Emilija - Romanja 2019. (7. deo)

BOLONJA

   Iz Ferare smo se vozom prevezli do Bolonje, glavnog i najvećeg grada provincije Emilija Romanja. Dočekala nas je prilično jaka kiša, ali nismo mnogo pokisli na putu do smeštaja. Razlog za to su portici ovoga grada. Naime, Bolonja je čuvena po svojim porticima, kojih ukupno ima gotovo 40 kilometara. Prvi portici su napravljeni još u srednjem veku, mada je to, u stvari, antička tradicija. Godine 1288. grad je doneo zakon da sve nove kuće moraju da imaju ovu vrstu trema. Čak su propisali i dimenzije, tako da visina nije smela biti manja od 2,7 metara, koliko je bilo potrebno da može proći konjanik. Inače, najduži portik u Bolonji, a to je ujedno i najduži u svetu, iznosi 3796 metara.

Jedan od portika Bolonje.

   Burna je bila istorija ovoga grada. Tokom srednjeg veka Bolonja je učestvovala u raznim ratovima između italijanskih gradova – država. Uz to, zadesila ju je 1348. godine i „crna smrt“, odnosno kuga, koja je prepolovila broj stanovnika. Mira nije bilo ni nakon srednjeg veka, a takođe nisu izostale ni nove epidemije kuge. Prilično je postradala i tokom II svetskog rata, kada je samo u jednom danu u bombardovanju uništeno ili oštećeno 44% zgrada u centru grada.

Bolonja.

   Bolonju krasi epitet „Bologna Rossa“, tj. „Crvena Bolonja“ i to ne zbog njenih starih kuća napravljenih od crvenih cigala, već zato što je ovaj grad bio jako uporište Italijanske komunističke partije. Zbog toga se nekoliko puta našla na udaru neofašističkih terorista. Samo u jednom bombaškom napadu na železničku stanicu 1980. godine stradalo je 85 ljudi. Inače, u Italiji je posle II svetskog rata bio izuzetno jak komunistički pokret. Poslednjih par decenija na više suđenja bivšim italijanskim političarima, po raznim pitanjima, neosporno je dokazano postojanje čitave američke vojno – špijunske strukture po celoj zemlji. Trebalo je da u slučaju pobede italijanskih komunista na izborima, organizovati pobunu i sprečiti ih da dođu na vlast. U to su bili umešani i, naravno debelo plaćeni od strane CIA-e, i visoki ovdašnji državnici, ali niko nikada zbog toga nije odgovarao. Još jedan primer zapadne demokratije, ali to je već neka druga priča.

Bolonja.

   Dok smo se smestili i popili po kafu kiša je prestala te smo se dali u obilazak grada. Prvo do crkve sv. Petronija. Ovaj svetac, zaštitnik Bolonje, bio je i njen episkop. Bazilika Svetog Petronija je ogromna impozantna građevina, čija je izgradnja započeta 1390. godine, ali nikada nije  u potpunosti završena. Ostala je nedovršena prednja fasada, čija je, otprilike, samo polovina obložena mermerom. Ta odrađena polovina stvarno je veličanstvena. Što se tiče njene unutrašnjosti, tu moje mišljenje možda i nije najmerodavnije, pošto su meni ti enterijeri katoličkih crkava iz 16., 17. i mlađih vekova generalno dosadni. Na podu se nalazi i nekakva meridijanska linija. Tako nešto sam već video u Rimu i takođe mi nije bilo preterano interesantno. Među freskama u Bazilici sv. Petronija nalazi se i scena pakla na kojoj je prikazan Muhamed koga proždire demon. Zbog ove slike iz 15. veka petorica muslimana povezana sa Al Kaidom planirala su 2002. godine da crkvu dignu u vazduh, ali su otkriveni i uhapšeni. Druga grupa islamista to je pokušala 2006. godine, ali su i oni osujećeni.

Bazilika sv. Petronija.

   Mnogo zanimljivija mi je bila Bazilika Santo Stefano, odnosno kompleks religioznih objekata poznat i kao 7 crkava ili Sveti Jerusalim. Ovaj kompleks se sastoji od nekoliko crkava, kapela i dvorišta napravljenih od 4. pa sve do 17. veka. Jedna od tih građevina, crkva sv. Stefana, poznata i kao Sveto Raspeće, je iz 8. veka, tj. iz vremena kada su Langobardi vladali ovim gradom.

Bazilika sv. Stefana.

   Crkvu Svetog Groba izgradio je episkop Petronije u 5. veku, ali je pretrpela značajnu obnovu u 11. veku. Radi se o oktagonalnoj građevini u čijoj se sredini nalazi replika Hristovog groba u Jerusalimu.

   Najstariji objekat u kompleksu je Bazilika sv. Vitala i Agrikole. Posvećena je dvojici bolonjskih mučenika, koji su nastradali tokom Dioklecijanove vladavine. U 15. veku je u njoj pronađen stari hrišćanski grob sa natpisom Simon, što je prouzrokovalo da mnogi vernici pomisle da je u pitanju Sveti Petar. To je privuklo mnogo vernika, pa je papa Eugen IV, naredio da se bukvalno zatrpa zemljom. Pa, naravno, ne može Basilika sv. Petra u Vatikanu da ima konkurenciju! Tek nakon 70 godina crkva sv. Vitala i Agrikole je obnovljena i otvorena za javnost.

   U sredini tzv. Dvorišta Pontija Pilata nalazi se kameni bazenčić u kome je ovaj, navodno, oprao ruke prilikom Hristove osude. Zapravo, radi se o langobardskom spomeniku iz 8. veka, na kome je sačuvan i natpis sa imenom njihovog kralja Lijutpranda. Na jednom od zidova koji okružuju ovo dvorište nalazi se kameni petao iz 14. veka. Zovu ga petao sv. Petra i dovodi se u vezu sa Petrovim odricanjem, odnosno Hristovim predskazanjem da će ga se Petar odreći tri puta, pre nego što pevac zakukuriče tri puta.

Dvorište Pontija Pilata.

   Ceo ovaj kompleks je odličan. Osim što je veoma zanimljiv, on zauzima i veliki prostor, pa je potrajalo dok smo sve lepo obišli.

   Kad sam već krenuo sa crkvama Bolonje da spomenem i Baziliku San Domeniko. Posvećena je sv. Dominiku, osnivaču dominikanskog red, koji je u njoj i sahranjen. Na njegovoj grobnici je radilo nekoliko poznatih umetnika, među kojima i Mikelanđelo. Trg ispred crkve je popločan oblucima, a na sredini ovoga prostora nalazi se stub sa statuom sv. Dominika. Postoji još jedan stub, pomalo skrajnut na kraju trga, na kome je Madona sa brojanicom. On je postavljen 1632. godine u znak prestanka epidemije kuge. Na trgu se nalaze i dve zanimljive i neobične grobnice na stubovima i sa krovovima u obliku piramida. Podsećaju na ciborijume, a u nima se nalaze sarkofazi nekih znamenitih srednjevekovnih Bolonjaca.

Bazilika San Domeniko.

   Od drevnih građevina ovoga grada najinteresantniji su mi bili tzv. tornjevi Bolonje. U pitanju su srednjovekovne kule, kojih je tokom 12. i 13. veka, po nekim procenama, bilo oko 180. U tim nesigurnim vremenima u Italiji nisu vođeni samo ratovi između gradova, već je često dolazilo i do sukoba među viđenijim porodicama u okviru samih gradova. Zbog toga su zidane ovakve odbrambene kule. Danas ih je u Bolonji opstalo oko dvadesetak, a najpoznatije su Asineli i Garisenda. Ova dva tornja su podignuta bukvalno jedan pored drugog. Asineli je visok 97,2 m, a pretpostavlja se da je prvobitno dosezao 70 m i da je naknadno povećan. Jebiga, i onda su ljudi, kao i danas, hteli da zadive i nadmaše druge svojom imovinom. Ovakve enormne visine kula nemaju nikakvu realnu svrhu niti funkciju, tako da je to primer srednjevekovnog snobizma i kurčenja. Druga kula Garisenda visoka je 48 metara. Ona je, pak, prvobitno bila visoka 60 m, ali je skraćena u 14. veku, jer se opasno nagnula. Inače, ovaj bolonjski toranj je krivlji od čuvenog u Pizi.

Tornjevi Asineli i Garisenda.

   Ovaj grad ima i svoje kanale, kao Venecija. Dobro, ne baš kao Venecija, već mnogo skromnije. Neki od njih su napravljeni još u srednjem veku i bili su plovni.

Bolonjski kanal.

   Bolonja je poznata i po svom univerzitetu, najstarijem još uvek aktivnom u svetu. Čitav niz poznatih ličnosti je ovde studiralo ili predavalo. Neki od njih su: Dante, Petrarka, Erazmo Roterdamski, Kopernik, Albreht Direr, Torkvato Taso, Pazolini, Umberto Eko. Ne znam kakvo je danas studiranje na ovom univerzitetu, znam samo da je bolonjski sistem, koji je uveden u Srbiji, teško sranje, zbog čega danas imamo gomilu polupismenih ljudi, koji su po tom programu završili fakultete, ali to je neka druga priča.

   U Bolonji se proizvode i čuveni automobili dukati i lambordzini. Osim ove dve fabrike u Emiliji Romanji, i to sve duž puta Via Emilia, smešteno je još nekoliko fabrika brzih i luksuznih vozila, kao što su ferari u Maronesi i maserati u Modeni. Lako im je da prave brze automobile kada su im još Stari Rimljani ostavili put prav kao strela. Inače, trozubac koji na fontani Neptuna drži ovaj bog mora, iskorišćen je za simbol maseratija.

   Posetili smo i arheološki muzej, čiji je, nažalost, najzanimljiviji deo bio zatvoren zbog renoviranja. Dostupna je bila, maltene, samo egipatska zbirka, koja je dobra, a bogami nije ni tako mala.

   Uveče smo prošetali tzv. jevrejskim getom i to bi bilo to što se tiče Bolonje. Svašta zanimljivog smo ovde videli, ali odličan je i sam grad. Bolonja je prilično velika. Ima skoro 400.000 stanovnika. Pravi, ozbiljan, živi grad, a uz to ima i neki svoj šmek. U centru je sačuvano sijaset starih srednjevekovnih zgrada, prepoznatljivih po crvenim ciglama, pa razne raskošne palate, trgovi, onda ti portici. Ma, sjajno mesto!

   Već sam spomenuo nadimak „Bologna Rossa“, tj. „Crvena Bolonja“, koji krasi ovaj grad. Međutim, ima ona još epiteta, kao što su „Bologna Educata“, tj. „Učena“, zbog univerziteta, ili „Bologna Torrata“, zbog tornjeva. Jedan od tih epiteta je i „Bologna Grassa“, tj. „Debela“, pošto ovaj grad, odnosno cela Emilija Romanja, važi za gastronomski centar Italije. Kažu da torteline i taliatele potiču iz Bolonje. Možeš misliti! Bla, bla, bla! Nemam ništa protiv italijanske kuhinje, čak mogu reći i da je gotivim, mada tu ima mnogo preterivanja i proseravanja. Nije mi dobro kada čujem izanđale fraze o njenoj savršenosti, jednostavnosti, prefinjenosti, o izbalansiranim ukusima, ravnoteži začinjenosti, o tome kako Žabari ne jedu nego u stvari uživaju u hrani. More terajte se, bre! Kao što rekoh ok mi je italijanska kuhinja, međutim sve sam bliži odluci da više nikada ne kročim u neki njihov restoran, a planiram da još, i te kako, posećujem ovu državu. Eto, Italija sa tom famoznom gastronomijom će najverovatnije biti prva i za sada jedina zemlja čije ću restorane u budućnosti izbegavati. Do sada sam bio u Milanu, Veneciji, Trstu, Bariju, Rimu i evo sada po ovim gradovima Emilije Romanje. Uvek i svugde sam se hranio po restoranima, kao što i inače radim gde god da otputujem. Hrana je nešto na čemu nigde u svetu ne stipsarim. Prvo i osnovno zašto u Italiji prekidam  sa tom praksom su cene. Nigde do sada nisam video manje porcije i veće cene. U normalnim ugostiteljskim objektima, ne računam neke prčvare, nisam naišao na pivo ispod 6 eura. Porcije su veličine, kao da su namenjene deci. Elem, pošto su porcije pederske, ja moram da naručim, kako navodno rade Italijani, i predjelo, i prima pjato i sekunda pjato. E sad, kada pojedem to prvo, kao jelo, onda čekam najmanje pola sata da mi donesu drugo, pa tako redom. Znam, reći ćete da Italijani ne žure, oni uživaju u hrani. Ma, daj, bre, pa neću tri sata da ostanem u restoranu! Došao sam da vidim nešto od Italije, a ne da provodim vreme sedeći za kafanskim stolom! To radim kući po našim kafanama gde je klopa neuporedivo bolja! Međutim, nije to sve. Restorani uglavnom rade dvokratno, odnosno za vreme ručka, pa se zatvaraju sve do 19,30 h. U to večernje doba, treba da se okoziš da pronađeš mesto ukoliko nisi ništa unapred rezervisao. Eto zbog svega toga kada čujem za italijansku kuhinju dobijem ospice. Posle sedam dana provedenih po gradovima Emilije Romanje i „uživanja“ u ovdašnjim specijalitetima, kao što su pice, lazanje, pršute, kapeliti, torteline, razne morske ribe itd. pošteno smo se najeli tek po sletanju u Niš. Sa aerodroma smo otišli pravac kafana „Orač“. Naručili smo raznog roštilja u količinama kao da smo došli iz Biafre, a ne iz gastronomskog centra Italije.