Liban 2020. (1. deo)

LIBAN IZ DRUGOG POKUŠAJA

   Pre više od jedne decenije pokušao sam da otputujem u Liban. Krenuo sam iz Beograda, usput obilazio Tursku, a kada sam stigao u Damask u Libanu je izbio rat. Bio je to relativno kratki oružani sukob, koji se, grubo rečeno, vodio između libanskih sunita i šiita. Na licu mesta sam promenio plan i otišao u Jordan. Tako te davne 2008. nisam uspeo da posetim ovu državu. Naravno, nisam odustajao od svoje namere i konačno Liban je ponovo došao na red. Prošle jeseni bila je godišnjica ove naše nesrećne aviokompanije, pa su povodom tog jubileja dali popuste za razne letove. Ne volim da sa njima putujem, idu mi na živce, ali izuzetno povoljna cena presudila je da pazarim kartu za Bejrut. Nakon kupovine obavestio sam još nekoliko poznanika za ovu akciju, te je još troje prijatelja odlučilo da mi se pridruži.

   Mislio sam da će moj drugi pokušaj putovanja u Liban proći bez problema. U ovoj državi je već neko vreme vladao relativni mir i nije bilo nikakve frke. Ranije je povremeno bilo problema sa islamskim teroristima, koji su znali da se ponekad spuste sa Antilibana u dolinu Beka i naprave nekakvo sranje. Onda bi reagovala vojska i sve bi se vratilo u normalu. Dešavalo bi se da zbog toga par dana bude zatvoren put do Balbeka. Pre otprilike dve godine, u koordinisanoj akciji, libanske i sirijske snage očistile su od terorista pograničnu oblast između ove dve države. Koliko znam, od tada nije bilo nikakvih većih problema.

   Dakle, mislio sam da će se ovo naše putovanje u Liban odvijati normalno. Međutim, nije ispalo baš tako. Malo nakon što sam kupio avio – karte izbile su demonstracije u Bejrutu zbog ekonomske krize koja je zadesila ovu zemlju. Protesti  su se raširili i po drugim gradovima Libana. Demonstranti su optuživali vlast da je korumpirana i nesposobna. Jedan od razloga za tako loše ekonomsko stanje oni su videli u, kako sami kažu, „sektaškom“ pravilu da predsednik mora biti Maronit, premijer sunit, a predsednik parlamenta šiit. Mesta potpredsednika vlade i potpredsednika parlamenta rezervisana su za pravoslavce. Demonstracije su u jednom momentu postale prilično nasilne. Posle nekog vremena Hezbolah se izjasnio protiv protesta, pa je sve češće dolazilo do sukoba pristalica ovog militantnog pokreta i demonstranata. Izgubljeno je i nekoliko ljudskih života. Došlo je do pada vlade, a oko nove nisu mogli da se dogovore. Usledila je inflacija, banke su ograničile podizanje deviza, zbog čega je dobar deo njih demoliran ili spaljen, baš kao i svi bankomati u centru Bejruta. Ovakva dešavanja u etnički podeljenoj zemlji kao što je Liban, koji se još uvek oporavlja od krvavog građanskog rata, za čas mogu da prerastu u novi oružani sukob. Srećom. malo po malo, situacija se smirivala. Izabrana je nova vlada, koja nije svima bila po volji, jer je navodno kontroliše Hezbolah koji je napravio dil sa hrišćanskim političarima. Vremenom su demonstranti gubili entuzijazam, što je dovelo do smanjenja njihove masovnosti, ali protesti nisu prestajali.

   Taman kada sam pomislio da više ništa neće ugroziti naše putovanje u Liban, izbila je nova pretnja. Amerikanci su uz pomoć drona ubili čuvenog iranskog generala Kasima Sulejmanija, na šta je Iran odgovorio bombardovanjem američke baze u Iraku. Sukob šiita i Amera na Bliskom istoku bio je sasvim moguć, a nezamislivo je da takav pičvajz prođe bez učešća libanskog Hezbolaha. Na sreću, preovladao je razum i nekako se sve smirilo.

   Činilo se da za naše putovanje u Liban više nema prepreka, kada mi je osam dana pred put stigla poruka da je Air Serbia otkazala svoje letove za Liban. Verovatno su zbog svih ovih dešavanja imali malo putnika, pa su govnari prekinuli da do tamo lete. Sve je od početka išlo naopako, ali nisam hteo da odustanem. E, ovaj put ima da odem u taj Liban, pa makar crko! Odlučio sam da do Bejruta letim iz Istanbula Pegasusom.

   Nakon što sam po drugi put kupio avionske karte izbio je novi problem – korona virus. Ova boleština je žestoko pogodila Iran, a odatle je preneta u Liban. Ni takva nesreća nije mogla da prođe bez politike. Odmah je deo stanovništva optužio šiite, tj. Hezbolah da su krivi za zarazu. Neke arapske zalivske zemlje ukinule su letove u Liban. Sa druge strane vlada Libana je donela odluku da zabrani sletanje aviona iz Irana, ali nekoliko njih se ipak prizemljilo na bejrutsku pistu, jer je Hezbolah tako naredio.

   Broj zaraženih koronom u Libanu se postepeno povećavao, a nas četvoro krenulo je na put. Prvo do Istanbula, a onda smo isto veče produžili za Bejrut. Na aerodromu Rafik Hariri zaustavila me je jedna lekarka u belom mantilu i pitala kako se osećam. Rekao sam „odlično“, na šta je ona odgovorila „dobro došli u Liban“. Jebote, stigao sam u Liban, posle otkazivanja letova u vreme demonstracija i korone! Moj drugi pokušaj bio je uspešan. Na aerodromu su nas čekala kola sa vozačem. Prevoz nam je obezbedio vlasnik apartmana koji smo iznajmili za prvu noć. Taj smeštaj se nalazio u južnom, šiitskom delu Bejruta, koji je, uzgred rečeno, najprljaviji i najružniji deo ovoga grada.