili ejubidsku vlast i formirali Mamelučki sultanat, koji je trajao od 1250. godine do osmanlijskog osvajanja 1517. godine. Mameluci su tokom svoje vladavine zaustavili pohod Mongola i zauvek izbacili krstaše sa Bliskog istoka.
   Još od mojih prvih susreta sa mamelučkom ostavštinom veoma mi se dopala njihova arhitektura. Prosto je neverovatno koliki je doprinos islamskoj kulturi ostavila ova tipična ratnička dinastija. Njihovi sultani i emiri bili su poznati kao pokrovitelji umetnika, arhitekata i raznih zanatlija. Što se tiče graditeljstva, mamelučki vladari nisu štedeli. Pravili su dzamije, medrese, ali i česme, hanove, bimaristane (bolnice), škole, karavansaraje.
Ulaz u dzamiju urađen u ablak tehnici.

   Tripoli je dobar da se čovek na jednom mestu upozna sa mamelučkom arhitekturom, pošto je ovde sačuvano podosta njihovih građevina. Mi smo obišli Mansuri veliku dzamiju, koja je podignuta krajem 13. tj. početkom 14. veka, na ostacima krstaške crkve sv Marije. Ime je dobila po mamelučkom sultanu koji je 1289. godine oslobodio Tripoli od krstaša. Izgradnju su naredili njegovi sinovi. Ona predstavlja i prvo ozbiljnije zdanje koje su Mameluci podigli u ovom gradu.
Mansuri velika dzamija.


   Posetili smo i drugu po važnosti islamsku bogomolju Tripolija, dzamiju Tajnal iz 14. veka. I ona je izgrađena na temelju krstaške crkve, koja je, pak, podignuta na mestu nekadašnjeg rimskog hrama.
Tajnal dzamija.


   Što se tiče drugih starih dzamija Tripolija obišli smo ih samo spolja. Neke zbog toga što su bile zatvorene, neke jer je bila molitva u toku, a neke jer više nismo imali ni želje ni vremena. Jebiga, moralo je i negde da se predahne, a i nešto da se klopa. Pauzu za kafu napravili smo u tzv. Sapun hanu (Khan ess Saboun), odnosno starom hanu sa velikim centralnim dvorištem, s kraja 15. i početka 16. veka. Druga pauza je usledila u jednoj poslastičarnici gde smo se pošteno najeli raznih slatkiša. Inače, Tripoli je čuven po svojim kolačima.

   Dobar deo vremena proveli smo u šetnji sukom i ulicama ovoga grada. Suk je pravi bliskoistočni suk, a ne one upicanjene verzije za turiste, gde se prodaju suveniri. Ovde dolaze žitelji Tripolija da pazare šta im treba. U jednom delu se prodaje voće i povrće, u drugom meso, u trećem nameštaj, u četvrtom garderoba i sve tako, tamo ona vrsta robe, onamo ona. Kao što rekoh, pravi suk u kome je gužva, galama, gungula, cenkanje i naravno neizbežna štrokavost. Za mene ništa novo, nagledao sam se ovakvih mesta po arapskom svetu, ali volim tu atmosferu, tako da mi je prijalo ovo podsećanje.
Suk.

   Tripoli se razlikuje od drugih gradova Libana i po svojoj musavosti. Prljav je, nema tu šta da se mnogo kaže. Pravi arapski grad. Jednostavno Bliski istok i čistoća uglavnom ne idu zajedno. To je tako i ko to ne može da podnese neka obilazi druge delove zemaljske kugle.

   Većina stanovnika Tripolija su suniti, a broj pripadnika ove grane islama je poslednjih godina povećan prilivom  mnogo izbeglica iz Sirije. Bilo je do skora i nekakvih trzavica u ovom gradu, pa se jedno vreme savetovalo strancima da ga izbegavaju. Neki malo veći uspesi raznih islamističkih formacija po Siriji znali su da ovde budu proslavljani delenjem slatkiša ljudima na ulici, što je na Bliskom istoku uobičajena praksa kada se nešto slavi. Srećom, tog deljenja kolača nema već duže vreme, pošto Asad uz rusku pomoć uspešno krlja pobunjenike.

   Pre povratka u Bejrut kupio sam, verovali ili ne, luster. Ozbiljan, veliki luster, onaj tipični orijentalni od metala i gomile šarenih staklića. Još od mog prvog putovanja po arapskim zemljama poželeo sam da imam jedan takav, ali nije mi padalo na pamet da ga vučem sa sobom. Jebiga, tih davnih godina u ove krajeve sam uglavnom stizao kopnom. Sada su se stvorili svi uslovi. Letim avionom i imam pravo na 20 kg prtljaga, što je bar duplo više nego što meni treba, a sve po Libanu obilazim iz Bejruta, tako da će kupljeni luster čekati u hotelu sve dok ne krenem za Beograd.


1 коментар: