Emilija - Romanja 2019. (5. deo)

I DALJE O RAVENI

   Ravena je bila glavni cilj ovog našeg putovanja. To je grad u kome ima svašta da se vidi, te smo u njemu ostali nekoliko dana. U prethodnom pisaniju rekoh da  Teodorihovim mauzolejom završavam sa pregledom spomenika iz vremena kada je on vladao Ravenom. Međutim, postoje i ostaci raskošne građevine koju svi zovu Teodorihovom palatom. Dugo se smatralo da je to bila rezidencija ovog germanskog vladara, ali danas se takvo mišljenje uglavnom smatra netačnim.

Teodorihova palata.

   Sa kraja 5. ili početka 6. veka je crkva San Apolinare Nuovo. Sve do 540. godine, odnosno do vizantijskog osvajanja Ravene, bila je arijanska bogomolja. Dakle, te godine čuveni Justinijanov vojskovođa Velizar zauzeo je ovaj grad. Ubrzo nakon toga Ravena je postala prestonica vizantijske teritorije u Italiji, tzv. Ravenskog egzarhata. Egzarh je bio i vojni i civilni upravnik, koji je bio predstavnik carigradskog cara. Doduše, nisu uvek odnosi između cara i egzarha bili skladni. Recimo, Ravena je bila protiv Justinijana II Rinotmeta, pa je ovaj poslao kaznenu ekspediciju. Grad je opljačkan, episkopu su iskopane oči, a ugledni građani su u okovima odvedeni u Carigrad i pogubljeni. Inače, Justinijan II je u dva navrata vladao Vizantijom. Kada je prvi put svrgnut odsečen mu je nos, jer se do tada smatralo da je tako unakažena osoba diskreditovana za povratak na presto. Ovome je to, ipak pošlo za rukom te je dobio nadimak Rinotmet (Bez nosa). Kada je drugi put zbačen njegova odsečena glava poslata je u Ravenu, u grad koji je zbog njega mnogo propatio.

San Apolinare Nuevo.

   Što se tiče odnosa između papa u Rimu i egzarha u Raveni, u principu, pape su ih trpele, jer su im bili zaštita od Langobarda. Dešavalo se kada cara u Carigradu iznervira neki papa, da ovaj pošalje egzarha u Rim da ga malo disciplinuje, a ako treba i uhapsi. Godine 751. Ravenu su zauzeli Langobardi i to je kraj egzarhata.

   Vratimo se bazilici San Apolinare Nuevo. Elem, prvobitno je bila arijanska svetinja posvećena Hristu, a nakon 540. godine, tj. vizantijskog osvajanja  Ravene preimenovana je u crkvu sv. Martina, u čast ovoga sveca čuvenog po svojoj borbi protiv arijanaca. Današnje ime dobila je tek u 9. veku, kada su ovde prenete mošti Apolinara, prvog episkopa Ravene. Krajem 9. ili početkom 10 . veka dodat joj je i veliki, 38 metara visoki, cilindrični zvonik. Ovakvi zvonici sa mnoštvom bifora i trifora (vrste prozora) tipični su za srednjevekovnu crkvenu arhitekturu Ravene.

   Naravno, i ovde je glavna fora u njenoj unutrašnjosti, tj. u mozaicima. Sa obe strane centralnog broda ove trobrodne bazilike nižu se sjajne predstave. Na levoj strani je prikazana procesija 22 device, koje predvode tri maga. Oni se kreću od Klase, nekadašnje luke Ravene, ka Bogorodici sa detetom, okruženom sa 4 anđela. Na desnoj strani je kolona od 26 mučenika sa sv. Martinom na čelu. Oni se kreću od Teodorikove palate ka Hristu, oko koga su raspoređena 4 anđela. Iznad ove dve centralne teme, između prozora, predstavljeno je, sa svake strane, po 16 svetaca i proroka. Na samom vrhu, do tavanice, takođe sa obe strane, nižu se scene iz Hristovog života. Da se mnogo ne ponovljam, reći ću samo da su i ovi mozaici fenomenalni.

San Apolinare Nuevo.

   Sledeća na redu bila je bazilika San Vitale, koja, inače, nema veze sa tom arhitektonskom formom, već se radi o građevini oktagonalne osnove. Njena izgradnja je započeta tokom ostrogotske vladavine, na inicijativu episkopa Eklesija, a osvećena je 547. godine, u vreme episkopa Maksimijana, kada je u Raveni već uveliko uspostavljena vizantijska vlast. Po arhitekturi veoma je slična crkvi sv. Srđa i Vakha, poznatoj i kao Mala Aja Sofija, u Carigradu. Pošto je Mala Aja Sofija bila dvorska crkva, a pošto se San Vitale nalazi nedaleko od sedišta egzarhata, mogla je i ona da bude dvorska crkva. Na to ukazuju i drugi detalji, kao što su skupocena unutrašnja obrada i teme mozaičkih predstava.

San Vitale.

   Mozaici se nalaze u apsidi ove crkve. U konhi je prikazan Hrist kako sedi na zemaljskoj kugli. Sa njegove desne strane je arhanđel koji mu privodi sv. Vitala, kome ovaj uručuje krunu. Sa leve strane je predstava episkopa Eklesija sa modelom crkve u rukama.

San Vitale.

   Na levoj strani apside je scena na kojoj su car Justinijan i episkop Maksimijan, dok je na desnoj carica Teodora sa pratnjom. Na bočnim stranama su predstave iz Starog zaveta, žrtvovanje Isaka, Avram i Melhisedek, zatim priče o Mojsiju, Kainu i Avelju i četiri jevanđelista. Ovim predstavama treba dodati i razne ptice, kao što su golubovi i paunovi, različite životinje, kojekakvi floralni motivi, kornukopije, tj. rogovi izobilja. Fantastično sve to izgleda. Ludilo! Kakvo bogatstvo boja! Čovek prosto ne može da prestane da zuri u njih. Ovo je vrh u umetnosti mozaika. Mozaici San Vitalea su jedinstveni u čitavoj ranovizantijskoj umetnosti i mislim da to potvrđuje tezu da se radi o dvorskoj crkvi. Oni su takođe i najraskošniji od svih koje smo videli u Raveni, što, naravno, ne umanjuje vrednost ostalih. Čak, da budem pošten, možda mi je bio i lepši doživljaj dok sam obilazio one u Mauzoleju Gale Placidije i u baptisterijima. Jesu oni nešto skromniji, ali su ti tu, nekako na dohvat ruke, pošto se nalaze u relativno malim objektima. Skoro da možeš da ih dotakneš, dok ove u San Vitale moraš da gledaš iz daljine i to gurajući se sa drugim posetiocima. Inače, kupola crkve San Vitale, koja je prečnika 16 metara, oslikana je odličnim freskama iz 18. veka, za koje niko ne daje pet para, pošto se odmah svi zabulje u mozaike.

Mozaik sa predstavom Justinijana u bazilici San Vitale.

   Svih ovih sedam drevnih zdanja, koje smo obišli u Raveni upisana su na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, pod imenom „Ranohrišćanski spomenici i mozaici Ravene“. Da bismo videli poslednju, osmu znamenitost sa ovog prestižnog spiska, morali smo da se autobusom odvezemo van centra grada, do Bazilike San Apolinare in Klase (Classe). Izgradnja ove crkve započeta je za vreme episkopa Ursina, a osvećena je, kao i San Vitale, za vreme Maksimijana, tačnije 549. godine. Reč Klase u njenom imenu odnosi se na mesto gde je podignuta. Klase, odnosno Civitas Classis, je luka koju je osnovao Avgust, kao glavnu bazu rimske mornarice za ceo Jadran. To je i mesto gde je prvi put stupio na tle Italije sv. Apolinar. On će kasnije tu biti i sahranjen. Naime, u ovoj crkvi su se prvobitno čuvale mošti pomenutog sveca, ali zbog njene izolovane lokacije, tj. iz straha od piratskih napada, prebačene su u grad u San Apolinare Nuovo.

San Apolinare in Klase.

   Prvo par reči o ovom ravenskom episkopu i svetitelju. Rođen je u Antiohiji. Bio je učenik apostola Petra, koji ga je poveo sa sobom u Rim i rukopoložio za episkopa Ravene. Tu je proveo nekih 12 godina. Neumorno je propovedao jevanđelje, činio mnoga isceljenja i veliki broj ljudi je preveo u hrišćanstvo. Onda je prognan u provinciju Ilirik, gde je nastavio sa svojim propovedanjem. Zatim je otišao u Trakiju i nakon tri godine provedene po Balkanu vratio se u Ravenu, gde su ga ubrzo ubili protivnici Hristove vere.

   Vratimo se njegovoj crkvi u Klaseu. U pitanju je tipična trobrodna bazilika, ozidana u opeci, kao uostalom i sve druge ravenske bogomolje toga vremena. Cilindrični toranj sa mnoštvom prozora dodat je verovatno u 10. veku, a kasnije i narteks. Njena unutrašnjost je ogromna, 55,58 x 30,30 metara. Taj veliki prostor podeljen je na tri dela, pomoću dva reda od po 12 masivnih mermernih stubova. Nema šta, grandiozno zdanje! Međutim, i ovde su najspektakularniji mozaici, koji krase veliku centralnu apsidu. U njoj je prikazan krst sa draguljima i Hristovim likom u krugu. Iznad kruga nalazi se božja ruka koja izlazi iz oblaka, a sa strane su sv. Ilija i Mojsije. Ispod krsta su tri jagnjeta koja simbolično predstavljaju Petra, Jakova i Jovana, aludirajući na Isusovo preobraženje na gori Tavor. U sredini scene nalazi se Sveti Apolinar, ili po naški Apolinarije, okružen sa 12 jagnjadi, koja simbolišu njegove vernike (ili, možda, apostole?).

San Apolinare in Klase.

   Između prozora apside prikazana su 4 ovdašnja znamenita episkopa. Na stranama se nalaze nešto mlađi mozaici. Na levoj je car Konstantin IV Pogonat sa braćom, kako daje privilegije ravenskom episkopu. Na desnoj strani je scena gde Avelj nudi kao žrtvu jagnje, Melhisedek vino i hleb, a Avram svoga sina Isaka.

   Na luku iznad apside, u sredini je medaljon sa Hristovim poprsjem, a okolo krilati simboli četiri jevanđelista. Ispod, sa svake strane se nalazi po jedan grad (Jerusalim i Vitlejem) iz kojih izlazi 12 jagnjadi (simbolišu 12 apostola) i kreću se uzbrdo, odnosno ka Hristovom medaljonu.

San Apolinare in Klase.

   Teološki pismeniji od mene, u izboru ovih scena koje sam probao da opišem, vide borbu protiv arijanizma. Ja se u te stvari baš i ne razumem, te sam video samo fenomenalne mozaike. Posebno me oduševio prikaz tog pejzaža oko sv. Apolinara, sa kojekakvim biljkama i pticama, a naročito zelena boja te pozadine.

   To bi bilo to! Sa San Apolinarem u Klasi uspešno smo završili misiju obilaska ravenskih mozaika. Šta reći na kraju? Najbolje ništa, to mora lično da se vidi i doživi.

   Rekoh malopre da smo kompletirali sve spomenike Uneska u Raveni, ali ima ovaj grad još svašta što vredi posetiti. Jedna od većih turističkih atrakcija je grob Dantea Aligijerija. Svaka čast Danteu, ali ja sam ispred njegovog počivališta proveo bukvalno minut i produžio dalje. Mnogo duže se ne bih zadržao ni u glavnoj katedrali, Duomu, da se u njoj nije nalazilo nekoliko zanimljivih ranohrišćanskih sarkofaga i jedan fenomenalni amvon (da kažem propovedaonica) iz 6. veka, ukrašen predstavama raznih životinja. Obišli smo i crkvu San Francesko, kao i sv. Jovana Jevanđeliste. Ovu drugu, doduše, samo spolja jer je bila zatvorena, valjda, zbog restauracije.

Ulica koja vodi do Danteove grobnice.

   Bili smu i u „Domus dei tappeti di petra“, što sam ja preveo kao „Kuća kamenih podova“. Radi se o ostacima vizantijske palate, sa dobro sačuvanim podnim mozaicima. Na jednom je prikazan dobri pastir, na drugom ples personifikacija godišnjih doba, a na svim ostalim su geometrijski i floralni motivi.

   Otišli smo i do tvrđave Roka Brankaleone (Rocca Brancaleone), koja je podignuta 1457. godine, za vreme venecijanske vladavine.

   I sama Ravena je ok, odnosno grad je kao grad zanimljiv. Ima dosta starih građevina, često sa fasadama od cigala što je karakteristično za ovaj deo Italije. Ima i svoj krivi toranj, tj. jednu srednjovekovnu kulu, koja se poprilično nagnula, te su je ojačali nekim čeličnim prstenovima. Tu je i trg Pjaca del popolo, oko koga su smeštena razna reprezentativna zdanja napravljena od 15. pa do 18. veka. Sve u svemu, Ravena je fino i prijatno mesto.