Andaluzija 2019. (2. deo)

GRANADA

   Sledeća na redu bila je Granada. Ovaj grad, od skoro četvrt miliona stanovnika, smešten je u podnožju planine Sijera Nevade. Prvo naselje na njenom mestu osnovano je još u 5. veku pne, ali pravi značaj Granada dobija tokom muslimanske vladavine.

Granada.

   Prvo da kažem nešto o tom islamskom osvajanju Španije. Krenimo redom! Na teritoriji Iberijskog poluostrva živeli su tzv. Ibero – Kelti, kao i Grci i Feničani (ovi zadnji uglavnom u mediteranskom delu). Zatim se za ovu oblast bore Kartaginjani i Rimljani. Pobeđuju Rimljani i dugi niz godina vladaju celim poluostrvom. Tokom Velike seobe naroda na današnju teritoriju Španije nagrnula su razna plemena, kao što su Vandali, Alani, Svevi, da bi se na kraju najozbiljnije tu učvrstili Vizigoti. Osim Vizigota jedno vreme su pozamašni deo Iberijskog poluostrva držali i Vizantinci (do 622.). Vizigotsku kraljevinu srušili su Arapi. Muslimanske snage iz severne Afrike su se 711. godine iskrcale nedaleko od Gibraltara i porazile vizigotsku vojsku. Nakon toga muslimani su za svega par godina zagospodarili gotovo celim Iberijskim poluostrvom. Da budem precizniji, ostala je neosvojena kraljevina Asturija, ne tako velika oblast na severu Španije. Asturija je postala hrišćansko uporište iz koga će krenuti rekonkista, odnosno oslobađanje od muslimanske vlasti. Poslednja islamska teritorija na Iberijskom poluostrvu bila je Nasridski emirat Granade. Nakon što je pala Kordoba 1236. godine i Sevilja 1248. godine, lokalni velmoža iz Granade Mohamed ibn Jusuf Nasr formirao je emirat, koji će opstati još 250 godina. Neumitni kraj ove poslednje iberijske muslimanske države ubrzao je međusobni sukob pretendenata na presto. Iz te unutrašnje borbe za vlast izašao je kao pobednik 1485. godine Boadbil, ali je već 1492. godine morao da preda grad i svoju palatu Izabeli i Ferdinandu. Izabela i Ferdinand su bili vladari dve najveće španske hrišćanske države, Kastilje i Aragona, koje su 1479. godine svojim brakom ujedinili, što u neku ruku možemo smatrati početkom moderne Španije.

   Glavni razlog za naš dolazak u Granadu bila je Alhambra – tvrđava, palata i  sedište Nasrida. To je najbolje sačuvano delo islamske arhitekture u Španiji, a usudio bih se reći i najznačajniji kulturno – istorijski spomenik ove zemlje. Inače, Španci isuviše tupe oko posete Alhambri. Potrebno je bukvalno par meseci unapred kupiti onlajn kartu da biste ušli u ovu čuvenu palatu. Mislim da je sve to malo preterano. Ja, naravno, nisam unapred kupio kartu i ušao sam besplatno, mada sam morao da se malo raspravljam na ulazu.

Alhambra.

   Prvo sam posetio Nasridovu palatu, najlepši, najraskošniji i najznačajniji deo ovoga kompleksa. Redom sam obilazio Meksuar, deo za javne i administrativne poslove, Komares palatu, tj. emirovu oficijalnu rezidenciju, zatim Palatu lavova, tj. privatne odaje vladarske familije i harem. Zatim se ređaju prostorije i dvorišta, kao što su: Patio de los Arrayanes (Dvorište mirti), Salon de los Embajadores (Soba za ambasadore), pa Dvorište lavova, sa čuvenom fontanom na sredini, gde voda izbija iz ustiju 12 mermernih lavova. Zatim slede: Sala de los Abencerrajes, Sala de los Reyes, Sala de dos Hermanas itd.

Alhambra, Nasridova palata.

Alhambra, Dvorište lavova.

   Šta reći za sve ovo? Jednom rečju ludilo! Na sve strane arabeske, glazirane pločice, izrezbarena kedrovina, štukatura, alabaster, ma fenomenalno! U pojedinim prostorijama prosto ne znaš u šta da gledaš. Da li u pod, koga krasi mozaik od keramičkih pločica ili u zidove, čiji je svaki milimetar izgraviran raznim geometrijskim motivima i arapskim slovima ili u čipkasto ukrašene prozore, ili u drvenu tavanicu, koja je sva u intarziji. Nisam se žurio sa razgledanjem Nasridove palate, jer sam znao da je to najspektakularniji deo Alhambre, ali na kraju sam morao da nastavim dalje ne bih li video i ostatak ovog velikog kompleksa.

Alhambra, Nasridova palata.

   Alhambru su koristili, naravno i dograđivali, i potonji hrišćanski vladari, pa se tako sada u okviru nje nalazi i crkva sv. Marije, kao i palata Karla V. Palata ovog habzburgovca, cara Svetog rimskog carstva, je velika pravougaona građevina sa ogromnim kružnim dvorištem unutar nje. Tu je danas smešten odličan muzej Alhambre. Nakon što sam detaljno pogledao postavku, uputio sam se do Alkazabe, odnosno citadele iz 13. veka.

Alhambra, Alkazaba

   Po završetku razgledanja ovog vojnog dela Alhambre na red je došao Generalife. Radi se o emirovoj, da kažemo, letnjoj rezidenciji iz 14. veka, koja je poznata po svojim vrtovima, popločanim stazama i kanalima koji sprovode vodu po celom kompleksu. Posebno su mi bili interesntni neki od tih kanala koji prolaze kroz rukohvate stepeništa.

Generalife.

   Obilazak Alhambre je trajao otprilike 6 sati i na kraju, onako umornom i raspamećenom od svega što sam video, preostalo mi je samo da se dovučem do hotela i malo odmorim, ne bi li mi se slegli mnogobrojni utisci.

   Ima po Granadi još par palata iz mavarskog perioda, ali one su mnogo skromnije od Alhambre. Mi smo posetili palatu Dar el Hora. Ona je pripadala majci Boadbila, poslednjeg emira Granade. U pitanju je relativno skromno, tipično mavarsko zdanje, sa velikim centralnim dvorištem. Inače, Boadbilovoj majci se pripisuje čuvena okrutna rečenica upućena svome sinu, koji je plakao dok je napuštao Alhambru, nakon što ju je predao hrišćanima. Ona mu je tada rekla „Nemoj da plačeš kao žene za onim što nisi mogao da odbraniš kao muškarac“.

   Najmonumentalnija građevina Granade, posle Alhambre je katedrala. Ogromna je, ali je nekako stešnjena među zgradama, tako da ne može da se lepo u celosti sagleda. Napravljena je na mestu nekadašnje dzamije i građena je skoro 2 veka, od 1523. do 1704. godine. Zbog tog dugog perioda gradnje započeta je u gotskom fazonu, pa se tu kasnije umešala renesansa, da bi na kraju dobila baroknu fasadu. Ja lično nisam ljubitelj takvih crkava, ajde gotika i može da prođe, ali ovo kasnije mi je baš bezveze. Ulaz u katedralu se naplaćuje, što nikako ne mogu da skapiram. Obično jajarenje! Kako, bre, može da se plaća ulaz u crkvu? U okviru ove bogomolje integrisana je i kraljevska kapela u kojoj su sahranjeni tzv. Katolički kraljevi, odnosno više puta pominjani Izabela I i Ferdinand II.

Katedrala u Granadi.

   Šta da kažem? Katedrala u Granadi je ogromna, raskošna, bla, bla, bla, ali mene takve stvari baš i ne impresioniraju preterano. Jebiga, mnogo mi je, recimo, bila zanimljivija skromna mavarska građevina Koral del Karbon (Corral del Carbon) iz 14. veka. Radi se o dvospratnoj zgradi sa prostranim unutrašnjim dvorištem. U to dvorište se ulazilo kroz veliki portal čiji luk ima oblik potkovice, što je, inače, jedna od karakteristika mavarske arhitekture. Prvobitno je ovo zdanje služilo za trgovanje žitom, da bi se kasnije u njemu prodavao ugalj.

Albasin.

   Ima po Granadi još štošta da se vidi, kao na primer: nekoliko zanimljivih starih crkava i drugih istorijskih građevina, ciganska četvrt Sakramonte i sl. Vredelo je otići i do vidikovca San Nikolas, iako vreme nije dozvolilo da se kako treba vide snežni vrhovi Sijera Nevade. Ja sam najviše uživao u bazanju po kaldrmisanim ulicama stare muslimanske četvrti Albasin i razgledanju tradicionalnih, uglavnom, belih, kuća, koje često imaju unutrašnja dvorišta puna zelenila. Ovaj deo grada krcat je i prodavnicama koje turistima nude raznoraznu robu, pretežno iz Maroka, i to naravno po nekoliko puta skupljim cenama nego u toj severnoafričkoj zemlji. Ne manjka u Albasinu ni čajdzinica (teterias) u koje nisam ulazio pošto čaj baš i ne spada u napitke koje preferiram.

Albasin.

   Inače, šetnja po gruboj albasinskoj kaldrmi nije prijala mojim raspalim zglobovima, kao i to što se mora čas uzbrdo, čas nizbrdo. Međutim, jedino što mi je stvarno smetalo je kiša, koja je padala sva tri dana tokom našeg boravka u Granadi. Osim toga bilo je, bre, i prilično hladno, ali šta da se radi. Taktika nam je bila da obilazimo grad sve dok kiša ne počne baš jako da pada, a onda se sklonimo u neki tapas bar. Tamo popijemo kafu ili sabijemo koje pivce ili eventualno nešto prezalogajimo, pa kad prestane da pada opet u šetnju i sve tako. Naravno, morali smo više puta i da pokisnemo, to je bilo neminovno. Nema šta, dobra je Granada, ali vremenske prilike su i te kako uticale da je ne doživim na pravi način i moram da priznam  da mi je bilo drago kada smo je napustili i uputili se ka Kordobi.